Јелена Ленголд: Вучић је страшно лош глумац, а ми смо принуђени да гледамо ту његову грозну шмиру

Постало је ужасно мучно слушати га. Не само због тога шта прича, већ и како прича. Александар Вучић је страшно лош глумац, без трунке шарма и харизме, а ми смо принуђени да седимо у првом реду тог његовог позоришта, из дана у дан, и да гледамо ту грозну шмиру – каже у интервјуу за Директно.рс књижевница Јелена Ленголд.

Јелена Ленголд је вишеструко награђивана српска песникиња, романсијерка и приповедачица. Њена дела из прозе и поезије су преведена на више језика: енглески, италијански, француски, украјински, чешки… Приче Јелене Ленголд, рођене Крушевљанке, су заступљене у више антологија савремене српске књижевности објављених у Србији и свету.

У разговору за наш портал, Јелена Ленголд искреним али бритким језиком указује на узроке и последице стања у коме се српско друштво сродило са свакодневним понижењима.

Олако гутамо понижења која загађују душу, што никада није било својствено српском народу, чак ни у време Тита и Милошевића. Да ли имате утисак да смо постали део неког експеримента ове власти чији је циљ да изгубимо карактер слободног и разумног људског бића?

Српски народ се такорећи сродио с понижењима, у томе и јесте наш основни проблем. Кад се питамо зашто ово трпимо, зашто се не подигнемо кад се нешто дешава, кад се питамо због чега наш бунтовнички занос прође тако лако – то је управо због тога

- Не знам на основу чега сте дошли до почетне премисе у свом питању, да "српском народу никада није било својствено да олако гута понижења". Српски народ трпи понижења буквално већ вековима. Јесте, српски народ се, кроз своју историју, много пута и ослобађао оних који су га заробљавали и потчињавали, и то је увек било уз велике губитке сваке врсте. А затим би, врло брзо, дошао неко нов ко би нас заробио и понизио изнова. Српски народ се такорећи сродио с понижењима, у томе и јесте наш основни проблем. Кад се питамо зашто ово трпимо, зашто се не подигнемо кад се нешто дешава, кад се питамо због чега наш бунтовнички занос прође тако лако – то је управо због тога.

Сад нам је трпљење ушло у животни скрипт

- Скоро да никад нисмо живели слободно и у демократији. Нисмо имали прилике, као неки други народи, да то научимо, да одрастамо у слободи, да васпитавамо децу као мислећа бића, слободне воље. Код нас је вазда био неки дрил, Турака, Немаца, комуниста, стаљиниста, шовиниста, неких војски, неких тајних полиција, неких политичких партија, које су биле све само не демократски оријентисане. Имали смо кратка раздобља какве-такве слободе у овој нашој Србији, али нажалост недовољна да људи науче да је слобода важнија од послушности. Тако да ја ову садашњу власт не видим као неки изузетак. Она је само наставак недемократских режима на које смо се ми изгледа претплатили. То што сада уочавамо до које мере су неправедни механизми Вучићеве владавине, то говори добро о нама, то говори да наше сазревање најзад почиње, да је оно неминовно, већ и због тога што смо сада мало више у контакту са светом и можемо лако да упоредимо како је у неким нормалним земљама, а како је код нас. Да се вратим вашем питању: не можемо ми да изгубимо карактер слободног људског бића, јер га никад нисмо ни имали на дуже стазе. Ми то тек треба да стекнемо, а кад се једном слобода осети на дуже време, онда се губи веома тешко.

Како то да стекнемо, кад пречесто одустајемо од себе. Да ли онај коме лична слобода није прва брига у животу може да очекује нечије поштовање?

- Сваки частан човек заслужује поштовање. Без обзира на то да ли је одустао од себе или није, без обзира на то да ли је вољан да се бори или је инертан. Пре свега, нису сви људи рођени за хероје, људи су ипак рођени за обичне мале животе, а не за то да се боре на барикадама и да се туку с полицијом на демонстрацијама. И затим, ако неко нешто никад није имао, он не може ни да зна да му то нешто недостаје. Људи који сад имају тридесетак година или мање, они често и не знају шта значи живети у цивилизованој земљи која негује и поштује своје грађане. Они су одрасли у потпуном безнађу, много од њих су врло мало путовали и контактирали са светом, без наде су да ће на поштен начин моћи да добију посао, да стекну стан и све оно што им је потребно за живот. Критеријуми вредности који им се намећу су, неким изопаченим филтрирањем, извучени из најпрљавијих делова вулгарног капитализма, а стандард и политичка послушност су им као у најзаосталијим комунистичким земљама. При свему томе, живе у страховима као да су под неком војном хунтом, која, ако се побуните, може учинити да нестанете преко ноћи.

