Patrijarh Porfirije u Beranama služio liturgiju povodom osam decenija od zločina u selu Velika kod Plava, gde su pripadnici nacističkih divizija „Skenderbeg“ i „Princ Eugen“ zverski pobili preko 500 Srba, među kojima 128 dece

Patrijarh Porfirije posetio je manastir Đurđevi Stupovi u Beranama i nakon liturgije u svojoj besedi pitao ima li veće radosti za bilo koju dušu živu pravoslavnu svetosavsku od radosti i blagoslova da dođe u zemlju Svetoga Save, zemlju Svetog Simeona Mirotočivog – da dođe među duhovnu decu njihovu, ispunjenu verom, nadom i ljubavlju.

"Ima li veće radosti i blagoslova mogućnosti i prilike da dođem da budem utešen snažnom verom i krstolikom ljubavlju prema Bogu i prema čoveku i prema čitavoj tvorevini Božjoj. Ako je tako, za bilo koju dušu pravoslavnu Hrišćansku, kako je tek onda za arhijereja Crkve Hristove, za onoga ko dolazi po promislu Božijem", kazao je patrijarh.

Mi smo hrišćanski narod pravoslavni, svetosavski, onaj narod koji je kroz vekove oblikovala Jevanđelska reč Božija i koji je oblikovala Pravoslavna vera i stvorila naš način života

Istinski je blagosloven, tvrdi, kad dolazi u Crnu Goru i vraćao se obnovljen i osnažen spreman da zbog vere naroda Crne Gore da se hvata u koštac sa izazovima burnih vremena u kojem živimo.

"Burnim, ali ne ni manje ni više teških kao što su bila druga vremena. Ovo je vreme najbolje i najspasonosnije za nas koji smo rođeni na svom prostoru i u svom vremenu jer je to vreme koje je nama dato da ispovedimo Hrista, da slavimo ime Božje, i da On u nama bude proslavljen. Da, mi smo hrišćanski narod pravoslavni, svetosavski i to ne znači ništa drugo nego onaj narod koji je i kroz vekove oblikovala Jevanđelska reč Božija i koji je oblikovala Pravoslavna vera i stvorila naš način života", kazao je patrijarh.

Povod zbog kog su došli jeste molitveno sećanje na veličke mučenike koji su pre 80 godina postradali.

"Došli smo da se molitvama setimo njih i da se njima pomolimo i ispovedimo Hrista znajući šta, gde i kako je bilo toga dana. Znajući da su italijanski okupatori ovde od naših komšija i naših zemljaka muslimana osnovali muslimansku miliciju koja se posle pada Italije odmah prestrojila novim okupatorima fašistima Nemcima. Znamo da je 1944. godine za samo 2 sata na najstrašniji i najmonstruozniji način ubijeno 564 pravoslavna života od kojih 154 su bili deca mlađa od 15 godina a među njima i 11 onih koji još uvek nisu bili ni rođeni, koji su iz majčinih utroba bili izvađeni i zajedno sa njihovim majkama usmrćeni", podseća patrijarh.

Nije li to samo kamičak kroz koji naš narod prolazi, tvrdi patrijarh dodajući da nisu došli da sude bilo kome i da osuđuju bilo koga jer nevine žrtve, mučenici Božji, nisu prijemčivi za osudu.

Oni koji su bili egzekutori, zločinci, oni se nalaze na smetlištu istorije i u krajnjoj tami nečoveštva

"Ali oni koji su bili egzekutori, zločinci, oni se nalaze na smetlištu istorije i u krajnjoj tami nečoveštva. Mi smo dakle došli da ne zaboravimo one koji su postradali, da se njima pomolimo, da mi budemo bolji, bolji od sebe, znajući da oni mučenici sveti Božji, nalazeći se u naručju Božjem u blizini Božijoj svima i uvek upućuju one Jevanđeljske reči oprosti im Bože jer ne znaju šta čine – jer to njih degradira, zločince i egzekutore a mučenike Božije čini učesnicima u sastradavanju Gospoda našeg Isusa Hrista da bi dao život večni“, jasan je patrijarh.

Dodaje da pitanje koje se rađa u duši svakog blagočestivog čoveka – zašto?

"Zašto nepravda? Oni koji su nevini, samo zato što su pravoslavni Srbi, treba da stradaju. Tu nema logičkog odgovora. Jedini izlaz je Gospod Isus Hristos a u njegovom raspeću se sadrži trijumf i pobeda, pobeda Carstva Božjeg, pobeda ljubavi Božje. U tom susretu dvaju ljubavi, i odnos prema svakog lepoti i nepravdi i nevolji. To je put našeg uzrastanja i našeg preobražaja. Zato, moleći se svetim mučenicima, moleći se svi zajedno, budimo istinski pravi Hrišćani. Da reč Jevađelja bude naš život, svakodnevica. To nas čini slobodnim ljudima, to nas oslobađa straha, frustracije, podjele unutar sebe a onda i podjela među nama. Crkva je telo Hristovo. To kažu apostoli. To znamo i da kada učestvujemo u svetoj Liturgiji, mi smo jedno, na to smo pozvani“, podvukao je patrijarh.

