Radmila Nakarada: Da li Srbija ima svoju strategiju?

Srpska država je dospela u kategoriju onih država (slabih) koje se smatraju da su onesposobljene da same (autonomno) preuzmu odgovornost za vlastito funkcionisanje. Međutim, u slučaju novouspostavljenog partnerstva, mehanizmi spoljne regulacije nastavljaju da reprodukuju srpsku državu kao slabu (a samim tim i neodgovornu), da je redefinišu, evropeiziraju posredstvom desuverenizacije

Ako se između opredeljenja Srbije da postane članica EU i osmišljavanja vlastite strategije razvoja stavi znak jednakosti, pitanje iz nadnaslova može izgledati suvišno. U tom slučaju, zanemarljiva je činjenica da nismo i ne možemo učestvovati u osmišljavanju sadržaja evropskog projekta, da nismo u poziciji da ga propitujemo i prilagođavamo specifičnim okolnostima koje odlikuju naše društvo, jer sam model EU nadilazi zaplete koje kulturne, ekonomske, političke razlike mogu stvoriti. EU sebe predstavlja kao tvorevinu koja je ovladala sposobnostima da sa nadnacionalnog, takoreći, transpolitičkog nivoa, zastupa interese svih građana, bez obzira na nacionalnu državu kojoj pripadaju.

Odgovori/znanja, mehanizmi/instrumenti su osvojeni, preostaje dobrovoljno usaglašavanje i primena standarda onih koji teže njenom pridruživanju. Razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg, nacionalnog i transnacionalnog se u tom slučaju sve manje raspoznaju, ili sasvim brišu. Spolja definisani nalozi, prioriteti, brzina promena su upravo ono što i mi sami želimo, čemu težimo, kako u sferi ekonomije, obrazovanja, sudstva, tako i u sferi medija, manjinskih prava itd.

ŠTA NAM GOVORI „STANjE NACIJE“

Pitanje iz nadnaslova, međutim, prestaje biti suvišno kada pogledamo „stanje nacije“, učinke privatizacije, rasprostranjenost korupcije, političke raskole, rastuće socijalne nejednakosti, narasla nezadovoljstva i nepoverenje građana, izostanak odgovora na ključna pitanja državnog ustrojstva. Odgovornost za sve krupne unutrašnje zapretenosti možemo pripisati karakteru političke (i intelektualne) elite, njihovoj nedoslednoj posvećenosti evropskom projektu, ali time bismo pružili samo deo objašnjenja za situaciju u kojoj se nalazimo. Potpuniji odgovor zahteva da se i širi, strukturalni temelji unutrašnjih zapleta razmotre, da se što je jasnije moguće rasvetli i razluči lokalni prostor odgovornosti od karaktera globalnih tokova, naddeterminanti. Ukoliko se u tom pravcu uputimo, onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio ne samo da Srbija nema svoju vlastitu strategiju, nego i da ne može da je ima. Ne može da je ima zbog prirode srpske države i izostanka unutrašnjeg konsenzusa.

Strukturalni razlozi se odnose na transformaciju norme suvereniteta do koje je došlo posle završetka Hladnog rata. Ranije proklamovana pravna jednakost država bez obzira na njihove različite kapacitete se sada bitno sužava, aktivnom spoljnom intervencijom i široko uspostavljenom spoljnom regulacijom (od određivanja strukture budžeta, cene energenata, tipa vlasničkih odnosa, sadržaja obrazovnih programa, vođenja spoljne politike, načina rešavanja unutrašnjih sukoba) kojoj su izložene slabe države. U posthladnoratovskom periodu, činjenica da države raspolažu različitim kapacitetima se upravo uzima kao osnova za narušavanje prava na državni suverenitet, autonomiju. Narušavanje prava na suverenitet se pretvara u novi nalog za one koje predstavljaju jake i moćne države – preuzimanje odgovornosti za redefinisanje/ izgradnju država. Izgradnja države se opravdava bezbednosnim rizicima i pretnjama koje slabe (neuspešne) države mogu proizvesti, ali i novoproklamovanom etikom o zajedničkoj odgovornosti jakih i razvijenih za upravljanje slabim državama. Navodna racionalna procena nove opasnosti i moralna odgovornost za sudbinu pojedinih država u eri globalizacije vodi novom partnerstvu (između neravnopravnih aktera), tj. podeli suvereniteta, novim oblicima potčinjavanja, intervencionizma, dominacije.

