Рио Тинто: „Ниједна научна студија није потврдила да у Јадру постоје огромне резерве пијаће воде, подземне постоје“

Реагујући на текст портала Н1 о резервама вода у долини Јадра где је планиран истоимени пројекат, Рио Тинто наводи да компанија никада није тврдила да испод Јадра не постоје резерве подземних вода, већ како наводе "да ниједном научном студијом није потврђено да огромне резерве пијаће воде постоје".

„Компанија Рио Тинто је претходно саопштила, што је потврђено и у чланку, да постојање „огромних резерви пијаће воде“ у долини Јадра, о којима у чланку говори Зоран Стевановић, хидрогеолог, професор Рударско геолошког факултета у пензији, ниједном студијом није научно потврђено. На то указују и други независни извори. Тако је, на пример, доскорашња деканка Рударско-геолошког факултета Биљана Аболмасов јавно изнела став да се ради „о такозваној „старој води“, да се не користи и да је та вода највероватније затрована тешким металима“, наводе из Рио Тинта, не наводећи да ли постоји нека научна студија о тим „старим водама“.

Како они тврде, и др Сања Сакан, коауторка научног рада „Утицај истраживачких активности потенцијалног рудника литијума на животну средину у западној Србији“ је у интервјуу НИН-у, од 21. августа 2024. године изјавила да „ако нам затреба, можемо да урадимо испитивања, колико год то било тешко, и да видимо да ли ту воду можемо да искористимо“, чиме је, како наводе, потврдила да не постоје научни докази да поменуте „огромне резерве пијаће воде“ постоје.

Како наводе, подземне рудничке воде у зони рудника, „које због свог састава не могу бити коришћене као извор пијаће воде“, „основни су извор воде која би се користила за потребе функционисања рудника и постројења за прераду руде, што је детаљно објашњено у јавно доступним нацртима Студија о процени утицаја на животну средину за Пројекат Јадар“.

„У чланку се такође нетачно имплицира да се наводне „огромне резерве пијаће воде“ налазе у зони рудника, иако и сам професор Стевановић каже да се ово извориште потенцијално „налази низводно од локације жељеног рудника око 15-17 км“, дакле не „на месту рудника“, кажу из Рио Тинта, додајући да је и ова изјава, према њиховом мишљењу, упитна.

„Пројекат „Јадар“ се у сегменту управљања водним ресурсима вода развија у складу са Стратегијом управљања водама на територији Републике Србије, као и документом Водопривредна основа Републике Србије. Ова стратешка документа јасно дефинишу могућа решења снабдевања водом за пиће. Једна од издвојених области јесте и Мачвански регионални систем, односно подземне воде алувијона (приобаља) Мачве и Посавине које се користе за водоснабдевање насеља у окружењу, са могућношћу повезивања са системима за водоснабдевање Срема и околним системима. Професор Стевановић у чланку не наводи да се комплетна дугорочна стратегија Републике Србије заснива на простору Мачванског-Сремског басена, који се не налази код Лознице, већ ова област почиње око 40 километара низводно од локације планираног рудника и простире се даље ка месту Јарак које се налази још 30 километара низводније“, стоји у реаговању.

Из Рио Тинта износе тврдње да је пројекат „Јадар“ пројектован тако „да не угрози ниједан постојећи или будући извор пијаће воде из којих се локално становништво тренутно снабдева или би се могло снабдевати у будућности“.

Шта каже професор: Испитивања су показала…

Зоран Стевановић, хидрогеолог, професор Рударско геолошког факултета у пензији, каже за Н1 да подручје низводно од оног на коме је планиран рудник има велике резерве воде у Србији.

„У питању је Јадарски басен који са Рађевином само делимично изолован од мачванског басена, најважнијег за снабедвање водом у Србији. Јадарски и Мачвански басен повезани су преко дела ушћа Јадра у Дрину и ту имамо километар или два између Дрине и сужења кроз који теку подземне воде“, рекао је Стевановић за портал Н1.

Мачвански басен се налази низводно од локације жељеног рудника.

„Испитивања су показала да је у питању 2,5 до три пута већа количина коју Београд тренутно троши и то је драгоцено за будућност и за већу изложеност климатским променама и варијацијама које се дешавају. Попут дугих суша и наглих поплавних таласа“, навео је професор.

Стевановић објашњава да када исцрпе „сву воду како би се могло рударити, долазимо до ризика, ако се не манипулише добро или наиђе поплавни талас, што је одлика те средине, може доћи до загађења“.

„Тамо се планирају велике депоније јаловине и некомерцијалне руде висине 16 спратова, површине 30 фудбалских терена и оне могу да буду оштећене наглим поплавама или услед локалних хаварија при транспорту рудног отпада или потребних хемикалија. Тамо су и лагуне са одложеном отпадном водом која тек треба да се пречисти у процесима, која такође може да буде изливена при наглом доласку водених поплавних таласа“.

Стевановић каже да све то „отвара велике ризике од загађивања“.

„Загађивач тако мигрира. Површинским водама се лако и брзо преноси низводно и тако може да угрожава извориште у Мачви, посредно преко контакта са реком Дрином. Практично ризик од онога што би могло загадити низводно подручје је оно што треба да заустави пројекат Јадар“, додаје саговорник Н1.

Стевановић каже да Јадарски слив није од великог потенцијала за целу Србију. Његов капацитет је угрубо 0,2 – 0,3 кубна метра по секунди, односно 200-300 литара у секунди, док је капацитет Мачванског басена 19,9 м3/с. Примера ради Београд троши 6,5 м3/с.

„Највећи је ризик од природних непогода и инцидената који могу да се догоде на том простору рударења, а он је толико осетљив и драгоцен. Може да нам уништи резервоар најквалитенијих подземних вода којима Србија располаже. Нагли поплавни таласи су нешто што врло лако може да девастира и велики део рудника“, рекао је Стевановић.

Из Рио Тинта кажу да су сва „удесна сценарија, о којима говори професор Стевановић, детаљно разрађена Севесо и бројним другим студијама, а све потребне превентивне мере за ефикасно управљање ризицима интегрисане су у Пројекат „Јадар“ у складу са највишим стандардима Републике Србије и Европске уније, укључујући заштиту од падавина и поплавних таласа какви се могу догодити једном у преко 10 хиљада година и разорних земљотреса“. Они тврде да би сва постројења и објекти у оквиру Пројекта „Јадар“ били наводно „међу ретким објектима на територији Јадра који би могли да одоле таквим удесним сценаријима и то без утицаја на животну средину“.

(Н1)