Ненад Радичевић: Путин засад добио шта жели

Исувише су пожурили сви они који су после потписивања новогспоразума у Минску већ прогласили победнике и губитнике у украјинском рату. Нити је рат у Украјини завршен – напротив, борбе су се јуче и прекјуче интензивирале – нити то што је неко тријумфовао у једној дипломатској бици не значи да се већ уследећој тријумф неће преокренути у пораз. Осим тога, питање је и шта је за кога крајњи циљ, па се и у односу на то одређује и шта је за кога успех.

МИНСКИ СПОРАЗУМ: У сваком случају, медији и аналитичари суодмах кренули у трку да процене ко је заправо победникседамнаесточасовних преговора у белоруској престоници. Док је јуче ипрекјуче око стратешки важног града Дебаљцево беснела ракетна ватраизмеђу украјинске војске и проруских снага, добар део западних медијанаставио је офанзиву на Владимира Путина, приказујући га као зло којепрети целој Европи. Лондонски „Економист” је на насловној страни приказао руског председника као својеврсну силу таме која се поиграваса ЕУ и НАТО и у њима има своје марионете којима управља.

Иако у Европи без сумње постоје ултрадесничарскилидери који не крију своју подршку Кремљу када се он сукобљава са ЕУ и који су под евидентним руским утицајем, то што се цео дискурс усмерава на приказивање злобе и нечасних намера Путина, а не геостратешких интереса Руске Федерације најбоље приказује немоћ одређених медија и аналитичара да озбиљније анализирају међународне односе. Додуше, можда им то није ни намера, будући да се поједине анализе више усмеравају да то да други споразум у Минску не значи превише, узчесто и отворене позиве Американцима да снабдеју новим оружјем украјинску војску.

РУСКИ ИНТЕРЕСИ: Истини за вољу, нико не критикује АнгелуМеркел и Франсоа Оланда због резултата њихове дипломатскеиницијативе, али се зато са видним огорчењем истиче да је Путин „опетдобио што жели”. И заиста, Путин је засад добрим делом добио оно што жели. И то није подела Украјине, као што су многи дуго тврдили. Припајањем Крима територијално-стратешки интереси Руске Федерације су намирени. Сада је циљ Москве да осигура самоуправу руске мањине у Украјини, која ће потом обезбедити да Украјинаубудуће буде својеврсна неутрална тампон зона између Русије и НАТО-а. Због тога је уследио тај, како се тврди, жестоки притисакПутина на лидера Доњецка и Луганска, који првобитно нису желели да потпишу договорени споразум.

Притисак није био изненађење јер је „Минск-2” заправо сагласанпоменутим руским интересима. С једне стране, обећавадецентрализацију Украјине, а с друге, ниједном речју не помиње Крим. Не помиње ни изјашњавање самопроглашене Доњецке и Луганске народне републике, чији референдум о осамостаљењу је Москва самопримила к знању, али га никад није признала, нити је позвала те територије да уђу у састав федерације. Подела Украјине не одговара Русији јер би тако само било осигурано да НАТО дође додолине Дњепра, то јест ближе Русији, док оваквим планом војни савез држи на границама Пољске и Румуније.

АМЕРИЧКЕ „МИНЕ”: Међутим, Мински споразум тек ће наићи на многе „мине”. Најпре, то што је Бела кућа саопштила да би новимировни споразум могао бити значајан корак ка мирном решавању украјинског сукоба не значи да се Вашингтон радује баш таквом развоју догађаја. То доказује чињеница да је Ештон Картер обезбедио брзо одобрење Сената и Представничког дома за долазак на местошефа Пентагона тек када се отворено заложио за наоружавање украјинске војске.

Први човек сенатског одбора за војне службе Џон Мекејн је још отворенији и тврди да је споразум неодржив, те да неће трајати ни седам дана. Овај амерички сенатор, који важи за једног однајутицајнијих у Конгресу САД, сматра да је то „санирање ране ханзапластом”, те да дипломатски напори за постизање мира неће уродити плодом ако САД не упуте дефанзивну војну помоћ Украјини.

Мекејн не крије да се залаже за ратно решење сукоба у Украјини, ањегова ратнохушкачка реторика иде дотле да је рекао да су САДделимично криве за то што је украјинска војска користила касетнебомбе у насељеним подручјима у Доњецкој и Луганској области. Према Мекејновој логици, да су Американци наоружали Украјинце, они не биморали да користе касетне бомбе од којих највише страдају цивили.

Када се спремности Американаца да погурају Кијев да ратом реши проблеме у Донбасу дода и разједињеност унутар саме украјинскевладе, у којој нису само припадници Порошенковог блока већ и странака чији су лидери – Арсениј Јацењук и Јулија Тимошенко –  знатно склонији војном решењу руског питања на југоистоку земље,сасвим је сигурно да сукоб у Украјини неће ускоро прекинут. Бар не трајно.

(Политика)