Тихомир Станић у емисији „Црно-бели свет“: Ова власт ће сама себе да сруши, треба јој помоћи и подржати је у томе; Све ове људе који су злоупотребљавали функције лустрираће нека врста друштвеног презира

Ђорђе Вукадиновић: У овим емисијама, не само мојим, него и сличним, дефилују неки мрачни ликови, намргођени, незадовољни. Уосталом, и водитељ ове емисије је такав. И зато је право чудо и рекао бих позитивна промена, да једном да гост буде неко ко за себе каже „да је задовољан собом, животом, оним што је постигао у животу и да је остварио све своје животне циљеве.“ При томе, није ни будиста, ни факир, нити има шездесет година. Наравно, из тога можете закључити да није ни политичар.

Мој вечерашњи гост, мало другачији од оних уобичајених, Тихомир Тика Станић, глумац и продуцент.

Добро вече.

Тихомир Станић: Добро вече, Ђорђе.

Ђорђе Вукадиновић: Одакле црпите тај оптимизам и ту позитивну енергију?

Тихомир Станић: Па, из сопствене одлуке (...) Схватио сам да је много боље приступити тако животу. Поготово што имам неколико разлога за то. Имам неколико победа нада самим собом, над својим пороцима. Када год се нађем у некој тешкој, безизлазној ситуацији, само се сетим чињенице, да сам пре седамнаест година снагом карактера, воље и сопственом одлуком – успео да оставим алкохол (...) Само због те чињенице, да сам успео снагом карактера и воље да останем трезвен, трезан и чиста ума, ја се радујем сваки пут када се тога сетим. И када год имам неки проблем, сетим се те чињенице и проблем постане решив, бар у мери у којој је могуће наставити даље(...) Мислим да је тренутно највећи проблем у друштву и у политици, тај песимизам који је некако људе преокупирао, завладао. Који не виде излаз из ове, оне ситуације, а излаз сигурно увек постоји. И добро решење постоји.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Последњих година, или последњих месеци, глумци су у Србији страшно у моди. У моди су као политичари. И не само у Србији, него и у свету. Имате случај Пепе Грила пре пар година у Италији, имате случај глумца и комичара Володимира Зеленског у Украјини, који је сада постао председник. Како објашњавате тај феномен глумаца-политичара и то не било каквих, него озбиљних и врло успешних политичара?

Тихомир Станић: Да, Реган је био глумац.

Претпостављам да је то због природе нашег посла, јер смо ми стално пред очима публике и јавности. То су ипак изузеци. То су рецимо три председника који су били глумци, а у ових стотине и стотине земаља, ми не бројимо колико је то лекара, адвоката, можда медицинских сестара... Ми не бројимо колико људи из других професија се определило за политику.

Ђорђе Вукадиновић: Да, ово боде очи.

Тихомир Станић: Тако да ја мислим да је то пропорционално и да то није неко „чудо“. То је једноставно само зато што су глумци – глумци, па је скренута пажња на њих. Ми смо веома често робови предрасуда(...)  Глумци су људи школовани са високом школом, образовани ништа мање него људи који завршавају друге факултете (...) Ми се едукујемо и образујемо читав живот и кроз целу професију, тако да међу глумцима има завидно образованих и завидно озбиљних људи. Не рачунам себе у њих, али познајем много таквих.

Ђорђе Вукадиновић: Не мислите можда, да је то једним делом ствар и статистике, али и да је то можда мало ствар духа времена, односно околности које сада у свим сферама, па и политици у први план избацују познате? Затим, атмосфера која политику претвара у шоу, у ријалити. А онда они који се најбоље сналазе у ријалитију су глумци. Тако да по природи ствари, сада су они можда предиспонирани да успеју у тој струци. Можда више него пре пет, десет или више година?

Тихомир Станић: Да. Лакше им је да се попну на сцену. Ја лично например, мене трауматизује  и мени је јако тешко да говорим неки политички говор пред публиком, или да говорим у своје име. Зато што ја сам глумац који се боље сналази, и боље уради све оно што мисли о животу са туђим наученим текстом. Не волим ту врсту јавног наступа. Ја волим да у једној контролисаној, направљеној, осмишљеној представи да учествујем у својој улози(...) Раније сам видео на предизборним митинзима, да без обзира шта човек каже - он добије аплауз, јер обично су у публици истомишљеници. Довољно је направити паузу током говора и добићете аплауз. У позоришту није тако. У позоришту треба придобити  публику и треба заслужити тај аплауз.

Ђорђе Вукадиновић: Па, зар онда није још лакше у политици. Можда зато неке ваше колеге иду у политику?