Хоћете да кажете да ми сада имамо комбинацију свега најлошијег из свих лоших режима?

- Наравно, зато ту стварно не треба постављати питање поштовања, јер човек се учи самопоштовању кроз цео живот, од детињства. Злостављена јединка то не може да научи, па самим тим ни злостављени народ. Знате како се понаша пас кога доведете са улице, уплашеног, гладног и намученог. Знате како је депресиван појединац немоћан да сам себи помогне, ако нема доброг лекара и добре лекове. Исто вам је и са народима. Тешко је подићи се сам од себе, без ичије помоћи, зато је тај први корак толико тежак и толико дуго траје.

Одавно им не верујем буквално ништа, али то је почело истински да ми смета тек сада, када хара ова болест свуда око нас. Сада је, више него икад, потребно да верујемо лекарима и људима који воде државу, али ми, нажалост, то немамо

За све то време власт на челу с Вучићем се пред углавном јадним народом буса у груди. Шта Ви чујете кад слушате обећања највиших представника власти у Србији? Да ли им верујете?

- Одавно им не верујем буквално ништа, али то је почело истински да ми смета тек сада, када хара ова болест свуда око нас. Сада је, више него икад, потребно да верујемо лекарима и људима који воде државу, али ми, нажалост, то немамо. Показало се да нису говорили истину у много чему. Пре свега, фактички, нису саопштавали тачне бројеве, а затим су и стручно износили неке ставове који се испостављају као бесмислени. На пример она прича да је вирус ослабио. Ја се питам, да ли су такве ствари причали из пуког незнања или из свесне намере да манипулишу нама? Шта год да је, мислим да су лекари у Кризном штабу потпуно изгубили и поверење и интегритет, ако су га икада и имали. За то време, као што кажете, власт измишља неке своје успехе, председник користи сате и сате ТВ програма декламујући бројеве и проценте наших тобожњих успеха. То полако почиње да личи на ону анегдоту, ако је истинита, кад су грађанима Северне Кореје јавили да су победили на Светском фудбалском првенству.

И Вучић нам прича да смо први у Европи по неким процентима и очекује да људи у то верују.

Ја се питам, знају ли његови гласачи да у нормалним земљама људи имају плате по неколико хиљада евра, а цене су у тим земљама исте као и овде, а често и ниже. Треба им објаснити да просечан грађанин Европске уније има исте или мање трошкове за храну, одећу, превоз, а плату најмање десет или двадесет пута већу

- Ја се питам, знају ли његови гласачи да у нормалним земљама људи имају плате по неколико хиљада евра, а цене су у тим земљама исте као и овде, а често и ниже. Ти људи вероватно нису одавно ушли у неку самопослугу, рецимо у Немачкој, Аустрији, Шведској, Француској, било где, и нису видели да је храна тамо знатно јефтинија него овде. Гардероба је јефтинија и квалитетнија.То треба рећи људима, обичним речима. Треба им објаснити да просечан грађанин Европске уније има исте или мање трошкове за храну, одећу, превоз, а плату најмање десет или двадесет пута већу. Ето, тако живе људи у тим земљама које су, по Вучићу, далеко испод нас на неким његовим табелама којима нас свакодневно хипнотише.

Многи кажу да Вучић води политику која рађа мржњу. Како се осећате кад слушате председника државе који сваку прилику користи да упути речи мржње и понижења према људима који не мисле као он?

