Патријарх Иринеј: Никада нисам био за поделу Косова, јер је Косово српско и држава не сме да дигне руке од њега

Патријарх српски господин Иринеј данас постаје становник Београда. Иако је дотадашњи нишки владика на чело Српске православне цркве изабран још 22. јануара 2010, пуних годину и по дана истовремено је обављао и дужност администратора Епархије нишке и највише времена проводио у Нишу. Данас ће у Саборном храму у Нишу свечаним чином за новог епископа нишког бити устоличен др Јован Пурић, досадашњи настојатељ манастира Острог. Патријарха смо јуче пре подне затекли у његовом досадашњем кабинету у Епархијском двору у Нишу у паковању личних ствари, књига и, како нам је рекао, незаборавних успомена на град у којем је провео скоро 36 година.

– Ко се сели, тај се не весели, каже наш народ. Тако су и у мени помешана и више тужна осећања јер одлазим из града у коме сам провео највише времена свог живота, где сам упознао људе, с њима делио и добро и лоше и где сам се увек осећао као свој међу својима. Жал је у мени у овом тренутку када се удаљавам од својих. Ја волим овај народ у Нишу, као и у Призрену, где сам пре тога био. Емотивно сам највише везан за југ Србије и Косово и Метохију и носим много пријатних успомена. Увек ћу се осећати Нишлијом, где имам много пријатеља и где сам имао изузетну сарадњу са институцијама система, руководствима града и појединаца.

Колико Нишлије могу да се надају да ћете увек остати с њима?

Ја Ниш не могу и никада нећу заборавити и радоваћу се сваком успеху мојих људи, мога града и његове епархије. Бићу увек учесник свих догађаја, посебно оних великих, и помагаћу Ниш као стратешки центар у који гледа пола Србије и Нишлије. Пред нама је 2013. година, крупан догађај свехришћанског значаја, обележавање 1.700 година Миланског едикта. Мислим да ће то бити скуп свих цркава и могућност да се сви вратимо 17 векова уназад и да видимо то време и значај цара Константина, који је најбоље схватио значај хришћанства и заједништва. Бићу активан учесник јер ће то бити догађај од великог значаја и за Ниш и за Србију, али и цркву посебно.

Да ли постоји нешто што нисте урадили, а имали сте у плану као владика нишки пре избора за патријарха?

Све у последњих деценију и по урађено је великим заједништвом Цркве, народа и градских руководстава Ниша, као и места у епархији. Не треба учињено везивати само за моје име или другог појединца, јер једна ласта не чини пролеће. Чињеница је да због специфичних прилика управо и највише на овим просторима Црква није дуго била у прилици да покаже своје присуство. Били су много већи притисци него у другим срединама, и мало слободе, и Црква је настојала само да сачува наслеђено. Када сам постао епископ отворен је ипак један пут за шире слободе, а после изградње Метоха у Нишу створено је једно сасвим друго расположење и положај и улога Цркве од средине деведесетих година су другачији. Самим тим и жеља да се нешто учини била је већа. Наследио сам само три, а одлазим из Ниша којим има већ осам цркава. У међувремену и Саборна црква је скоро из темеља поново урађена. Градили смо и модерне путеве, као до Липовца или у топличком крају, али економске прилике нису нам баш пружиле прилику да се и више уради. Верујем да ће у будућности то моћи.

Колико познајете наследника који ће данас бити устоличен?

Пре мене владика нишки био је господин Јован (Илић), а сада долази Јован Пурић. Реч је о најозбиљнијем кандидату кога је наша црква имала, а који је већ четири године епископ. Био је игуман великог манастира Острог и има довољно искуства у односима с људима. Епархија нишка добила је изузетно образованог и квалитетног човека на свом челу.

Косово је моја лична и велика рана

Говорећи о тренутним збивањима на Косову, патријарх Иринеј нам је рекао:

– Косово је моја лична и велика рана. Знам како је било још 1948. године када сам отишао у Призрен на школовање. Данас је све другачије. И у Призрену и свим другим местима зјапе срушени зидови цркава, спаљених светиња… Богословија је опљачкана и спаљена, Богородица Љевишка, бисер не само наше историјске и културне, већ светске баштине, спаљена је и у жалосном стању, са изгребаним и оштећеним фрескама из 13. века. То све говори о трагедији једног народа, највећој од Косовог Поља. Данас у Ђаковици, Призрену, Урошевцу или Пећи, који је био појам српске културе с Патријаршијом, живи само по неколико остарелих људи, који не смеју ни из својих кућа и дворишта да изађу. На северу покрајине Срби се боре и верујем да ће се изборити за неку независност, али то је ипак мали, симболични део Косова и Метохије. Мора се много више да учини да Косово у целости увек буде део Србије. Никада нисам био за поделу јер је Косово српско и било каква подела значила би да наша држава диже руке од Косова. То би значило и отуђење. Народ на Косову очекује помоћ и оно подизање великог металног крста, иако без нашег знања, говори да очекује, да се нада свакој, па и божанској и духовној помоћи.

Осврнуо се патријарх српски и на прошлонедељни боравак у Црној Гори:

– Боравио сам недавно у Црној Гори где сам на сваком кораку, као и Фочи или другим местима и у Србије и ван ње, био изузетно дочекан. Проблем с Црном Гором никада нисам могао а не могу ни сада да схватим. Ми смо један народ, без обзира на то колико се у Црној Гори покушава да докаже и покаже нешто друго. Схватам жељу да се створи посебна држава, јер је некада и постојала самостална Црна Гора, али стварање посебне нације, посебног језика, то ми је непојмљиво. Прихватам да Србија и Црна Гора буду две државе, али оне морају да се помажу, да имају нормалне односе, да буду најближе. Не знам коме иде у прилог и коме служи и треба јаз који се ствара.

(Политика)