Саво Манојловић: Погледајте у ваше срце и ако у њему пише: „И ја сам Београд“, изађите на изборе, јер знам да ви јесте Београд

 Једном ми је комшија Андреја када смо бранили Паркић на Бановом брду рекао: “Саво, брате, ја ноћима сањам како они долазе. И ја трчим доле и њихово обезбеђење долази и ја сам доле сам и они улазе и пробијају Паркић. И будим се сав у зноју. Молим те, брате, обећај ми само да нећу остати сам, да ћеш макар ти увек сићи.”

Паркић на Бановом брду брањен је тако што би први који види у крају да инвеститор долази са обезбеђењем зазвиждао у пиштаљку или би се пуштало обавештење на вибер-групи. Људи који су били у згради су силазили, они који су били ван стана би након сигнала са вибер-групе, уколико су у близини, долазили и стали би у жив зид испред обезбеђења.

Био је то Паркић, зелена површина иза зграде у којој су живели моји родитељи. Велика широка зграда са огромним бројем људи, у неку руку, Србија у малом. Била је социјални пресек Србије, професор факултета, радници, незапослени, сиромашни, изразито имућни, верници, атеисти… И друго, што је још битније за Србију, зграда је од када сам живео у њој деловала невероватно разједињено. Буквално се нису могли договорити сијалицу да замене.

Неколико месеци пре тога сам ишао на протесте „1 од 5 милиона“, у једном моменту су студенти којима сам предавао предложили мене за говорника и почео сам да обилазим целу Србију и говорим људима шта треба да ураде, како да се побуне. Пре тога сам завршио Харвардов курс друштвеног организовања и јавног наступа и покушавао да теорију преточим у праксу. Веровао сам у све што говорим, али је било лако говорити другима шта треба да говоре.

Када су посечена стабла у Паркићу, суочио сам се са моментом да оно што говорим људима на протестима и што сам предавао студентима и младима везано за друштвено организовање треба сада и сам да применим. Било је то уношење своје коже у игру и сећам се тог осећаја невероватне одговорности и струјања крви и благог притиска у слепоочницима.

Сетио сам се кад сам био мали дечак око пет-шест година, моја мајка, која је била лекар, тада је покренула побуну на послу због мобинга коме су били изложени. Била је правична и смирена и невероватно сигурна у оно што ради. И сви су јој се дивили, али су је често колеге питали како то сме да ради. И тај страх за њу почео сам да упијам и ја. И онда сам је једном питао зашто се и остали не буне, рекла ми је да се остали плаше и да зато ћуте, јер могу сносити лоше последице. Питао сам је зашто онда и она не ћути. Рекла ми је онако успут: “Сине, не могу сви да ћуте. Неко мора да се побуни први. А онда ће се побунити и остали.” Моја мајка, која није више жива, била је тако сигурна, јер је знала да ради праву ствар.

Када су први пут посекли дрвеће и поставили ограду, цела зграда је била у шоку. Након тога су дошли други дан са десетак набилдованих људи из обезбеђења. Моменат када смо након сечења дрвећа Шоми, Марко, Ђоле и ја стали испред десетак припадника обезбеђења на улаз и рекли да нећемо да се склонимо, јесте осећај када сам осетио невероватно ослобађање енергије, јер сам знао да радимо праву ствар. Моменат кад се након тог тренутка обезбеђење повукло је произвео ерупцију енергије и одушевљења и након тога сви станари крећу да стају у живи зид бранећи парк од инвеститора.

Пре тога, последњих десетак година (од одбране Петог парка), није одбрањена ниједна зелена површина. И људи су нам говорили да је то немогуће учинити. Уследило је годину дана набијених успонима и падовима, протеста и блокаде Пожешке улице играњем фудбала, премлаћивања двојице мојих комшија од стране инвеститоровог батинаша, прављења барикада око ограде коју су они поставили, камповања комшије Саше испред Скуштине, упад багера кроз ограду и почетак градње, моменат када мој друг Срђан прескаче ограду и стаје испред багера и зауставља га, цео дан стојимо на сунцу испред багера и сећам се да сам добио сунчаницу, људи који заустављају кола док иду на посао и стају у живи зид уз нас.

На дан избора 2. јуна биће оних пуних наде, биће малодушних, биће оних који говоре да се џабе боримо, јер никад до сада нисмо успели. Свако од нас излазиће на изборе као што смо ми трчали да станемо испред обезбеђења, размишљајући да ли ће нас бити довољно или ћемо сами стајати испред обезбеђења. Тог дана када устанете, знајте да неки људи излазе на биралиште упркос страху да ли ће нас бити довољно и да ли ће бити више оних који ће омогућити да се сруше Сајам, Генералштаб или униште зелене површина у блоковима на Новом Београду. Сви ти људи су Београд. Погледајте у ваше срце и ако у њему пише: „И ја сам Београд“, изађите на изборе, јер знам да ви јесте Београд.

(Нова.рс)