Budimo jedno u dobru, veri i vrlini

Budimo jedno u dobru, veri i vrlini pa će sve naše podjele, granice, nesporazumi i suprotnosti pa i oštre reči ostati mehur od sapunice, nestaće i rasejaće se kada se u Hramu Božjem pričešćujemo jednim Telom i jednom Krvlju.

"Tada ćemo shvatiti da nema Grka ni Jevrejina, nema slobodnog ni roba ni gospodara“, kazao je patrijarh.

Molimo se svetim mučenicima, naglašava patrijarh, da budu sa nama.

"Znajte da ste uvek i u srcu i u duši i u ljubavi i u umu gde god da idemo. Uvek ste ponos, dika radost i uteha. Dolazićemo uvek među vas da se utešimo. A čekamo braću od svuda da se sabiramo u zavetnom hramu Svetog Save kad god možemo. Neka Gospod da svima najpre ljubav a onda slogu i razumevanje. Pojedinačno, porodično, svoj našoj braći i sestrama u veri ali i svim ljudima koje srećemo i sa kojim živimo. Da ste blagosloveni na mnogo godina“, zaključio je patrijarh.

Osam decenija od jednog od najvećih zločina u Crnoj gori u Drugom svetskom ratu: 28. jula 1944. pripadnici nacističkih divizija „Skenderbeg“ i „Princ Eugen“ u selu Velika kod Plava pobili preko 500 Srba, među kojima 128 dece

Za dva sata i 15 minuta, ujutru 28. jula 1944, pripadnici 21. "Skenderbeg" i 7. "Princ Eugen" divizije, kojima su komandovali probrani Nemci, a vojnički sastav bili Albanci sa Kosmeta i Albanije, muslimani iz Plava i okoline, pobili su u selu po jednim podacima oko 500, po drugima više od 620 meštana.

Kao i u Prebilovcima kraj Čapljine avgusta 1941. i u Velici kraj Plava, 28. jula 1944, kako u filmu "Velika – veliki zločin", reče jedna od preživelih – "narod nije umeo da bježi". U Velici su, kažu, u kućama uoči masakra napekli hlebova, da dočekaju vojsku koja je nailazila, da od dželata pokušaju da kupe milost.

Za Veličane, kao i za Prebilovčane, milosti nije bilo. Neki od preživelih svedočili su da su 28. jula ujutru na putu ispod sela videli komandanta nemačkih trupa Augusta Šmithubera kako je iz vozila u pokretu podigao dva prsta i svojoj vojsci dao znak da imaju dva sata da po selu "rade šta hoće"!

Prethodnog dana još, kroz Veliku se proneo glas poturen iz Plava da žene i deca sede u kućama, da ih niko neće dirati, da će vojska popaliti samo kuće koje zatekne prazne. I, Veličani su poverovali. Merili reč komšija spram svoje reči. Mislili da ono što oni ne bi uradili, neće uraditi ni sa njima. Valjda su i oni što nailaze pod uniformama i sa oružjem ljudi. Selo skrajnuto, nevažno, a kraj rata se nazirao kao pobednici.

A nisu stizali ljudi, bile su to zveri.

Na današnji dan, 28. jula 1944. godine, pre ravno 80 godina, pripadnici 21. "Skenderbeg" SS i 7. "Princ Eugen" SS divizije u kojima su komandni kadar činili probrani Nemci, a vojnici bili uglavnom Albanci sa Kosmeta, iz Albanije, muslimani iz Plava, okoline, počinili su jedan od najvećih zločina nad civilima u Drugom svetskom ratu. Za dva sata i 15 minuta tog jutra, u Velici pobili su, izmasakrirali, žive spaljivali, na najzverskije načine, po jednim podacima oko 500, po drugim više od 620 meštana, među njima i 128 dece, mnogo žena, staraca, rasporili pet trudnica...

Nepojmljivi su užasi Velike.

Priča se u selu i dan danas, dečaku Matu Simonoviću odsekli su obe noge i onda izmrcvareno telo okačili na šljivu. Dečačiću Tomu Vučetiću odrali su kožu sa lica, desnu ruku polomili na tri mesta, nevino dete umrlo je u najgorim mukama... U kući Tomice Gojkovića zateklo se 15 dece, dve devojke, pet žena i jedan starac. Od njih 23 preživelo je četvoro.

Kažu da su ih dželati ređali po veličini uz zid kuće pa onda streljali. Stevka Simonović čudom je uspela da se sakrije u obližnjoj kolibi i da je ne nađu, Momo Gojković ostao je ispod leša streljane babe, Dola Gojković pala je posle rafala preko najmlađeg sina i tako dete spasila sigurne smrti.

