Петар Искендеров: Појачати присуство Русије на Балкану

Савет безбедности ОУН ће 17. маја размотрити ситуацију на Косову и у БиХ. То што се на исто заседање стављају косовско и босанско питање није случајно. Ово увезивање треба да омогући САД, В.Британији и Француској да, на рачун козметичких уступака о Косову, од Русије добију сагласност за „ревизију Дејтона“.

ОУН као реквизит и Балкан

Савет безбедности ОУН ће 17. маја размотрити ситуацију на Косову и најновији извештај генералног секретара ОУН Бан Ки Муна о стању у тој српској покрајини, отцепљеној од Србије у фебруару 2008. године. То је и прво такво заседање од како је обелодањен план да се у Хашком трибуналу размотри захтев Србије за оцену легитимитета косовске псеудо-државе. У току је трговина: рок за доношење саветодавног мишљења и садржина судске одлуке о Косову српским властима се условљава хапшењем бившег команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића. Одговарајући договори могу бити прецизирани већ за време посете Београду 12. маја Главног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, Сержа Брамерца.

У јануару су Међународна цивилна канцеларија на Косову у лику Питера Фејта и албанске власти покрајине по први пут синхроно обелоданили садржину заједнички припремљеног „Плана за Северно Косово“, који има за циљ да се сломи српски отпор и успостави контрола албанских структура на целокупној косовској територији. Предаја локалних православних манастира и дела административне границе између Косова и остале Србије под контролу косовских полицајаца представља прву, али нипошто и последњу етапу у реализацији тог плана.

Извештаји генералних секретара ОУН о Косову никада се нису одликовали нарочитом конкретношћу, дубином анализе и визионарским закључцима и предлозима. Међутим, у најновијем документу, који је припремљен у кључном за Србију и целокупни балкански регион тренутку, анемичност извештаја Бан Ки Муна посебно пада у очи. С једне стране, он признаје да је ситуација и даље „релативно мирна, али крхка“ и посебно наглашава постојање опасности од „повећања напетости“ на северу Косова. С друге стране, решење проблема које он нуди има декларативни карактер и игнорише не само питања статуса покрајине, него и најопасније планове Приштине.

Уосталом, и сам Бан Ки Мун не крије прави циљ свог неодређеног извештаја: то је тежња да се и даље добија „континуирана подршка“ од стране Савета безбедности ОУН и „још шире међународне заједнице“. Таква подршка омогућава мисији да сачува привид значаја своје мировне функције и кроз одговарајуће оуновске структуре добије неопходно финансирање. А сама ОУН је у суштини признала своју неспособност, и што је још значајније – одсуство жеље да се косовским сређивањем бави на делу, а не на речима.

У таквом поимању својих задатака на Косову генералног секретара ОУН и његовог апарата заправо је и корен косовског проблема данас. Западне државе – а Бан Ки Мун се препоручио као послушни извршитељ њихове воље још док је био министар иностраних послова Јужне Кореје – заинтересоване су за очување реквизит-улоге ОУН на Косову и другим регионима Балкана. То им омогућава да спроводе сопствену политику, покривајући се јаловим ОУН-овским мандатом. При том се деловање ЕУ, НАТО и других института „новог светског поретка“ на том истом Косову, а такође у Босни и Херцеговини, Србији, Македонији и другим регионима Балкана, нипошто не своди на „потпомагање помирења“ или „стварање услова за дијалог“.

Предстојеће заседање Савета безбедности ОУН 17. маја ће то још једном показати, пошто ће, осим извештаја Бан Ки Муна о Косову, на заседању бити саслушано још и излагање Високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини Валентина Инцка. Аустријски дипломата ће покушати убедити чланове СБ ОУН да је неопходно фундаментално преуређење бивше југословенске републике на начелима ригидне централизације – другим речима, „прогурати“ у виду специјалне резолуције са обавезујућом међународно-правном снагом онај исти „бутмирски процес“, који је зарибао у октобру 2009. године због жестоког отпора босанских Срба. И то што се на исто заседање стављају косовско и босанско питање нипошто није случајно.

Овакво увезивање треба да омогући САД, Великој Британији и Француској да, уз подршку низа несталних чланова СБ ОУН (укључујући саму Босну и Херцеговину, коју представљају муслиманске власти Сарајева), да на рачун козметичких уступака о Косову од Русије добију принципијелну сагласност на „ревизију Дејтона“. Имајући у виду предвиђено за почетак јуна у Сарајеву одржавање репрезентативног међународног самита о Балкану на нивоу министара иностраних послова под окриљем Европске уније, Запад је заинтересован за што скорије деблокирање „бутмирског процеса“. А то је могуће једино у случају да се добије децидна подршка Русије на нивоу одлука Савета безбедности ОУН. Отуда неопходност за одређеним маневрисањем о Косову. Информација којом располаже аутор овог штива омогућава тврдњу да је управо са намером Запада да форсирано одигра босански сценариј у виду гушења Републике Српске и повезано одређено затишје на косовским фронтовима. Током последњих недеља албанскојезички медији у Приштини активно разматрају намеру западних представника да потпомогну организацију „техничких“ преговора између Београда и Приштине и спремност да за сада прикоче реализацију „Плана за Северно Косово“. Ново продужење реквизитерских овлашћења Мисије ОУН за питања привремене администрације на Косову у замену за реално антисрпско „преформатирање“ Босне и Херцеговине – такав је западни план на заседању СБ ОУН 17. маја.

Има ли Русија план?

Садашњи формат међународне мировне мисије на Балкану тек у минималној мери одговара интересима Русије. На Косову су реална овлашћења на основу закулисног споразума генералног секретара ОУН и руководства ЕУ предата цивилно-полицијској мисији Европске уније, која сарађује са командом натовских мировних снага КФОР. У Босни и Херцеговини Москва је у саставу Руководећег комитета Савеза за имплементацију Дејтонског мировног споразума из 1995. године. Међутим, још у јуну 2003. године руски војни контингент је напустио састав мултинационалних Снага за стабилизацију у Босни и Херцеговини (аналогно је учињено и са руским мировним присуством на Косову). Осим тога, Русија је фактички одстрањена од контроле трансформисања босанске државности, од које директно зависи судбина локалних Срба. Што се Македоније тиче, и тамо се основне полуге утицаја налазе у рукама НАТО и ЕУ.

Сазрело је комплексно преосмишљавање проблема присуства Русије на Балкану. Ослањајући се на сарадњу са појединим државама и економске полуге, неопходно је појачати његове војно-политичке компоненте, користећи широко тумачење одлука ОУН, што одавно успешно чине западне државе.

(Фонд стратешке културе, 11.5.2010)