Rio Tinto: „Nijedna naučna studija nije potvrdila da u Jadru postoje ogromne rezerve pijaće vode, podzemne postoje“

Reagujući na tekst portala N1 o rezervama voda u dolini Jadra gde je planiran istoimeni projekat, Rio Tinto navodi da kompanija nikada nije tvrdila da ispod Jadra ne postoje rezerve podzemnih voda, već kako navode "da nijednom naučnom studijom nije potvrđeno da ogromne rezerve pijaće vode postoje".

„Kompanija Rio Tinto je prethodno saopštila, što je potvrđeno i u članku, da postojanje „ogromnih rezervi pijaće vode“ u dolini Jadra, o kojima u članku govori Zoran Stevanović, hidrogeolog, profesor Rudarsko geološkog fakulteta u penziji, nijednom studijom nije naučno potvrđeno. Na to ukazuju i drugi nezavisni izvori. Tako je, na primer, doskorašnja dekanka Rudarsko-geološkog fakulteta Biljana Abolmasov javno iznela stav da se radi „o takozvanoj „staroj vodi“, da se ne koristi i da je ta voda najverovatnije zatrovana teškim metalima“, navode iz Rio Tinta, ne navodeći da li postoji neka naučna studija o tim „starim vodama“.

Kako oni tvrde, i dr Sanja Sakan, koautorka naučnog rada „Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u zapadnoj Srbiji“ je u intervjuu NIN-u, od 21. avgusta 2024. godine izjavila da „ako nam zatreba, možemo da uradimo ispitivanja, koliko god to bilo teško, i da vidimo da li tu vodu možemo da iskoristimo“, čime je, kako navode, potvrdila da ne postoje naučni dokazi da pomenute „ogromne rezerve pijaće vode“ postoje.

Kako navode, podzemne rudničke vode u zoni rudnika, „koje zbog svog sastava ne mogu biti korišćene kao izvor pijaće vode“, „osnovni su izvor vode koja bi se koristila za potrebe funkcionisanja rudnika i postrojenja za preradu rude, što je detaljno objašnjeno u javno dostupnim nacrtima Studija o proceni uticaja na životnu sredinu za Projekat Jadar“.

„U članku se takođe netačno implicira da se navodne „ogromne rezerve pijaće vode“ nalaze u zoni rudnika, iako i sam profesor Stevanović kaže da se ovo izvorište potencijalno „nalazi nizvodno od lokacije željenog rudnika oko 15-17 km“, dakle ne „na mestu rudnika“, kažu iz Rio Tinta, dodajući da je i ova izjava, prema njihovom mišljenju, upitna.

„Projekat „Jadar“ se u segmentu upravljanja vodnim resursima voda razvija u skladu sa Strategijom upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije, kao i dokumentom Vodoprivredna osnova Republike Srbije. Ova strateška dokumenta jasno definišu moguća rešenja snabdevanja vodom za piće. Jedna od izdvojenih oblasti jeste i Mačvanski regionalni sistem, odnosno podzemne vode aluvijona (priobalja) Mačve i Posavine koje se koriste za vodosnabdevanje naselja u okruženju, sa mogućnošću povezivanja sa sistemima za vodosnabdevanje Srema i okolnim sistemima. Profesor Stevanović u članku ne navodi da se kompletna dugoročna strategija Republike Srbije zasniva na prostoru Mačvanskog-Sremskog basena, koji se ne nalazi kod Loznice, već ova oblast počinje oko 40 kilometara nizvodno od lokacije planiranog rudnika i prostire se dalje ka mestu Jarak koje se nalazi još 30 kilometara nizvodnije“, stoji u reagovanju.

Iz Rio Tinta iznose tvrdnje da je projekat „Jadar“ projektovan tako „da ne ugrozi nijedan postojeći ili budući izvor pijaće vode iz kojih se lokalno stanovništvo trenutno snabdeva ili bi se moglo snabdevati u budućnosti“.

Šta kaže profesor: Ispitivanja su pokazala…

Zoran Stevanović, hidrogeolog, profesor Rudarsko geološkog fakulteta u penziji, kaže za N1 da područje nizvodno od onog na kome je planiran rudnik ima velike rezerve vode u Srbiji.

„U pitanju je Jadarski basen koji sa Rađevinom samo delimično izolovan od mačvanskog basena, najvažnijeg za snabedvanje vodom u Srbiji. Jadarski i Mačvanski basen povezani su preko dela ušća Jadra u Drinu i tu imamo kilometar ili dva između Drine i suženja kroz koji teku podzemne vode“, rekao je Stevanović za portal N1.

Mačvanski basen se nalazi nizvodno od lokacije željenog rudnika.

„Ispitivanja su pokazala da je u pitanju 2,5 do tri puta veća količina koju Beograd trenutno troši i to je dragoceno za budućnost i za veću izloženost klimatskim promenama i varijacijama koje se dešavaju. Poput dugih suša i naglih poplavnih talasa“, naveo je profesor.

Stevanović objašnjava da kada iscrpe „svu vodu kako bi se moglo rudariti, dolazimo do rizika, ako se ne manipuliše dobro ili naiđe poplavni talas, što je odlika te sredine, može doći do zagađenja“.

„Tamo se planiraju velike deponije jalovine i nekomercijalne rude visine 16 spratova, površine 30 fudbalskih terena i one mogu da budu oštećene naglim poplavama ili usled lokalnih havarija pri transportu rudnog otpada ili potrebnih hemikalija. Tamo su i lagune sa odloženom otpadnom vodom koja tek treba da se prečisti u procesima, koja takođe može da bude izlivena pri naglom dolasku vodenih poplavnih talasa“.

Stevanović kaže da sve to „otvara velike rizike od zagađivanja“.

„Zagađivač tako migrira. Površinskim vodama se lako i brzo prenosi nizvodno i tako može da ugrožava izvorište u Mačvi, posredno preko kontakta sa rekom Drinom. Praktično rizik od onoga što bi moglo zagaditi nizvodno područje je ono što treba da zaustavi projekat Jadar“, dodaje sagovornik N1.

Stevanović kaže da Jadarski sliv nije od velikog potencijala za celu Srbiju. Njegov kapacitet je ugrubo 0,2 – 0,3 kubna metra po sekundi, odnosno 200-300 litara u sekundi, dok je kapacitet Mačvanskog basena 19,9 m3/s. Primera radi Beograd troši 6,5 m3/s.

„Najveći je rizik od prirodnih nepogoda i incidenata koji mogu da se dogode na tom prostoru rudarenja, a on je toliko osetljiv i dragocen. Može da nam uništi rezervoar najkvalitenijih podzemnih voda kojima Srbija raspolaže. Nagli poplavni talasi su nešto što vrlo lako može da devastira i veliki deo rudnika“, rekao je Stevanović.

Iz Rio Tinta kažu da su sva „udesna scenarija, o kojima govori profesor Stevanović, detaljno razrađena Seveso i brojnim drugim studijama, a sve potrebne preventivne mere za efikasno upravljanje rizicima integrisane su u Projekat „Jadar“ u skladu sa najvišim standardima Republike Srbije i Evropske unije, uključujući zaštitu od padavina i poplavnih talasa kakvi se mogu dogoditi jednom u preko 10 hiljada godina i razornih zemljotresa“. Oni tvrde da bi sva postrojenja i objekti u okviru Projekta „Jadar“ bili navodno „među retkim objektima na teritoriji Jadra koji bi mogli da odole takvim udesnim scenarijima i to bez uticaja na životnu sredinu“.

(N1)