Патријарх Порфирије у Беранама служио литургију поводом осам деценија од злочина у селу Велика код Плава, где су припадници нацистичких дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ зверски побили преко 500 Срба, међу којима 128 деце

Патријарх Порфирије посетио је манастир Ђурђеви Ступови у Беранама и након литургије у својој беседи питао има ли веће радости за било коју душу живу православну светосавску од радости и благослова да дође у земљу Светога Саве, земљу Светог Симеона Мироточивог – да дође међу духовну децу њихову, испуњену вером, надом и љубављу.

"Има ли веће радости и благослова могућности и прилике да дођем да будем утешен снажном вером и крстоликом љубављу према Богу и према човеку и према читавој творевини Божјој. Ако је тако, за било коју душу православну Хришћанску, како је тек онда за архијереја Цркве Христове, за онога ко долази по промислу Божијем", казао је патријарх.

Ми смо хришћански народ православни, светосавски, онај народ који је кроз векове обликовала Јеванђелска реч Божија и који је обликовала Православна вера и створила наш начин живота

Истински је благословен, тврди, кад долази у Црну Гору и враћао се обновљен и оснажен спреман да због вере народа Црне Горе да се хвата у коштац са изазовима бурних времена у којем живимо.

"Бурним, али не ни мање ни више тешких као што су била друга времена. Ово је време најбоље и најспасоносније за нас који смо рођени на свом простору и у свом времену јер је то време које је нама дато да исповедимо Христа, да славимо име Божје, и да Он у нама буде прослављен. Да, ми смо хришћански народ православни, светосавски и то не значи ништа друго него онај народ који је и кроз векове обликовала Јеванђелска реч Божија и који је обликовала Православна вера и створила наш начин живота", казао је патријарх.

Повод због ког су дошли јесте молитвено сећање на величке мученике који су пре 80 година пострадали.

"Дошли смо да се молитвама сетимо њих и да се њима помолимо и исповедимо Христа знајући шта, где и како је било тога дана. Знајући да су италијански окупатори овде од наших комшија и наших земљака муслимана основали муслиманску милицију која се после пада Италије одмах престројила новим окупаторима фашистима Немцима. Знамо да је 1944. године за само 2 сата на најстрашнији и најмонструознији начин убијено 564 православна живота од којих 154 су били деца млађа од 15 година а међу њима и 11 оних који још увек нису били ни рођени, који су из мајчиних утроба били извађени и заједно са њиховим мајкама усмрћени", подсећа патријарх.

Није ли то само камичак кроз који наш народ пролази, тврди патријарх додајући да нису дошли да суде било коме и да осуђују било кога јер невине жртве, мученици Божји, нису пријемчиви за осуду.

Они који су били егзекутори, злочинци, они се налазе на сметлишту историје и у крајњој тами нечовештва

"Али они који су били егзекутори, злочинци, они се налазе на сметлишту историје и у крајњој тами нечовештва. Ми смо дакле дошли да не заборавимо оне који су пострадали, да се њима помолимо, да ми будемо бољи, бољи од себе, знајући да они мученици свети Божји, налазећи се у наручју Божјем у близини Божијој свима и увек упућују оне Јеванђељске речи опрости им Боже јер не знају шта чине – јер то њих деградира, злочинце и егзекуторе а мученике Божије чини учесницима у састрадавању Господа нашег Исуса Христа да би дао живот вечни“, јасан је патријарх.

Додаје да питање које се рађа у души сваког благочестивог човека – зашто?

"Зашто неправда? Они који су невини, само зато што су православни Срби, треба да страдају. Ту нема логичког одговора. Једини излаз је Господ Исус Христос а у његовом распећу се садржи тријумф и победа, победа Царства Божјег, победа љубави Божје. У том сусрету двају љубави, и однос према сваког лепоти и неправди и невољи. То је пут нашег узрастања и нашег преображаја. Зато, молећи се светим мученицима, молећи се сви заједно, будимо истински прави Хришћани. Да реч Јевађеља буде наш живот, свакодневица. То нас чини слободним људима, то нас ослобађа страха, фрустрације, подјеле унутар себе а онда и подјела међу нама. Црква је тело Христово. То кажу апостоли. То знамо и да када учествујемо у светој Литургији, ми смо једно, на то смо позвани“, подвукао је патријарх.

