Nenad Radičević: Putin zasad dobio šta želi

Isuviše su požurili svi oni koji su posle potpisivanja novogsporazuma u Minsku već proglasili pobednike i gubitnike u ukrajinskom ratu. Niti je rat u Ukrajini završen – naprotiv, borbe su se juče i prekjuče intenzivirale – niti to što je neko trijumfovao u jednoj diplomatskoj bici ne znači da se već usledećoj trijumf neće preokrenuti u poraz. Osim toga, pitanje je i šta je za koga krajnji cilj, pa se i u odnosu na to određuje i šta je za koga uspeh.

MINSKI SPORAZUM: U svakom slučaju, mediji i analitičari suodmah krenuli u trku da procene ko je zapravo pobedniksedamnaestočasovnih pregovora u beloruskoj prestonici. Dok je juče iprekjuče oko strateški važnog grada Debaljcevo besnela raketna vatraizmeđu ukrajinske vojske i proruskih snaga, dobar deo zapadnih medijanastavio je ofanzivu na Vladimira Putina, prikazujući ga kao zlo kojepreti celoj Evropi. Londonski „Ekonomist” je na naslovnoj strani prikazao ruskog predsednika kao svojevrsnu silu tame koja se poigravasa EU i NATO i u njima ima svoje marionete kojima upravlja.

Iako u Evropi bez sumnje postoje ultradesničarskilideri koji ne kriju svoju podršku Kremlju kada se on sukobljava sa EU i koji su pod evidentnim ruskim uticajem, to što se ceo diskurs usmerava na prikazivanje zlobe i nečasnih namera Putina, a ne geostrateških interesa Ruske Federacije najbolje prikazuje nemoć određenih medija i analitičara da ozbiljnije analiziraju međunarodne odnose. Doduše, možda im to nije ni namera, budući da se pojedine analize više usmeravaju da to da drugi sporazum u Minsku ne znači previše, uzčesto i otvorene pozive Amerikancima da snabdeju novim oružjem ukrajinsku vojsku.

RUSKI INTERESI: Istini za volju, niko ne kritikuje AngeluMerkel i Fransoa Olanda zbog rezultata njihove diplomatskeinicijative, ali se zato sa vidnim ogorčenjem ističe da je Putin „opetdobio što želi”. I zaista, Putin je zasad dobrim delom dobio ono što želi. I to nije podela Ukrajine, kao što su mnogi dugo tvrdili. Pripajanjem Krima teritorijalno-strateški interesi Ruske Federacije su namireni. Sada je cilj Moskve da osigura samoupravu ruske manjine u Ukrajini, koja će potom obezbediti da Ukrajinaubuduće bude svojevrsna neutralna tampon zona između Rusije i NATO-a. Zbog toga je usledio taj, kako se tvrdi, žestoki pritisakPutina na lidera Donjecka i Luganska, koji prvobitno nisu želeli da potpišu dogovoreni sporazum.

Pritisak nije bio iznenađenje jer je „Minsk-2” zapravo saglasanpomenutim ruskim interesima. S jedne strane, obećavadecentralizaciju Ukrajine, a s druge, nijednom rečju ne pominje Krim. Ne pominje ni izjašnjavanje samoproglašene Donjecke i Luganske narodne republike, čiji referendum o osamostaljenju je Moskva samoprimila k znanju, ali ga nikad nije priznala, niti je pozvala te teritorije da uđu u sastav federacije. Podela Ukrajine ne odgovara Rusiji jer bi tako samo bilo osigurano da NATO dođe dodoline Dnjepra, to jest bliže Rusiji, dok ovakvim planom vojni savez drži na granicama Poljske i Rumunije.

AMERIČKE „MINE”: Međutim, Minski sporazum tek će naići na mnoge „mine”. Najpre, to što je Bela kuća saopštila da bi novimirovni sporazum mogao biti značajan korak ka mirnom rešavanju ukrajinskog sukoba ne znači da se Vašington raduje baš takvom razvoju događaja. To dokazuje činjenica da je Ešton Karter obezbedio brzo odobrenje Senata i Predstavničkog doma za dolazak na mestošefa Pentagona tek kada se otvoreno založio za naoružavanje ukrajinske vojske.

Prvi čovek senatskog odbora za vojne službe DŽon Mekejn je još otvoreniji i tvrdi da je sporazum neodrživ, te da neće trajati ni sedam dana. Ovaj američki senator, koji važi za jednog odnajuticajnijih u Kongresu SAD, smatra da je to „saniranje rane hanzaplastom”, te da diplomatski napori za postizanje mira neće uroditi plodom ako SAD ne upute defanzivnu vojnu pomoć Ukrajini.

Mekejn ne krije da se zalaže za ratno rešenje sukoba u Ukrajini, anjegova ratnohuškačka retorika ide dotle da je rekao da su SADdelimično krive za to što je ukrajinska vojska koristila kasetnebombe u naseljenim područjima u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. Prema Mekejnovoj logici, da su Amerikanci naoružali Ukrajince, oni ne bimorali da koriste kasetne bombe od kojih najviše stradaju civili.

Kada se spremnosti Amerikanaca da poguraju Kijev da ratom reši probleme u Donbasu doda i razjedinjenost unutar same ukrajinskevlade, u kojoj nisu samo pripadnici Porošenkovog bloka već i stranaka čiji su lideri – Arsenij Jacenjuk i Julija Timošenko –  znatno skloniji vojnom rešenju ruskog pitanja na jugoistoku zemlje,sasvim je sigurno da sukob u Ukrajini neće uskoro prekinut. Bar ne trajno.

(Politika)