- Постало је ужасно мучно слушати га. Не само због тога шта прича, већ и како прича. Он је страшно лош глумац, без трунке шарма и харизме, а ми смо принуђени да седимо у првом реду тог његовог позоришта, из дана у дан, и да гледамо ту грозну шмиру. Преглумљена патетика, бес, цинизам, иронија, сарказам, лоши покушаји духовитости, самосажаљевање, самохвалисање, лажна скромност, лажна одлучност, неубедљивост сваке врсте. Испод свега, једино што је аутентично то је једна трагична незрелост, с обзиром на његове године, и велика агресија коју осећа, и не крије, према скоро свима из свог ближег и даљег окружења. Мени је јасно да нам светске силе нису наклоњене, јасно ми је и да се против Србије води неправедна политика, из неких разлога који су мени недокучиви. Дакле, не спорим да се Вучић у спољној политици бори са ужасно тешким околностима. Али, ако им није дорастао, онда то треба да призна.

Постало је ужасно мучно слушати га. Не само због тога шта прича, већ и како прича. Он је страшно лош глумац, без трунке шарма и харизме, а ми смо принуђени да седимо у првом реду тог његовог позоришта, из дана у дан, и да гледамо ту грозну шмиру

Прво себи, а онда и читавој држави...

- Не може да развлачи до у бескрај своју неспособност да управља том ситуацијом. Можда би се неко други снашао боље у овим околностима које су страшно компликоване. Бојим се да Вучић међу својим људима нема дипломате и лобисте који би умели да му помогну, или чији би добар савет послушао, а и сам је тако организовао своју државу и партију, да он у свему мора да буде једини, главни и најбољи.

Да ли се он плаши способних, паметних и честитих људи?

- Бојао се од почетка јаких људи око себе и зато сада плаћа цену тога. Око њега су углавном недовољно способни послушници и дилетанти, који не знају да направе ни трг, ни тунел, ни дворед, а камо ли да решавају озбиљна дипломатска питања. А ово што ради нама, у нашој земљи, то је посебна прича.

Он тврди да најбољи председник у историји Србије.

- Ни у томе није дорастао задатку. Чини ми се да људи који уђу у политику често буду вођени амбицијама све даље и даље, а ретко када застану да размисле да ли су заиста кадри да преузму следећу велику дужност. Јер, ако је неко, рецимо, способан да буде председник месног одбора неке странке, то још не значи да је способан и да буде председник државе, то су две сасвим различите ствари. Та способност увида и самопроцене, то је изгледа нешто што многим нашим политичарима недостаје.

Може ли се очекивати да ће се ускоро појавити бунар у који ћемо бацити све тешке речи и почети да нормално комуницирамо без обзира на различита мишљења?

- Не верујем да ће се то десити баш ускоро. Немамо за то услове, што се каже ни изнутра ни споља. Не смемо се заваравати, ми смо, као друштво, у озбиљном заостатку за већином земаља у којима се живи цивилизовано. Кад би ово друштво сутра почело да функционише идеално, било би потребно
неколико деценија да људи постану самосвесни и усправни. То вам је тако. Много смо убијени, много смо назадовали, много дуго живимо под невољама, у неповерењу, у немаштини, неслободи, притиснути и предрасудама и стварним анимозитетима, да је сад велики посао да из свега тога изађемо.

Што не значи да не треба томе да тежимо?

- Ја бих, за почетак, била задовољда да знам сигурно да ће српски народ да опстане, а затим и да постане слободан и срећан, колико је то могуће у овом свету. Јер и свет, овакав какав је, постаје све чудније место. Све је теже задржати неки спокој, живети мирно и здраво.

Дуго сте били новинар. Да ли нас данас већина медија едукује и информише или заглупљује и обмањује, да ли нас култивишу или гурају у примитивизам?

- Ја сам почела да радим на Радио Београду средином осамдесетих, када је још постојао некакав привид нормалности у друштву, па и у медијима. Мада је то био једнопартијски систем, који је тек учио како да се ослободи бремена титоизма. Испоставило се да смо се само ослободили од солидног стандарда у коме смо живели у времену Југославије. Од једноумља и подаништва се нисмо ослободили практично никада. Тито је умро пре 40 година, а ми и даље негујемо култ личности, имамо владаре који су недодирљиви, који глуме божанства, који претендују да буду свемоћни и омнипотентни. Мислим да је то страшно трагично, то показује да је наш капацитет за изградњу демократског друштва на нули. Ми и даље, дакле 40 година после Тита, имамо медије у којима не сме да се чује ниједна критичка реч, у којима се људи деле на наше и њихове, у којима су мислећи и креативни људи највећи непријатељи режима, медије који отворено лажу, манипулишу, распирују мржње и без икакве дилеме служе владару, а не информисању јавности.

