Patrijarh Irinej: Nikada nisam bio za podelu Kosova, jer je Kosovo srpsko i država ne sme da digne ruke od njega

Patrijarh srpski gospodin Irinej danas postaje stanovnik Beograda. Iako je dotadašnji niški vladika na čelo Srpske pravoslavne crkve izabran još 22. januara 2010, punih godinu i po dana istovremeno je obavljao i dužnost administratora Eparhije niške i najviše vremena provodio u Nišu. Danas će u Sabornom hramu u Nišu svečanim činom za novog episkopa niškog biti ustoličen dr Jovan Purić, dosadašnji nastojatelj manastira Ostrog. Patrijarha smo juče pre podne zatekli u njegovom dosadašnjem kabinetu u Eparhijskom dvoru u Nišu u pakovanju ličnih stvari, knjiga i, kako nam je rekao, nezaboravnih uspomena na grad u kojem je proveo skoro 36 godina.

– Ko se seli, taj se ne veseli, kaže naš narod. Tako su i u meni pomešana i više tužna osećanja jer odlazim iz grada u kome sam proveo najviše vremena svog života, gde sam upoznao ljude, s njima delio i dobro i loše i gde sam se uvek osećao kao svoj među svojima. Žal je u meni u ovom trenutku kada se udaljavam od svojih. Ja volim ovaj narod u Nišu, kao i u Prizrenu, gde sam pre toga bio. Emotivno sam najviše vezan za jug Srbije i Kosovo i Metohiju i nosim mnogo prijatnih uspomena. Uvek ću se osećati Nišlijom, gde imam mnogo prijatelja i gde sam imao izuzetnu saradnju sa institucijama sistema, rukovodstvima grada i pojedinaca.

Koliko Nišlije mogu da se nadaju da ćete uvek ostati s njima?

Ja Niš ne mogu i nikada neću zaboraviti i radovaću se svakom uspehu mojih ljudi, moga grada i njegove eparhije. Biću uvek učesnik svih događaja, posebno onih velikih, i pomagaću Niš kao strateški centar u koji gleda pola Srbije i Nišlije. Pred nama je 2013. godina, krupan događaj svehrišćanskog značaja, obeležavanje 1.700 godina Milanskog edikta. Mislim da će to biti skup svih crkava i mogućnost da se svi vratimo 17 vekova unazad i da vidimo to vreme i značaj cara Konstantina, koji je najbolje shvatio značaj hrišćanstva i zajedništva. Biću aktivan učesnik jer će to biti događaj od velikog značaja i za Niš i za Srbiju, ali i crkvu posebno.

Da li postoji nešto što niste uradili, a imali ste u planu kao vladika niški pre izbora za patrijarha?

Sve u poslednjih deceniju i po urađeno je velikim zajedništvom Crkve, naroda i gradskih rukovodstava Niša, kao i mesta u eparhiji. Ne treba učinjeno vezivati samo za moje ime ili drugog pojedinca, jer jedna lasta ne čini proleće. Činjenica je da zbog specifičnih prilika upravo i najviše na ovim prostorima Crkva nije dugo bila u prilici da pokaže svoje prisustvo. Bili su mnogo veći pritisci nego u drugim sredinama, i malo slobode, i Crkva je nastojala samo da sačuva nasleđeno. Kada sam postao episkop otvoren je ipak jedan put za šire slobode, a posle izgradnje Metoha u Nišu stvoreno je jedno sasvim drugo raspoloženje i položaj i uloga Crkve od sredine devedesetih godina su drugačiji. Samim tim i želja da se nešto učini bila je veća. Nasledio sam samo tri, a odlazim iz Niša kojim ima već osam crkava. U međuvremenu i Saborna crkva je skoro iz temelja ponovo urađena. Gradili smo i moderne puteve, kao do Lipovca ili u topličkom kraju, ali ekonomske prilike nisu nam baš pružile priliku da se i više uradi. Verujem da će u budućnosti to moći.

Koliko poznajete naslednika koji će danas biti ustoličen?

Pre mene vladika niški bio je gospodin Jovan (Ilić), a sada dolazi Jovan Purić. Reč je o najozbiljnijem kandidatu koga je naša crkva imala, a koji je već četiri godine episkop. Bio je iguman velikog manastira Ostrog i ima dovoljno iskustva u odnosima s ljudima. Eparhija niška dobila je izuzetno obrazovanog i kvalitetnog čoveka na svom čelu.

Kosovo je moja lična i velika rana

Govoreći o trenutnim zbivanjima na Kosovu, patrijarh Irinej nam je rekao:

– Kosovo je moja lična i velika rana. Znam kako je bilo još 1948. godine kada sam otišao u Prizren na školovanje. Danas je sve drugačije. I u Prizrenu i svim drugim mestima zjape srušeni zidovi crkava, spaljenih svetinja… Bogoslovija je opljačkana i spaljena, Bogorodica Ljeviška, biser ne samo naše istorijske i kulturne, već svetske baštine, spaljena je i u žalosnom stanju, sa izgrebanim i oštećenim freskama iz 13. veka. To sve govori o tragediji jednog naroda, najvećoj od Kosovog Polja. Danas u Đakovici, Prizrenu, Uroševcu ili Peći, koji je bio pojam srpske kulture s Patrijaršijom, živi samo po nekoliko ostarelih ljudi, koji ne smeju ni iz svojih kuća i dvorišta da izađu. Na severu pokrajine Srbi se bore i verujem da će se izboriti za neku nezavisnost, ali to je ipak mali, simbolični deo Kosova i Metohije. Mora se mnogo više da učini da Kosovo u celosti uvek bude deo Srbije. Nikada nisam bio za podelu jer je Kosovo srpsko i bilo kakva podela značila bi da naša država diže ruke od Kosova. To bi značilo i otuđenje. Narod na Kosovu očekuje pomoć i ono podizanje velikog metalnog krsta, iako bez našeg znanja, govori da očekuje, da se nada svakoj, pa i božanskoj i duhovnoj pomoći.

Osvrnuo se patrijarh srpski i na prošlonedeljni boravak u Crnoj Gori:

– Boravio sam nedavno u Crnoj Gori gde sam na svakom koraku, kao i Foči ili drugim mestima i u Srbije i van nje, bio izuzetno dočekan. Problem s Crnom Gorom nikada nisam mogao a ne mogu ni sada da shvatim. Mi smo jedan narod, bez obzira na to koliko se u Crnoj Gori pokušava da dokaže i pokaže nešto drugo. Shvatam želju da se stvori posebna država, jer je nekada i postojala samostalna Crna Gora, ali stvaranje posebne nacije, posebnog jezika, to mi je nepojmljivo. Prihvatam da Srbija i Crna Gora budu dve države, ali one moraju da se pomažu, da imaju normalne odnose, da budu najbliže. Ne znam kome ide u prilog i kome služi i treba jaz koji se stvara.

(Politika)