Будимо једно у добру, вери и врлини

Будимо једно у добру, вери и врлини па ће све наше подјеле, границе, неспоразуми и супротности па и оштре речи остати мехур од сапунице, нестаће и расејаће се када се у Храму Божјем причешћујемо једним Телом и једном Крвљу.

"Тада ћемо схватити да нема Грка ни Јеврејина, нема слободног ни роба ни господара“, казао је патријарх.

Молимо се светим мученицима, наглашава патријарх, да буду са нама.

"Знајте да сте увек и у срцу и у души и у љубави и у уму где год да идемо. Увек сте понос, дика радост и утеха. Долазићемо увек међу вас да се утешимо. А чекамо браћу од свуда да се сабирамо у заветном храму Светог Саве кад год можемо. Нека Господ да свима најпре љубав а онда слогу и разумевање. Појединачно, породично, свој нашој браћи и сестрама у вери али и свим људима које срећемо и са којим живимо. Да сте благословени на много година“, закључио је патријарх.

Осам деценија од једног од највећих злочина у Црној гори у Другом светском рату: 28. јула 1944. припадници нацистичких дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ у селу Велика код Плава побили преко 500 Срба, међу којима 128 деце

За два сата и 15 минута, ујутру 28. јула 1944, припадници 21. "Скендербег" и 7. "Принц Еуген" дивизије, којима су командовали пробрани Немци, а војнички састав били Албанци са Космета и Албаније, муслимани из Плава и околине, побили су у селу по једним подацима око 500, по другима више од 620 мештана.

Као и у Пребиловцима крај Чапљине августа 1941. и у Велици крај Плава, 28. јула 1944, како у филму "Велика – велики злочин", рече једна од преживелих – "народ није умео да бјежи". У Велици су, кажу, у кућама уочи масакра напекли хлебова, да дочекају војску која је наилазила, да од џелата покушају да купе милост.

За Величане, као и за Пребиловчане, милости није било. Неки од преживелих сведочили су да су 28. јула ујутру на путу испод села видели команданта немачких трупа Аугуста Шмитхубера како је из возила у покрету подигао два прста и својој војсци дао знак да имају два сата да по селу "раде шта хоће"!

Претходног дана још, кроз Велику се пронео глас потурен из Плава да жене и деца седе у кућама, да их нико неће дирати, да ће војска попалити само куће које затекне празне. И, Величани су поверовали. Мерили реч комшија спрам своје речи. Мислили да оно што они не би урадили, неће урадити ни са њима. Ваљда су и они што наилазе под униформама и са оружјем људи. Село скрајнуто, неважно, а крај рата се назирао као победници.

А нису стизали људи, биле су то звери.

На данашњи дан, 28. јула 1944. године, пре равно 80 година, припадници 21. "Скендербег" СС и 7. "Принц Еуген" СС дивизије у којима су командни кадар чинили пробрани Немци, а војници били углавном Албанци са Космета, из Албаније, муслимани из Плава, околине, починили су један од највећих злочина над цивилима у Другом светском рату. За два сата и 15 минута тог јутра, у Велици побили су, измасакрирали, живе спаљивали, на најзверскије начине, по једним подацима око 500, по другим више од 620 мештана, међу њима и 128 деце, много жена, стараца, распорили пет трудница...

Непојмљиви су ужаси Велике.

Прича се у селу и дан данас, дечаку Мату Симоновићу одсекли су обе ноге и онда измрцварено тело окачили на шљиву. Дечачићу Тому Вучетићу одрали су кожу са лица, десну руку поломили на три места, невино дете умрло је у најгорим мукама... У кући Томице Гојковића затекло се 15 деце, две девојке, пет жена и један старац. Од њих 23 преживело је четворо.

Кажу да су их џелати ређали по величини уз зид куће па онда стрељали. Стевка Симоновић чудом је успела да се сакрије у оближњој колиби и да је не нађу, Момо Гојковић остао је испод леша стрељане бабе, Дола Гојковић пала је после рафала преко најмлађег сина и тако дете спасила сигурне смрти.