Од једноумља и подаништва се нисмо ослободили практично никада. Тито је умро пре 40 година, а ми и даље негујемо култ личности, имамо владаре који су недодирљиви, који глуме божанства, који претендују да буду свемоћни и омнипотентни

Запањујући је број оних који су спремни да учествују у тим аморалним работама.

- Кад то све знате, схватите да је овај начин живота до те мере искварио читаве генерације људи, деформисао њихове моралне и етичке принципе, да ће заиста бити потребно једно стрпљиво, упорно и мудро преваспитавање да би, евентуално, нека следећа генерација постала генерација људи са ставом, са чашћу, са својим ја. За ову моју генерацију је касно, ми смо уништени неповратно.

Под притиском ове власти све је обесмишљено, чак и лекарска етика. Како сте реаговали кад сте сазнали да чланови Кризног штаба “тргују” мртвима?

- Ништа то мене није ни изненадило, ни запрепастило. Као што сам већ рекла, ја се одавно осећам као сироче, које у држави не препознаје ни мајку ни оца. Вучић је у тај Кризни штаб поставио људе који су спремни да своје стручно мишљење подреде тренутним политичким потребама. Док су избори, причаћемо да вирус слаби. Чим прођу избори, вирус ће опет да ојача. То је све толико јадно и провидно, да им више нико ништа не верује. И они сами знају да им људи не верују, и имам утисак да их то ништа специјално не узнемирава. Наравно да свако од њих, појединачно, тачно зна како ствари стоје, али су пред собом нашли неко оправдање зашто је пожељно и добро лагати народ.

Имате ли утисак да они мисле да чине добро док лажу народ?

- Вероватно су убедили себе да то чине за наше добро или из некакве дужности. Једном ће им све те заблуде доћи на наплату, то се увек деси. Можда ће неки од њих бити и буквално кажњени, али ако и не буду, они сами ће знати, њихова деца и пријатељи ће знати да су обавили један нечастан задатак, а школовали су се за најплеменитији позив на свету. Мора бити да је то велико посртање у души. Јер лекари, по дефиницији, осећају да су нешто посебно, раде угледан посао. И кад такви људи потпуно изгубе поштовање и углед, а ови су изгубили, онда је то тежи и већи пад, него кад углед изгуби било ко други.

Да ли Вам све ово што нам се догађа ипак наговештава кишу која ће спрати сву прљавштину којом смо засути?

- Одавно сам од живота престала да очекујем све, ма шта значило то све. Таква врста срећног краја постоји само у бајкама. Живот нам чешће даје нека делимична задовољства, али остави више онога за шта тек треба да се боримо. Мислим да би нама овде сада било најпотребније да се поново успостави осећање правде, јер толико дуго живимо под неправдом, да је то неподношљиво и најболније од свега. Неправда је тежа од сиромаштва. Неправда нас свакодневно вређа и знамо да нема више тог суда на коме можемо, како се то некад говорило, да истерамо правду. Неће је бити, док је овај режим. За силнике важе једна правила, за остатак света друга. Ако се пожалите, биће још горе. Силници могу да праве прекршаје, могу и да слажу и да украду и да убију, и неће одговарати. Још ће нас убеђивати да смо ми покварени што тражимо истину.

Неправда је тежа од сиромаштва. Неправда нас свакодневно вређа и знамо да нема више тог суда на коме можемо, како се то некад говорило, да истерамо правду. Неће је бити, док је овај режим

То су ствари које заиста боле...

- Кад таква немоћ предуго траје, то заиста отера у депресију, и појединца, али и народ. Зато мислим да нам је најважније да успоставимо праведно друштво. Да изградимо некако поново однос поверења, према лекару, учитељу и судији, јер од старих Грка, до данашњих дана, то су три стуба сваког друштва, три најважнија и најчаснија занимања. Кад њима вратимо углед, онда ћемо вратити углед и себи. Верујем да је то могуће, али знам да ће потрајати. Ови који сада владају Србијом заглибили су до те мере, да ће се бранити на све могуће начине. Они знају да не могу тек тако да оду са власти и да после гаје поврће или праве вино. Они знају да ће за своја дела морати да одговарају, и зато ће њихова одбрана бити немилосрдна до самог краја.

(директно.рс)