Нил Никандров: Амерички рат против терора - мистификације и лажне победе

Десет година је прошло од „терористичког напада“ 11. септембра на Светски трговински центар (СТЦ) у Њујорку. Без обзира на све напоре (дез)информационо-пропагандног апарата Империје, верзија о директном учешћу у њој јастребова из администрације Буша-млађег не само да није изгубила актуелност и оштрину, већ је стекла десетине милиона поборника на свим континентима. Чак је и људима који немају никакве везе са политиком постало јасно зашто је та диверзија извршена баш у самом центру Менхетна: војно-индустријском комплексу САД је, после нестанка Совјетског Савеза, затребао такав „главни противник“, чији безобзирност, крвожедност и снага не би могли да изазову и најмање сумње да је то прави противник. Ту улогу екипа јастребова је решила да додели терористичкој организацији „Ал-Каида“ на челу са Осамом бин Ладеном, бившим агентом ЦИА, који је у годинама совјетско-авганистанског рата био на челу одреда муџахедина.

Премијерни наступ бин Ладена у новим историјским условима и у новом квалитету, као поглавара међународних терориста, припремао се врло пажљиво, уз ангажовање његових бивших куратора са линије ЦИА и пакистанске агентуре, као и уз јачање „Ал-Каиде“ помоћу нових кадрова из реда агената из муслиманских земаља. У принципу, нема значаја да ли је бин Ладен коришћен а да ни сам није знао за то, или је прихватио да учествује у тој комбинацији добровољно. Он је улогу одиграо до краја. Могуће је да се тај амбициозни милионер – авантуриста из Саудијске Арабије надао да ће успети да превари своје западне партнере, правећи се да им је лојалан и послушан. Када му то није пошло за руком он је прекинуо са учитељима из ЦИА и постао неухватљиви вођа антиамеричког, антизападног џихада.

За сада је тешко рећи ко је то у Вашингтону дозволио да се операција „Ал-Каиде“ изведе на територији САД. Потпуно је могуће да је наређење дао подпредседник Дик Чејни, политичар способан за најрадикалнија решења, тајни Хитлеров обожавалац. Чејнија је надахњивао (како би другачије) дубоко патриотски циљ: да се по сваку цену обезбеди да се за САД сачува статус над-државе, да се установи империјска контрола нафтних ресурса Ирака, Либије и Ирана, да се по ободу Русије заврши размештај војних база САД и да се његова земља извуче из бездана финансијско-економске кризе, која се неизбежно приближавала.

И онда су, преко CNN, у директном преносу, целом свету приказане борбене могућности „дубоко тајних“ група бин-Ладена, које су на територији САД заузеле неколико путничких авиона и усмерили их ка објектима, предвиђеним за одмазду: Светски трговински центар, Пентагон, Бела кућа. Кадрове са кулама СТЦ у пламену без престанка су понављали сви телевизијски канали на свету. Масивни зидови Пентагона су одшкринути, кроз прозоре су лизали пламени језици. Бела кућа је имала среће: авион је пао на земљу негде успут. По једној верзији – напад су спречили путници, а по другој – Боинг су оборили ловци-пресретачи.

Режисер „шоуа“ је успео да изазове потребан ефект: шок је био општи, јер је у почетку било речи о 12 великих путничких авиона, које су терористи заузели. Солидарност са Вашингтоном су изразиле практично све земље, чак и Куба, која је деценијама сама доживљавала терористичке нападе, финансиране од стране америчких тајних служби, безбедно сакривених у Мајамију. Бушеве речи „ко није са нама у борби са тероризмом, тај је против нас“, оних драматичних дана су биле непотребне: наћи се на самој ивици глобалног похода против „главног противника“ САД није пожелео нико од активних политичара ко је умео да мисли својом главом.

Мада је бунило кратко трајало – посао је завршен! „Ал-Каида“ је заплашила свет својим могућностима уништења. Осим тога, свакога дана, захваљујући виртуелним технологијама, појављивало се све више терориста. Нападали су из свих праваца, користили најсуровије методе и средства, како би Западној цивилизацији била нанета непоправљива штета. Вашингтон је савезнике упозорио: сви морају да остану на предњим линијама борбе са бин Ладеном, до победничког краја: у супротном - терористи ће да се пробију у Европу, Латинску Америку, још ће више учврстити позиције у Азији и Африци. Зато, ма колико то тешко изгледало, сви прави пријатељи САД су обавезни да проливају крв за идеале демократије и слободног друштва! Пентагону није својствен сентимент, те зато експедициони одреди храбрих Естонаца, Литванаца и Летонаца херојски лију крв у Авганистану под заштитом штрафтасте заставе са звездама. Солидарно учешће у неоколонијалним ратовима 21. века нису избегли ни латиноамерички савезници САД: Колумбијци, Салвадорци,Хондурашани, ...

Од 2003. до 2005. године председник Венецуеле Хуго Чавес је више пута јавно говорио о томе колико су сумњиве званичне верзије Вашингтона у вези са нападом на СТЦ. У септембру 2006. он је рекао директно: „Све је снажнија хипотеза да је сама Империја испланирала и извршила овај напад, ову ужасну терористичку акцију против свог народа и грађана читавог света (који су радили у СТЦ)“. „Зашто је то урађено?“ – поставио је питање председник Венецуеле. – Како би се оправдале агресије које су одмах после тога учињене Авганистану и Ираку, као и оне претње, које су се односиле на све нас (Венецуеланце)“. Према мишљењу Чавеса „није неоснована ни верзија (новинара) Карлоса Сисилије, коју је овај саопштио преко државне телевизије, а коју су подржали познати научници и архитекте, да су куле СТЦ дигнуте у ваздух минирањем, помоћу унапред постављеног динамита.“ Чавеса нису успеле да убеде ни тврдње америчких званичника да је зграду Пентагона, као и куле, напао авион: „Па где су његове крхотине? Нико није дао ни један доказ. Нису сачуване чак ни турбине од титана, које увек остану на месту авионских катастрофа“.

