Политика: Црногорци у Србији

На сваком од последња три пописа становништва, број грађана Србије који су се изјашњавали као Црногорци бивао је упола мањи.

Ако су у доба међусобне љубави српско-црногорски односи могли да се представе офталмолошким метафорама, попут оне о два ока у глави, после толико искушења кроз које су пролазили, сада се коначно могу описати каокардиолошки. Наиме, број Црногораца у Србији је од нулте тачке, час растао а час рапидно опадао, тако да историјски графикон београдско-подгоричког братства и нејединства, кроз пописе становништва, неодољиво подсећа на ЕКГ. Слично се догађало и са бројем Срба у Црној Гори: час их видиш, час их не видиш.

На последњем попису становништва 2011. године, у Србији је око 30.000 Црногораца мање него на попису 2002. године, када их је било 69.049, што је председника Црногорске партије у Србији Ненада Стевовића навело да закључи какоје тај мањак резултат „системске и ненасилне асимилације уз присутну етничку мимикрију”. Али, 1991. године, у Србији се 118.934 грађана изјаснило да су Црногорци, док су рекорд достигли 1981. године, када их је у Србији било – 147.466.

Са друге стране, историчар др Александар Раковић, научни сарадник Института за новију историју Србије, истиче да се прва појава национално опредељених Црногораца у Југославији бележи 1948. године, на првом попису после Другог светског рата, након што је, према његовим речима, „комунистичка партија из идеолошких разлога, расцепкала српски народ на неколико нација, од којих су једна били Црногорци”.

– Број Црногораца у Србији варирао је у зависности од унутрашњих миграција живља из Црне Горе према Србији, али и идеолошким саветима да се сви који долазе из Црне Горе, национално опредељују као Црногорци – наглашава Раковић.

У социјалистичкој Југославији, подсећа он, а посебно у Србији, на руководећим положајима у држави и партији, били су кадрови из Црне Горе, па је у то време било и пожељно изјашњавати се као Црногорац. Раковић, међутим, указује да то истовремено није подразумевало и изричито антисрпско осећање.

Ако је скок од готово 150.000 Црногораца 1981. године, објашњаван каријерним и миграционим разлозима, почетком деведесетих година, с буђењем националних осећања и број национално изјашњених Црногораца почиње да опада, јер се они све више изјашњавају као Срби. Тако је од 1991. године, до данас, на сваком попису, број Црногораца у Србији je упола мањи.

Изјашњавање грађана о националној припадности је зависило од политичких амплитуда које су подгревале интелектуалне елите. Док званична Подгорица тежње за самосталношћу, започете 1997. године, сматра националним буђењем, Раковић их оцењује као сепаратистичке потезе и стратегију да Црногорце коначно издвоје чак и из шире целине српства. Када су српске политичке и интелектуалне елите говориле о националном „трљању очију” деведесетих година, критичари тог буђења оцењивали су га као великосрпски национализам.

Анализирајући улогу елита које пумпају и испумпавају националне тензије, културолог професор др Ратко Божовић сматра да је готово све присутно у јавном простору симулација – и да јесте оно што није, и да није што јесте – па имамо проблем старих страхова и старих опредељења.

– Нажалост, ми још патимо да у јавном животу постајемо оно што се од нас очекује. А друштвене елите су „светионици” који су ту да воде, заводе и наводе воду на своју интересну воденицу – истиче Ратко Божовић.

Како год било, сецесијом Мила од Слобе, долази до располућивања етничког идентитета међу православним становништвом у Црној Гори – на национално одређене Србе и Црногорце. Историчар Раковић истиче да се на попису у кнежевини Црној Гори, 1909. године, 95 одсто становништва изјаснило као Срби. Заправо, било их је 94,38 одсто, а Албанаца 5,62. Те године није забележена ниједнаособа која се изјаснила као Црногорац.

Тај податак званична Подгорица и њихова елита прећуткују и нерадо помињу. У уџбеницима Кнежевине Црне Горе, подсећа Раковић, изричито је стајало да су сви православни Црногорци по народности Срби, као и да су Срби и они који су говорили „нашим језиком”, а били су римокатоличке и мухамеданске вероисповести. То је била званична политика Црне Горе.

Раковић подсећа: На пописима у краљевини Југославији, сво становништво у Црној Гори које је говорило српским језиком, изјашњавало се да је српске националности, а број Црногораца био је – нула.

Променом идеологије, долази и до промене „националног поретка”, тако да у комунистичкој Црној Гори 1948. године, Срби волшебно нестају – уписано их је свега 1,78 одсто, а на сцену ступају Црногорци – чак 90,67 одсто њих!

Раковић наглашава како би данас било погрешно оспоравати право грађана да се изјашњавају као Црногорци.

После 33 године, на попису 1981. године, Срби су „порасли”: уписано их је 3,32 одсто, Црногораца 68,54, Албанаца 6,46, Хрвата 1,81, Муслимана 13,36 одсто.

На попису 2003. године Република Црна Гора имала је, према општој оцени, један од најдемократскијих пописа и поред великог притиска дукљана и монтенегрина, да Црногораца буде што више, а Срба што мање. Ипак су ти резултати пописа показали веродостојну слику Црне Горе по националној припадности након пописа из 1909. године. Наиме, на овом попису као Срби изјаснило се 31,99 одсто становништва, а затим следе Црногорци (43,16), Албанци (5,03) Хрвати (1,10) , Муслимани (3,97) и Бошњаци (7,77).

Од 2003. године, владајућа Демократска партија социјалиста, а посебно њен коалициони партнер, Социјалдемократска партија, користећи државни апарат и моћ, све чине да на попису становништва „погурају” Црногорце. Ове две партије, између пописа 2003. и последњег из 2011. године, промениле су химну и заставу Црне Горе, увеле нестандардизовани црногорски језик и у цетињској полицијској станици регистровале невладину организацију Црногорску православну цркву, чиме су и кроз институције система раскинуле све нити са вером, језиком, писмом, симболима и културом Срба.

Према подацима црногорског Завода за статистику, на попису становништва у Црној Гори, одржаном у априлу 2011. године, 44,9 одсто грађана се изјаснило као Црногорци, а 28,77 одсто као Срби, док се 43,88 одсто грађана изјаснило да говори српским језиком, а црногорским 36,97 одсто.

Превладати приче о националној припадности

Кад би Срби били победници, сви би били Срби и обрнуто. Ту стару причу о националној припадности морамо да превладамо већ једанпут. Јер, ако постанем оно што се од мене очекује, ја сам сопствени преварант. То је логика политичког збуњивања и узбуњивања - каже Ратко Божовић.

Александар Апостоловски - Новица Ђурић

(Политика)