Бошко Јакшић у емисији „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“: Амерички рат против тероризма је разбуктао терор широм света. Односи са Емиратима су најмистичнији сегмент српске политике и дипломатије

У последњој емисији „Црно-бели свет са Ђорђем Вукадиновићем“, која је емитована тачно на двадесетогодишњицу напада Ал Каиде на светски трговински центар у Њујорку, гост је био Бошко Јакшић, новинар и аналитичар међународних односа чији је радни век обележио рад у „Политици“, за коју је писао и извештавао из преко 110 земаља света, при чему се у најдуже и у континуитету највише бавио управо блиским и средњим истоком. Домаћин га је назвао једним од најкомпетентнијих домаћих саговорника на тему „рата против тероризма“ који су започеле и у последње две деценије предводиле Сједињене Америчке Државе, будући да је велики део догађаја у вези тог рата посматрао изблиза, односно са лица места или непосредног окружења, из Египта, Пакистана, Ирака и Авганистана.

Бошко Јакшић: Америка није имала јасну политику шта хоће у Авганистану. И показало се на крају да тај рат који је почео грешком и погрешном проценом, завршен исто тако грешком и погрешном проценом око повлачења

Буш је желео освету, а не правду

„Када би требало сада укратко да сумирам све, не улазећи у силне детаље, мислим да је пресудна била  чињеница да је Џорџ Буш у жељи да што брже одговори на Ал Каидин напад показивао не толико жељу да се задовољи правда за оних 3.000 страдалих у кулама близнакињама, колико да се казни читава једна земља, Авганистан, зато што је тадашња њихова власт, која је била талибанска, давала уточиште Осами бин Ладену. Тај осветнички поход је касније током времена добијао неке нове циљеве, и управо ширање тих циљева показује да Америка није имала јасну политику шта хоће у Авганистану. (…) И показало се на крају да тај рат који је почео грешком и погрешном проценом, завршен исто тако грешком и погрешном проценом око повлачења“, закључује Јакшић. И додаје да је „рат против тероризма“ много више терориста створио него што их је уклонио, а да је идеологија милитантног екстремног исламизма чак и проширена, о чему сведочи каснија појава „Исламске државе“ и других радикалних покрета. Дословно ни један од циљева САД – од истребљења терориста до демократизације Авганистана – није постигнут, констатовао је Јакшић.

Јакшић, који је иначе про-западно идеолошки орјентисан, каже да понекад доводи јавност у забуну својом критиком демократских центара моћи, нарочито САД, али и домаће опозиције, због чега често трпи критике из појединих политичких кругова. Он демократију назива „лошим, али најбољим од свих постојећих система“ и објашњава да све своје критике, па и оне на рачун домаће опозиције, упућује у конструктивне сврхе, та да је, по њему, то и задатак правог новинарства. „Када критикујем опозицију, хтео бих да она буде боља, и да не понавља грешке које понавља. (…) И свака критика која долази од новинара и личности које имају неко аутохтоно мишљење и закључке стечене на основу искуства, година праћења и знања јесте нешто што би требало да буде не само легитимно, него и пожељно у нашем политичком животу. Али, нажалост, није,“ каже Јакшић.

Вукадиновић је констатацију свог госта прокоментарисао сопственом – да је та чињеница део феномена опште поларизације друштва. „Ова емисија се зове „Црно-бели свет“, а главни закључак практично сваке емисије је да скоро ништа није црно-бело. Ни у животима, а ни у свету. Поготово у политици, било локалној, било глобалној.“

„Али ми смо склони црно-белом“, одговара Јакшић. „ Ја се увек, можда и јеретички питам, када погледам српску заставу и оцила – Која то земља има у застави слоган, такорећи, вапај: „Само слога Србина спасава“? Слога. Ви апелујете заставом на нешто чега нема. И ми смо у разним приликама сведоци тога да те слоге нема. И да се онда све поларизује како се поларизује око најразличитијих тема.“

Саговорници су се сложили да је поларизација тренутно општи светски проблем и да по многим питањима свету недостаје консензус. Закључено је да је глобални одговор на светске кризе, од рата против тероризма до реакције на пандемију свеукупно лош.