Чавес је скренуо пажњу својим сународницима на једно од најрањивијих места званичне верзије „терористичког напада“ на Пентагон. Саопштавано је да је он извршен боингом 757-200, са лета 77 American Airlines у 9,38 часова. Мистични напад није доказан, а доцније су се појавиле претпоставке да се у зграду Пентагона забила крилата ракета. Оштећено место су опколили „људи у цивилу“ (највероватније – сарадници ЦИА), и они су метар по метар почели да чешљају територију, купећи комадиће смртоносног апарата. Проглашени су за тајне и видео-снимци ракете са камера за надзор. Чак и данас, 10 година после напада, нема никаквог колико-толико разумљивог објашњења америчких власти у вези са тим инцидентом.

По верзијама које су се појавиле у блоговима, крилата ракета је по карактеристикама слична систему „Гранит“, који имају оружане снаге војно-поморске флоте Русије. Ако је тако, онда је терористичка акција 9/11, како се она скраћено означава у западним средствима јавног информисања, од почетка имала и руски моменат. Може да се претпостави да су вашингтонски завереници планирали да Москви поставе следеће питање: како је ваше строго тајно оружје доспело у руке терориста? И успут да је планиран и ултиматум: ако нисте у стању да обезбедите безбедност својих војних арсенала, мораћете да пристанете на међународну контролу, како се смртоносно оружје не би растурило по терористичким групицама, и како не би угрозило Американце. Зашто се Вашингтон повукао и уздржао од ултиматума - за сада остаје загонетка. Није искључено да је улогу одиграла и тадашња изјава Москве о спремности да помаже Вашингтону у борби са тероризмом. Транспортни путеви ка Централној Азији из руског правца је за америчке војне терете и персонал био потпуно отворен…

У мистификације тајних служби САД спада и прича о ликвидацији бин Ладена у току специјалне операције у Пакистану. После неколико година тражења, Американци су га „открили“ у малом летовалишту Аботабад, у близини Исламабада. Тамо је хеликоптерима пребачена елитна јединица поморских пешадинаца која је после интензивне пушчане паљбе, као, успела да уништи терористу број 1 савременог света. Операцију су у онлајн режиму 1. маја о.г. посматрали председник Обама и његови најближи сарадници, укључујући и Хилари Клинтон. Увече се Обама обратио нацији и саопштио да је „правда победила“ и да је терориста који је одговоран за погибију хиљада невиних мушкарца, жена и деце, уништен. Прах бин Ладена је похрањен у Арапском мору. Посмртне фотографије терористе са унакаженим лицем, све до непрепознатљивости, решено је да се не објављују, „из етичких разлога“.

Представници обавештајних служби Ирана, Турске и осталих држава, који су пратили терористичку епопеју бин Ладена, тврде да је он умро природном смрћу. Турски политичар Беркан Јашар, по народности Чечен, почетком деведесетих се упознао са бин Ладеном и после тога је постао његов близак пријатељ. У интервјуу Првом каналу Руске телевизије Јашар је испричао да је бин Ладен умро 26. јуна 2006. године (претпоставља се - од трбушног тифуса) и да је тајно сахрањен у планинама на пакистанско-авганистанској граници. Да је Бин Ладен умро Јашар је сазнао од Бин Ладенових чувара. Сигуран је да је америчким извиђачима успело да добију податке о месту где је терориста број 1 сахрањен. Операција у Аботабаду је замишљена како би се „легализовао“ леш бин Ладена, тј. ради демонстрације победоносног краја прве етапе вишегодишње антитерористичке операције. Наравно, било је немогуће да се прикаже трули леш лидера Ал-Каиде, одмах после његове ликвидације. Зато су пожурили да га пошаљу на морско дно. Доцније су, у чудним околностима, у Авганистану изгинули скоро сви специјалци који су учествовали у операцији у Аботабаду, који су могли да причају о мистификацији, изведеној са бин-Ладеном, „који се бранио оружјем све до последњег метка.“ Зар треба да се дивимо томе, када знамо на какву су мученичку смрт у ватри и диму биле осуђене хиљаде људи које су радиле у СТЦ?

И тако – први веома успешан, ако се гледа прагматично – десетогодишњи циклус борбе Империје са тероризмом, је завршен. Хитно је потребна нова стимулациона епизода тероризма, која ће бити у стању да мобилише савезнике САД на нове жртве у новим позориштима војних дејстава и да побуди Американце који негодују да ипак у својој земљи подрже политику чврсте руке.

Нехотице падају на памет идеје оних конспиролога који сматрају да избор Обаме за председника још од почетка претпоставља да је он осуђен на трагичну погибију од метка или експлозива терориста. Не дао бог да се тако нешто деси. Али у структурама у сенци, које управљају Сједињеним Државама, постоји сопствена логика и хронограм дејстава. Није искључено да је нови „Ли Харви Освалд“ (он може да буде и Венецуеланац, и Никарагванац или Еквадорац) већ спреман. Свој посао добро знају и оперативци из групе за подршку. Свакако да неће изневерити свог налогодавца…

(Фонд стратешке културе)