Најмоћнија америчка финансијска кућа „Голдман Сакс“ оптужена за превару

Вашингтон, 19. априла – Голдман Сакс, највећа америчка банка и епицентар моћи на Волстриту, формално је од државе тужен за обману и превару једних клијената за рачун других у послу који је био потпаљивач финансијске из које се свет још није сасвим опоравио. „Securities and Exchange Commission", поднела је у петак званичну кривичну пријаву у којој се језгровито, на само 22 стране, наводи систематско обмањивање инвеститора, изостављање кључних информација и лажно приказивање производа.

Ово је велики удар на банку основану још 1869. која је једна од ретких која је профитирала и у кризи и која је због своје повезаности и са демократама и са републиканцима сматрана недодирљивом. Долази у важном политичком моменту, када председник Барак Обама настоји да разбије фронт одбијања републиканске опозиције за свој план да се у Конгресу изгласају његови законски предлози за оштрију регулативу целокупног финансијског сектора.

Случај, како то констатује „Волстрит џорнал”, осветљава оно што је на Волстриту била јавна тајна: кад је хипотекарно тржиште почело да се љуља, неке од великих финансијских кућа су направиле инвестиционе пакете берзанских „деривата” који су њихови кључним клијентима као што су „хеџ фондови” (они који профитирају на ризичним инвестицијама) омогућили да зараде „тоне пара” играјући управо на карту слома тржишта.

У конкретном случају, профитирао је (милијарду долара) Џон Полсон, власник „хеџ фонда” који је био и наручилац „деривата” који је Голдман Сакс, као солидну инвестицију, продавао страним банкама, пензионим фондовима и осигуравајућим компанијама.

Знајући шта је унутра – да ће ти „деривати” неизбежно пропасти – Полсон се специјалним берзанским инструментима обезбедио да у том случају профитира, док су наивни инвеститори, којима није било предочено да је у целом послу он кључни играч – претрпели губитке. Конкретно, Полсон је зарадио милијарду долара, док су инвеститори, међу којима је и Банка Шкотске, исто толико изгубили.

Голдман Сакс је укњижио своју провизију – неких 15 милиона долара – што је ситниш према његовим годишњим приходима од 45 милијарди долара, али се тужба регулатора Волстрита сматра само почетком рашчишћавања метежа у центру америчких и светских финансија, уз најаве да ће се отворити досијеи и других берзанских мешетара.

Уз банку Голдман Сакс оптужен је и само један њен функционер, потпредседник Фабрисио Тоуре (31), једна од „звезда” ове куће, који тренутно води њене послове у Лондону. Џон Полсон није тужен, јер он лично није учинио ништа незаконито, само је искористио постојећи систем (који му је омогућио да 2007. и 2008. заради око четири милијарде долара).

„Производ је био нов и компликован, али је превара стара и једноставна”, описује овај случај један од директора СЕК-а. У медијима се ово узима и као пример и доказ „дивљачке културе” Волстрита која је његовим посленицима омогућавала да варају једне клијенте за рачун других.

Срж оптужбе је заправо да је Голдман Сакс свесно правио финансијске пакете са „уграђеним експлозивом” – неку врсту „финансијских темпирних бомби”. Пол Кругман, економиста нобеловац, у својој редовној колумни у данашњем „Њујорк тајмсу” овим поводом констатује да је „велики део финансијске индустрије постао рекет – игра у којој је шачица људи изузетно добро плаћена да обмањује клијенте и инвеститоре”.

На име бонуса за добро пословање у прошлој години, Голдман Сакс је својим људима (31.700 широм света) исплатио своту од 16 милијарди долара.

Истрага о овом случају трајала је две године, Голдман Сакс је о томе обавештен још у лето 2008. Очигледно је био уверен да је исувише велики и моћан да би на овакав начин био оптужен, јер није предузео ништа да се са поменутом комисијом нагоди, што је иначе пракса у оваквим случајевима.

У своју одбрану, фирма је навела да су оптужбе „комплетно неосноване и непоткрепљене чињеницама”.

Колико је моћан – у многим „теоријама завере” Голдман Саксу се приписује да управо он управља Америком „из сенке” – толико је и неомиљен. Познати магазин „Ролинг стоун” га је својевремено у својој „причи са насловне стране” описао као „џиновску вампирску хоботницу око лица човечанства која своје пипке зарива у све што мирише на новац”.

(Политика)