среда, 19. август 2020. | |
Не обазирући се на то како Устав дефинише његове компетенције, Вучић у рукама држи све, и одлучује о свему. И то је већ велики проблем. Али проблем постаје много већи када погледамо какво знање, каква упућеност и која државничка мудрост и одговорност, стоје иза тих одлука, каже за нови број НИН-а један од највећих српских живих писаца Љубомир Симовић. Симовић истиче да смо у прошлости добро искусили шта значи ауторитарна власт, али да је ово што сада имамо неупоредиво горе. “Пре свега, ово је власт једног човека. Ауторитарна власт. Ми смо ауторитарну власт имали и раније, у Титово време, али су разлике међу њима толико велике – толико велике на штету овог што имамо данас – да би било неумесно упоређивати их”, сматра аутор “Чуда у Шаргану”, “Путујућег позоришта Шопаловић” и других великих дела наше драмске литературе и поезије. Управо ових дана Вучић је поредећи се с Титом пресудио у своју корист, констатује Симовић. “Рекао је да ‘још од Берлинског конгреса наша земља није била успешнија’. Неће он надмашити само Тита, него и Европу и Америку. Зар он није већ изјавио да су наше болнице, у односу на болнице у Европи и Америци, ‘као свемирски бродови’? А не треба заборавити да је и Тома Николић у своје време скромно изјавио: ‘Био сам најбољи и једини демократски председник Србије у новијој историји’. Како год да окренете, све је видљивији њихов радикалски ДНК.” На питање шта сматра најпогубнијом последицама ове власти Симовић каже то “што су нам институције Вучић и Весић”. “Ових дана, Весић нам је проследио једну врло важну информацију. ‘Вучић ме је’ – каже Весић – ‘замолио да не мењамо име Сарајевске улице’. Кад смо сазнали за ту божанску одлуку, требало је да нам падне камен са срца. Питате ме шта је најпогубније. Најпогубније је то што ништа, па ни име једне улице, не зависи ни од историје, ни од културе, ни од државних или градских инстритуција, ни од стручњака, ни од грађана, него од Вучићеве ‘молбе’ и Весићеве ‘милости’. Најпогубније је то што је Вучић институција. И што је Весић институција.” Симовић изражава бојазан да ће епилог њихове владавине бити нестанак Београда. “Ако наставе овако како су почели, на ушћу Саве у Дунав, у сенци Стефана Немање који није Стефан Немања, остаће нека паланка без прошлости, без историје, без идентитета. Абу Даби. Као да Београда никада није ни било”. (НИН) |