Drugim rečima, novolansirani projekat izgradnje države predstavlja, kako ukazuju, V. Robinson, D. Čandler, novi oblik intervencionizma. Države se izgrađuju na novim pravilima podređivanja. Otuda servilnosti, o kojoj se ovih dana mnogo govori u nas, predstavlja opšte mesto, konstitutivnu odrednica nove norme suvereniteta, tj. desuverenizacije. To je posledica postvestfalskog projekta koji je na delu, a on počiva na drastičnoj asimetriji moći, (novo)uspostavljenim zavisnostima i redefinisanju rizika i pretnji koji sad uključuje slabe i neuspešne države. Slabe države nemaju potrebne kapacitete da upravljaju vlastitim društvom, da obezbede potrebnu stabilnost neophodnu za bezbednost velikih i moćnih država. Na osnovu toga, suverenitet se mora deliti, „partnerski“ odnos između spoljašnjih i unutrašnjih aktera uspostavljati kako bi takve države postale sposobne da se ponesu sa postojećim izazovima.

PRIZIVANjE PROTEKTORATA

Srpska država je dospela u kategoriju onih država (slabih) koje se smatraju da su onesposobljene da same (autonomno) preuzmu odgovornost za vlastito funkcionisanje. Međutim, u slučaju novouspostavljenog partnerstva, mehanizmi spoljne regulacije nastavljaju da reprodukuje srpsku državu kao slabu (a samim tim i neodgovornu), da je redefinišu, evropeiziraju posredstvom desuverenizacije.

Činjenica da značajan deo lokalne elite ograničavanje autonomije, „predstavlja kao akt suverenosti“, da se unutrašnji akteri uzdižu/opstaju na temelju spoljnjeg legitimiteta, da je njihova odgovornost prema spoljašnjim nosiocima moći često veća nego prema vlastitim građanima (na temelju ovog zapažanja mnogi autori su objašnjavali razlike između izbornih obećanja partija i programa sprovođenih posle osvajanja vlasti), govori da je spoljašnje postalo konstitutivno za unutrašnje, spoljni akteri sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti. U takvim okolnostima je teško postići ublažavanje, prevladavanje unutrašnjih podela. Naprotiv, one se pojačavaju, jer je „internacionalizovan način vođenja unutrašnje politike“, unutrašnjih transformacija. Na taj način se slabe države inkorporiraju u globalne tokove i integrišu u gustu mrežu spoljnih regulacija.

Spoljni akteri nemaju cilj da grade konsenzus između zastupnika različitih, a realnih interesa, već ih eliminišu, potiskuju, delegitimiziraju. Umesto da se stabilnost gradi na temelju unutrašnjeg konsenzusa, njegove pretpostavke se poništavaju, a uslov stabilnosti postaje spoljne uslovljavanje, spoljna regulacija. Lokalni akteri se tretiraju kao nesposobni da postignu stabilnost i razvoj bez spoljne pomoći. Takav odnos prema samima sebi izražava se i posredstvom svih onih glasova koji govore da Srbiju samo i dalje treba pritiskati, uslovljavati, kažnjavati da bi se privela evropskoj civilizaciji. Time se zapravo učestvuje u desuverenizaciji i prizivanju (neformalnog) protektorata.

Na osnovu navedenog, naš zaključak je da u uslovima desuverenizacije (a ona je propraćena i deindustrijalizacijom) Srbija nema svoju nacionalnu strategiju (kao što je i mnoge druge slabe države nemaju), a da je i ima ne bi mogla da je sprovede.

Izlaganje profesorke FPN za okruglim stolom o temi „Da li Srbija ima svoju strategiju”, u Francuskoj 7, u organizaciji UKS, Centra za nacionalnu strategiju i NSPM

(Pečat)