Ђорђе Вукадиновић: Три опозиционе колоне најреалније, а нећу бити изненађен ни ако их буде четири

Већ сада је јасно да јединствен опозициони блок такозване левице и деснице, попут ДОС-а 2.000. године, на наредним парламентарним изборима није реална опција, али чини се ни да друга најбоља опција за смену власти која подрзумева две јасне опозиционе колоне, једну грађанску и другу националну, није могућа.

Непремостиве разлике у односу на санкције Русји или пут и чланство Србије у ЕУ и НАТО, решење статуса Косова, а понајвише лични односи лидера, препрека су јединственом блоку.

Али се поставља питање зашто није реално да партије исте „идеолошке“ оријентације не могу заједно, што је виђено и на прошлим парламентарним изборима.

Тада је такозвана левица или грађанска опозиција ишла у три веће коалиције: Уједињени за победу србије (Странка слободе и правде, Народна странка, Демократска странка, ДЗВМ– ВМДК, Странка Македонаца Србије, Покрет слободних грађана, Удружени синдикати Србије „Слога“, Покрет за преокрет, Покрет слободна Србија, Влашка странка), затим коалиција Морамо (Акција, Еколошки устанак, Не давимо Београд) и коалиција Ајмо људи (Социјалдемократска странка, Нова странка, 1 од 5 милиона, Толеранција Србије, Уједињени покрет зелених Србије, Бошњачка грађанска странка, Странка црногораца).

Ништа подељенија није била ни десница, која је такође на изборе изашла на три листе коалиција Нада за Србију (Национално демократска алтернатива, Демократска странка Србије, За краљевину Србију (Монархисти ), па коалиција у којој су били Двери, ПОКС и Патриотски блок за обнову краљевине Србије и тећа листа је била листа странке Заветници.

Осим коалиције Ајмо људи, остали су ушли парламент. А није требало пуно времена да разлике међу коалиционим партнерима избију на површину, поготово на левом спектру.

Протести Србија против насиља зближили су поново „левицу“, али не превише, и чини се недовољно да се сви нађу на истој листи. Од избора настала је и странка Србија центар Здравка Поноша и покрет Народни покрет Србије Мирослава Алексића.

Саговорници Данаса кажу да пошто једна колона није могућа, иако су две најоптималније, најреалнија опција су три велике листе, као и да ће председник Србије опозицију до избора, који се најављују за април или мај 2024, покушати још више да подели.

Политколог Бобан Стојановић за Данас каже да му се чини да су и две листе нереалне, иако сматра да би једна имала највеће шансе јер би створила перцепцију код људи да је промена могућа.

– У контексту тога да односи моћи не би били такви да једна листа у старту има близу 40 одсто, а друга 20 процената – наводи он.

Како објашњава, делује да је као једна листа извеснија код конзервативно-национално оријентисаних странака него код грађанске стране.

На грађанској страни, каже, постоји снажан расцеп на линији бивша власт и нови људи, постоји и вредносни расцеп на линији колико конзервативног је прихватљиво, код оних на центру и око центра, постоји расцеп на линији односа о француско-намачком плану, а вероватно највише утичу међуљудски односи појединих лидера.

– А најгоре од свега је што ће се до наредних избора у јуну 2024. године међусобно око ових тема више сукобљавати различите опозиције, него опозиција у односу на власт и што ће уместо да смањују разлике међу собом и избегавају теме које им Вучић намеће како би их делио, а како би једног дана можда скупили 126 посланика или већину одборника у неким општинама – они тај раздор подићи на ниво да просечан бирач само настави да мисли како промене никад неће бити могуће – објашњава Бобан Стојановић.

Како додаје, без сарадње свих у опозицији неће бити могуће направити већину вероватно нигде.

– Тако да – суштински опозиција ако жели икада игде да смени власт – мора да смањује разлике међу собом, а не да их подупире и подстиче – каже Стојановић.

И политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да једна опозициона листа тренутно делује изразито нереално и мало вероватно.

– Но, проблем је што, било из политичких, било из личних разлога (или комбинације једних и других), ни те фамозне „колоне“ није није лако направити. При чему, проблема има и на тзв „десној“, националној, и на овој другој, грађанској и про-европској страни. Тако да се мени чини да су неке три опозиционе колоне најреалније, две најоптималније, с тим да нећу бити изненађен ни ако их буде четири. А све преко тога би већ била неозбиљност и катастрофа – каже он за Данас.

А професор Универзитета у Ново Саду Бојан Пајтић наводи да ће тешко режим задржати цензус од 3 одсто, а и ако га задржи, мала је вероватноћа да ће поново оволики број опозиционих странака за длаку преци изборни праг.

– Верујем да је и опозиционим политичарима ово јасно и да је груписање неминовност. Стиче се утисак да су на помолу три блока – два на левици и један на десници. Могуће је да би по једна опозициона групација на сваком полу постигла још већи синергетски ефекат, али је сигурно да би више од три опозициона блока са собом носила и ризик да неки гласови бирача пропадну, тј, добрим делом се слију СНС-у и СПС-у по Донтовом систему – закључује Пајтић.

(Данас)