Dostupni istorijski podaci govore da su jedinice "Skenderbeg" i "Princ Eugen" divizija, koje su prethodno pretrpele osetne gubitke u borbama sa partizanima i koje su se povlačile preko Čakora, prethodno, poslale u Veliku izaslanike, Sait Hodžu i Osmana Rastodera, da obaveste narod u selu da nailazi vojska koja je civilizovana i koja nikoga neće dirati, da narod ostane u selu, i da pred vojsku iznesu šta imaju, da se vojska nahrani.

"Narod nije umio da bježi", kažu filmu RTCG jedna od preživelih.

Tela stotina masakriranih meštana sahranjena uglavnom devetog dana po zločinu, teško je bilo razaznati o kome se radi

Narod je u kućama dočekao dželate. Čak se i deo onih koji su bili u zbegu, u šumi iznad, vratio u selo. Samo retki sklonili su se, posakrivali oko sela.

Milevu i Novku Stašević vojnici su žive ubacili u zapaljenu kuću njihovog rođaka Milivoja Staševića. Anđu Gojković zatvorili su u kuću njenih roditelja, nesrećna žena živa je izgorela u roditeljskom domu.

U kući Alekse Gojkovića ubijeno je osmoro. U kući Puniše Vučetića dvadesetoro. Lepu Radenović sa dvoje unučadi bacili su u vatru, ostalima su se smilovali, pobili su ih rafalima.

"Puniši Vučetiću zapalili su ženu, dvije kćeri i sina; Punišinom bratu od strica – ženu i tri kćerke; Savu Tomoviću – ženu, sina i dvije kćeri; Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje djece", stoji u jednom od zapisa o žrtvama Velike.

U kući Živaljevića na Papratištu bilo je 18-oro, deca, četiri devojke, tri žene. Od njih 18 ubijeno je desetoro, troje je ranjeno, petoro je nekako uspelo da pobegne.

Miličku Kneževiću tog dana ubijene su žena, ćerka koja je isečena noževima, sina su mu bacili u vatru. Rakitu Knežević zverski su ubili dok je jednu ćerku držala u naručju, drugu za ruku.

Dušanu Simoviću ubijeno je sedmoro članova porodice. Sinove, dečačiće, poklali su i povešali o šljivove grane.

U Gornjoj Rženici kraj Velike u kući Radonje Lalevića ubijeno je 25, 12 su bile žene, uz njih i 13 dece. U kući Leka Popadića pobili su žene i decu koje su zatekli unutra a onda kuću zapalili.

Pred svedočenjima preživelih Veličana pamet staje.

"Dok je gorela, žena je pištala da se čulo do neba. Jedno dete su zaklali pa obesili na šljivu. Ispod te šljive, posle, godinama nije rasla trava", svedočila je u filmu RTCG Dara Knežević koja je preživela zločin u Velici.

U Tomovićima, Vučetićima, Gojkovićima tek je po neko preživeo.

O zločinu u Velici posle rata uglavnom i ponajviše se ćutalo. Zarad bratstva i jedinstva. Za treći po redu pokolj u Evropi kada se računa broj žrtava na broj stanovnika sela nije se znalo. Velika nije uvrštena na kartu nacističkih zločina u Evropi. O istrazi, otkrivanju zločinaca, pravdi, nije bilo ni reči. Zločinci, i oni iz okoline, za koje se znalo, umirali su u svojim kućama, okruženi svojim porodicama.

Tek je komandant "Princ Eugen" divizije Hans Šmithuber uhvaćen i posle rata zbog zločina njegove jedinice streljan kao ratni zločinac.

O Velici su se posle rata usudili da pišu, pored retkih drugih, Radovan Lekić i Pavle Ivanov DŽeletović, Veljko Mijović objavio je roman "Crni vjetar" u kome je opisao masakr u Velici. U romanu su objavljena brojna imena i zločinaca i pobijenih meštana.

Preživeli su kasnije svedočili da su tela stotina masakriranih meštana sahranjena uglavnom devetog dana po zločinu, da je bilo teško razaznati o kome se radi, da su kosti bile izmešane u izgorelim kućama. Oni koji su izbegli smrt živeli su posle po podrumima, pećinama, razvalinama, u šumi, hraneći se bukovim listom, travom, mezgrom drveta...

Patrijarh srpski Porfirije služiće u nedelju, 28. jula, u selu Velika kod Plava, Svetu arhijerejsku liturgiju u crkvi Svetih mučenika Kirika i Julite povodom 80 godina od stradanja svetih mučenika veličkih i gornjepolimskih.

Skupština Crne Gore usvojila je 30. jula 2022. godine Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici. Novija istraživanja govore da je na tom područje u više napada stradalo više od hiljadu ljudi, od kojih više od 200 dece.

(RT Balkan)