Тихомир Станић: Мањи је изазов. Мене то не узбуђује, мене то не остварује и не чини ме срећним.

Ђорђе Вукадиновић: Друга ствар због које сам вас звао је то што сте ви јавно и приватно одговорили на што озбиљна, што неозбиљна „зачикавања“ да ли ћете ви кренути стазама својих колега, пре свега Сергеја Трифуновића. И Никола Којо је ту негде на „пола корака“ до политике, а можда и мање од тога. Да ли онда и вас можемо очекивати у тој улози? Ви сте увек говорили „не, никада никако“.

Тихомир Станић: Не. Ја се сигурно нећу бавити политиком. Покушаћу да опстанем у својој професији. Мислим да за ту професију имам довољно талента, дара. Мислим да би било штета да себи ускратим и то врема које бих могао да утрошим у снимање неке добре телевизијске серије, у играње неке добре представе. Заиста би било штета, мислим да би од доброг глумца постао лош политичар – ако бих кренуо тим путем(...) Сигурно нећу никад преузети  никаву функцију. Зато што то није нешто што бих волео да радим и нисам сигуран да бих умео.

(...)

Добро је Сергеј рекао када је гостовао у једној емисији. Он је рекао „А шта су ови други? Зашто се нама сад забрањује да се ми професионално бавимо политиком, а ви неки други можете? Због чега ви сад имате боље предиспозиције?“ Ја мислим да сад у политици имамо много неписмених, полуписмених људи – па нико их није спречио. Чак су далеко догурали.

Ђорђе Вукадиновић: Не мислим да је то уопште лош тренд, ја подржавам то поготово с обзиром на природу власти какву имамо. Оваква власт се не може срушити нити само политиком, поготово не страначком политиком, а поготово не само ангажманом такозваних политичара. Ако се уопште може срушити, то онда мора бити широк фронт у којем има места за све. И не само за све професије, него и за све карактере, ћуди.

Тихомир Станић: Ја мислим да ће ова власт сама себе да сруши. Мислим да им треба помоћи и подржати их у томе. Та гомила нелогичности, та гомила лажи. Људи који су на власти изговарају такве лажи, а које су доказиве истог тренутка. И то раде поново и поново... И ја сада питам, како могу уопште да мисле да ће им се икад више веровати?

Мислим да је само питање тренутка када ће људи схватити, да их не треба слушати – јер лажу! Можда понекад кажу и неку истину, али то је редак изузетак који потврђује правило.

 (...)

Ја мислим да, ови људи који су сад на власти, да су то деца тог радикалског зла које направило велики зулум и велику штету у Србији. Никад нећу поверовати у ово као „да променио је политику, схватио је на време...“ Неко ко је деценијама заговарао једну политику која је апсолутно водила у пропаст цео народ и нацију...

Ђорђе Вукадиновић: Ви сте заговорник терорије „вук длаку мења, али ћуд никако“?

Тихомир Станић: Али ћуд никада! Ја му не верујем, или могу да поверујем ако се такав човек предомисли, покаје, схвати и оде негде у манастир. Па тамо може да се исповеди неком. Или оде и склони се из јавног живота. Негде пеца рибу, или ради већ нешто, било шта, бави се неким својим приватним послом. А, да сад, са истим жаром заступа идеје потпуно супротне онима од којих је профитирао, живео и правио штету на рачун свих других – у то ја једноставно не могу да поверујем, нити ћу поверовати икад.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Ту се слажем са вама. Скренуо бих вам пажњу да је та политика коју сте (смо) подржавали, имала своју шансу такође неких дванаест година. И да није баш испунила очекивања. То је сад поента. Ви сте рекли да сте подржавали и Бориса Тадића и Демократску странку, али сте рекли да сте их подржавали пре победе на изборима, а не после. Да ли вам се чини да је нешто у томе како је вршена та власт допринело томе да су се ови „новорадикали“, или како хоћете „пресвучени“ радикали вратили овако у великом стилу?

Тихомир Станић: То је опште мишљење и општи став. Али, ја мислим да демократске снаге и људи који су спремни да на демократски начин воде, или обављају своју функције – никад нису били на власти код нас. Не верујем  у то. Мислим да је све ово, полиција, војска, токови новца - да је само СПС увек на власти. Некако чврсто верујем, да онај период који ми сматрамо демократским, а који је у суштини прекинут оним суровим убиством премијера, мислим да је СПС вечно држао све полуге власти. И војску и полицију и новац од наоружања које се продаје. Све битне ресурсе је држао СПС.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: Ово ће се многима допасти, али на први, па и на други поглед не делује сасвим тако. Допашће се оном делу где се подсећа улогу СПС-а, који увек остане ту некако мало „скривен“, док је неко други у првом плану. Иако је СПС био она странка која је омогућила ову промену. Они су направили владу. Прво су подржавали мањински и омогућили долазак ДС-а, па сада и долазак СНС-а.

