Дојче Веле: Српски текстилни радници раде “у предворју Бангладеша”; сто хиљада људи за мале паре шије одећу за велике европске компаније које добијају субвенције, а држава жмури на кршење закона

Сто хиљада српских радника за мале паре шије одећу за велике европске компаније. Фирме добијају субвенције, а држава жмури на кршење закона, закључује угледна организација Clean Clothes Campaign у својој анализи, пише Дојче Веле.

Ниске плате, неплаћени сати, загушљиве производне хале, бахати шефови, а одмор и боловање као луксуз – такви су услови у текстилној индустрији и индустрији обуће у Србији. Са друге стране ту је држава која широком руком субвенционише стране инвеститоре, а жмури на кршења радничких права, пише у анализи Clean Clothes Campaign (ККК), угледне међународне организације која се бори за боље услове рада у текстилној бранши широм света.

У производњи одеће и обуће у Србији ради око 100.000 радника, процењују истраживачи, уз напомену чак половина од тога броја ради на црно. „За то је пример Нови Пазар. Тамо постоји значајна производња џинса која радну снагу упошљава у великој мери неформално“, наводе аутори анализе Бојана Таминџија, Бетина Музиолек и Стефан Алексић.

Увоз сировина, извоз одеће

Чак 80 одсто производње се извози, што на први поглед изгледа као фантастичан податак. Више од 37 одсто извоза иде у Италију, 13 одсто у Немачку, близу 10 одсто у Русију. Но аутори описују у чему је ствар: такозвани систем Outward Processing Trade – који ЕУ не само да толерише већ и подстиче – подразумева извоз сировина и полупроизвода у земље попут Србије где је завршна обрада јефтина, након чега се готови производи поново одатле увозе.

Примат Италије осликава се и у присуству великог броја италијанских компанија од којих су најпознатије GEOX, Benetton и Calzedonia. Указује се и на велики број мањих фирми које производе за велике, а у којима су услови рада још тежи. Тако крајњи купци у рецимо Италији робу добијају повољно.

„Услед високе зависности од таквих поруџбина, високе рањивости и ниске профитабилности, [такав систем] на послетку води у ћорсокак за национални сектор, предузетнике и – најважније – раднике који плаћају цену“, наводи се у анализи. Резултат је да је Србија из успостављене привреде и друштва – мисли се на време индустријски јаке Југославије – назадовала у зависну економију у „развоју“ у којој се већина популације бори да споји крај с крајем.

„У питању је производња која додаје јако мало вредности у један производ. Увозе се сировине или полусировине, у то се улаже једино рад, па се враћа и продаје у земљи порекла. Капитал који остаје у Србији је само у виду плата“, каже за ДW Стефан Алексић, један од аутора.

А колике су те плате?

Просечне плате су тек нешто више од минималне – 218 евра у текстилној, односно 227 евра у производњи обуће и кожне галантерије. То је, истиче се у анализи, мање чак и од минималне потрошачке корпе коју дефинише Министарство трговине, а далеко мање од 652 евра – толико би, према процени радника које су аутори интервјуисали, четворочланој породици било неопходно за живот.

Аутори су између јуна и септембра разговарали са 48 радника који су одреда тражили да им се не откривају имена у страху да не изгубе посао. Један од издвојених примера је Technic Development из Врања који припада GEOX-у.

Тамошњи радници су наводили да их менаџери и супервизори шиканирају, држе у константном страху од отказа или премештаја, да је чак и одлазак до тоалета шкакљиво питање. Према тврдњама радника, током две вреле седмице протеклог лета колабирало је најмање двадесет особа, а у неким случајевима су надређени забрањивали да се контактира хитна помоћ. Закон се, навели су запослени, не поштује када су у питању прековремени сати, рад на празнике, годишњи одмор или боловање.

„Све побројане нерегуларности представљају директно кршење домаћег закона о раду и међународних закона о људским правима. Ипак, одсуство санкција за компаније указује да надлежни, попут Инспекције рада, жмуре пред овим преступима“, наводи се у анализи ККК.

У корист своје штете

„Србија не само да нуди јефтину радну снагу због ниске минималне плате, већ је то и земља чија Влада обезбеђује великодушне финансијске бенефите за стране инвеститоре“, пише даље. Директне субвенције за сваког запосленог, јефтино или бесплатно земљиште, пратећа инфраструктура, ослобађање од пореза су само неки од поклона за крупни капитал.

„Из буџета се заправо финансира останак на некој врсти економског дна“, каже Алексић за ДW. „Проблем је што живимо окружени такође сиромашним државама које се све боре за парченце истог капитала и настаје такмичење држава у томе ко ће капиталу понудити боље и јефтиније услове за репродукцију.“ То је оно што се назива трком према дну.

Своју пажњу ККК обично упире на земље попут Бангладеша, но најновија серија анализа се уз подршку немачке фондације „Роза Луксембург“ посвећује Србији, Украјини и Мађарској. ДW је имао увид у папир пре званичног представљања које је заказано за четвртак поподне у Берлину. Целу анализу (на енглеском) можете преузети на ОВОМ ЛИНКУ.

(Дојче Веле)