Доступни историјски подаци говоре да су јединице "Скендербег" и "Принц Еуген" дивизија, које су претходно претрпеле осетне губитке у борбама са партизанима и које су се повлачиле преко Чакора, претходно, послале у Велику изасланике, Саит Хоџу и Османа Растодера, да обавесте народ у селу да наилази војска која је цивилизована и која никога неће дирати, да народ остане у селу, и да пред војску изнесу шта имају, да се војска нахрани.

"Народ није умио да бјежи", кажу филму РТЦГ једна од преживелих.

Тела стотина масакрираних мештана сахрањена углавном деветог дана по злочину, тешко је било разазнати о коме се ради

Народ је у кућама дочекао џелате. Чак се и део оних који су били у збегу, у шуми изнад, вратио у село. Само ретки склонили су се, посакривали око села.

Милеву и Новку Сташевић војници су живе убацили у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Сташевића. Анђу Гојковић затворили су у кућу њених родитеља, несрећна жена жива је изгорела у родитељском дому.

У кући Алексе Гојковића убијено је осморо. У кући Пунише Вучетића двадесеторо. Лепу Раденовић са двоје унучади бацили су у ватру, осталима су се смиловали, побили су их рафалима.

"Пуниши Вучетићу запалили су жену, двије кћери и сина; Пунишином брату од стрица – жену и три кћерке; Саву Томовићу – жену, сина и двије кћери; Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје дјеце", стоји у једном од записа о жртвама Велике.

У кући Живаљевића на Папратишту било је 18-оро, деца, четири девојке, три жене. Од њих 18 убијено је десеторо, троје је рањено, петоро је некако успело да побегне.

Миличку Кнежевићу тог дана убијене су жена, ћерка која је исечена ножевима, сина су му бацили у ватру. Ракиту Кнежевић зверски су убили док је једну ћерку држала у наручју, другу за руку.

Душану Симовићу убијено је седморо чланова породице. Синове, дечачиће, поклали су и повешали о шљивове гране.

У Горњој Рженици крај Велике у кући Радоње Лалевића убијено је 25, 12 су биле жене, уз њих и 13 деце. У кући Лека Попадића побили су жене и децу које су затекли унутра а онда кућу запалили.

Пред сведочењима преживелих Величана памет стаје.

"Док је горела, жена је пиштала да се чуло до неба. Једно дете су заклали па обесили на шљиву. Испод те шљиве, после, годинама није расла трава", сведочила је у филму РТЦГ Дара Кнежевић која је преживела злочин у Велици.

У Томовићима, Вучетићима, Гојковићима тек је по неко преживео.

О злочину у Велици после рата углавном и понајвише се ћутало. Зарад братства и јединства. За трећи по реду покољ у Европи када се рачуна број жртава на број становника села није се знало. Велика није уврштена на карту нацистичких злочина у Европи. О истрази, откривању злочинаца, правди, није било ни речи. Злочинци, и они из околине, за које се знало, умирали су у својим кућама, окружени својим породицама.

Тек је командант "Принц Еуген" дивизије Ханс Шмитхубер ухваћен и после рата због злочина његове јединице стрељан као ратни злочинац.

О Велици су се после рата усудили да пишу, поред ретких других, Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић, Вељко Мијовић објавио је роман "Црни вјетар" у коме је описао масакр у Велици. У роману су објављена бројна имена и злочинаца и побијених мештана.

Преживели су касније сведочили да су тела стотина масакрираних мештана сахрањена углавном деветог дана по злочину, да је било тешко разазнати о коме се ради, да су кости биле измешане у изгорелим кућама. Они који су избегли смрт живели су после по подрумима, пећинама, развалинама, у шуми, хранећи се буковим листом, травом, мезгром дрвета...

Патријарх српски Порфирије служиће у недељу, 28. јула, у селу Велика код Плава, Свету архијерејску литургију у цркви Светих мученика Кирика и Јулите поводом 80 година од страдања светих мученика величких и горњеполимских.

Скупштина Црне Горе усвојила је 30. јула 2022. године Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици. Новија истраживања говоре да је на том подручје у више напада страдало више од хиљаду људи, од којих више од 200 деце.

(РТ Балкан)