Али, није ли сада једно од обележја овог времена да не једна странка, него један човек држи све? Тешко да сад поново можете тврдити тако нешто.

Тихомир Станић: Ја ни у то не верујем. Ја не верујем да Александар Вучић држи све полуге власти.

Ђорђе Вукадиновић: Па, шта држи их Ивица Дачић?

Тихомир Станић: Не знам ко. Али знате како, ако неко има потребу да сваки дан иде на телевизију и сваки дан каже „ја сам власт, ја држим, ја одлучујем, мене се пита, ја ћу рећи, ја ћу дати овом краву, овом трактор, овде ћу ово, оно...“ - нешто ми ту не делује тачно.

Чини ми се некако, када бих играо тај лик у позоришту, онда бих мислио „па, чекај можда то није баш тако“. Можда је ово као дете када се плаши мрака. Мени је то доста неуверљиво. Чини ми се да постоје структуре у друштву којима одговара тај привид „да један човек држи све у својим рукама.“

(...)

Тихомир Станић: На крају крајева, шта ако су пропустили прилику те демократе?

Ђорђе Вукадиновић: Вратили сте се на моје питање.

Тихомир Станић: Нису умели, нису знали, неке ствари нису видели. Ја сам за то да им се поново пружи прилика. Они знају сад да кад једног дана поново дођу на власт – да су смењиви. Осетили су то на сопственој кожи. Значи, власт у демократском друштву мора бити смењива.

Ђорђе Вукадиновић: И мора имати свест о својој смењивости.

Тихомир Станић: Препознао сам у Драгану Ђиласу човека, који има врлине да окупи у тај Савез за Србију, људе различитих политичких ставова, људе који доносе одлуке које сигурно он не би донео(...) Гледајући како функционише тај Савез за Србију, чини ми се да се тај демократски потенцијал најбоље може видети у њиховој структури. И чини ми се да је он човек и да је ова странка коју је основао Странка слободе и правде, делим те вредности и мислим да све оно што је Ђилас изнео као програм те странке, то је нешто иза чега ја као човек стојим и у шта верујем.

(...)

Ђорђе Вукадиновић: У једном од политичких наступа у једном „двоуглу“ који сам одгледао припремајући се за ову емисију, ви и ваш саговорник и имењак Тика, али Арсић слажете се у једној тачки - а то је лустрација. Дакле, ви кажете да подржавате лустрацију. То је било негде око 2006. године. Да ли сада више или мање подржавате идеју лустрације?

Тихомир Станић: Ја се све надам како ће се ти људи сами лустрирати. Како ће их бити стид да изађу из куће кад прође ово њихово време. Али плашим се да неће бити тако(...)

Мислим да сви ови људи, који користе и злоупотребљавају функције и ту власт која је колико год она трајала ипак временски ограничена, не верујем да ће се више ико усудити да дозволи да буде проглашен „доживотним председником“. Мислим да је тај период далеко иза нас. Друштво ће их лустрирати и нека врста презира.

Иако ова власт не показује намеру да одступи, већ сад људи који подржавају ову власт, осећају дозу стида због те чињенице. Већ се помало стиде и траже неко оправдање „ево, ја сам ту плате“.

Ђорђе Вукадиновић: Само мала дигресија. Интересантан је феномен у истраживањима јавног мњења које ми радимо, да ми то исто сигнализују моји анкетари. По први пут се јавља да присталице власти са нелагодом се изјашњавају. Свих ових протеклих година то није био случај.

Тихомир Станић: Када је био овај митинг 19-тог, пролазио сам враћајући се са Академије где предајем до позоришта и прошао сам кроз ту групу људи. Некад бих када су биле оне разне турбуленције, па када наиђу радикали са заставама, некад бих се мало и уплашио да ме неко или нешто не удари. Сада сам прошао кроз те људе, са разним људим сам се изљубио, сликао. Човек каже да је из Барајева, гледа ме на телевизији, каже „откуд ви, је л’ сте ви на митинг?“ Ја му одговорим „не, ја сам са оне друге стране“, а они онда кажу „па добро, нема везе“ и тако даље. Као да су се помало извињавали што су уопште ту.

(...)

Целу емисију „Црно бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“ можете погледати овде:

(НСПМ)