Ривалитет Америке и Кине ће обележити предстојеће деценије

Бошко Јакшић: Ја имам одређену дозу зазора према Кини

Јакшић сматра да је Русији реално опао значај на светској политичкој сцени, а да је примат, као контратежа САД након пропасти СССР-а, данас преузела Кина, за коју се предвиђа да ће до 2030. бити прва економска сила света, премда, још увек, не и војна. Јакшић поставља питање да ли ће можда ова сила у успону у неком тренутку почети да се шири и војно, односно територијално, будући да веч сада, преко иницијативе „Појас и пут“ већ увелико шири свој утицај по свету. На име дугова, Кина је на 99 година већ присвојила део Шри Ланке, баш онако како је Велика Британија својевремено учинила са Хонг Конгом, каже Јакшић.

Чињеница да Кина почиње да гради своје прве носаче авиона може говорити у прилог оваквој експанзионистичкој тенденцији, сматра Јакшић. „Ја имам одређену дозу зазора према Кини. Не плашим се то да кажем, без обзира што имамо „челично пријатељство“ са Кином, које смо сами прогласили и себе прогласили стратешким партнерима Кине. То је отприлике као када би се бува прогласила стратешким партнером слона.“

Американци су сами створили своје непријатеље

Након политичко-филозофске дигресије о поларизацији човечанства и растућој улози Кине на светској сцени, Вукадиновић је свог госта вратио на тему узрока који су уопште довели до напада 9.11. и потоњег развоја ситуације. („Сви говоре о последицама 11. септембра. Али да се мало осврнемо и на узроке“)

„После совјетске интервенције у Авганистану 1979. године, Запад је одмах, не би ли блокирао Совјете, организовао борбене исламистичке покрете. Ораганизовао је групе где су муџахедини из читавог арапског света долазили у Авганистан да би се борили против Совјета. Плус су постојали оригинални авганистански муџахедини од којих су касније створени Талбани. Направљена је једна формација где је Запад мислио да ће успети да манипулише снажним исламистичким расположењем. (…) Оног момента када је завршена мисија против Совјета, када су после деценије окупације Совјети напустили Авганистан, што је, узгред-буди-речено, био један од великих узрока кризе и распада Совјетског савеза, онда су исти ти муџахедини у „безбожничком“ Западу препознали новог непријатеља.  Тако да – Американци су створили своје непријатеље. И то је једно од објашњења одакле Ал Каида и одакле „Исламска држава“ – коју су Американци својом инвазијом Ирака такође направили. (…) Дакле они су направили непријатеље од најопаснијих људи на најопаснијем терену и имају последице које имају. Али се оне не тичу само Американаца и у томе јесте велики део проблема,“ елеборирао је Јакшић.

Саговорници су се сложили да, узевши у обзир многобројне терористичке нападе, као и мигрантску кризу, Европа заправо трпи много веће последице од ове америчке авантуре од самих САД.

Дотакавши се повлачења из Авганистана које је неславно окончано крајем августа, те америчког оружја и опреме која је том приликом пала у руке Талибанима, Јакшић се посебно осврнуо на, како каже, „један већи и мрачнији легат“ америчког повлачења – глобално лошу слику која је створена сценама хаотичног повлачења, као и патњу тамошњег народа која ће тек уследити. „Оставити Авганистан и напустити га у тренутку када је постало јасно да ће Талибани поново узети власт (…) Онда оставите, по неким проценама, неких 90.000 људи који су директно радили за Американце и њихове НАТО савезнике, и који су из угла Талибана „сарадници непријатеља“. Ево, сада кажу да је 20-ак хиљада евакуисано, али то значи да је још 70.000 људи тамо препуштано на милост и немилост.“

Бошко Јакшић: Емирати су практично америчка испостава. Лакше је сарађивати са Емиратима и представити то као једну адресу, него са Американцима, што је Србима непопуларно. Јасно је да иза Емирата стоје Американци. Американци кажу Емиратима шта може и шта не може да се ради са Београдом

Односи са Емиратима су најмистичнији сегмент српске политике и дипломатије. Јасно је да иза Емирата стоје Американци

Сматра да „иза свега стоји снажан проамерички, јеврејско-арапски блок у који је Србија из пословних и политичких  разлога кооптирана 

- Откуда су се уопште појавили Емирати у Београду, и то на овако велика звона, питао је Вукадиновић, алудирајући на пословичну „добру обавештеност“ свог саговорника. „Емирати су у почетку били локација која је са Саудијском Арабијом била везивана за продају српског наоружања по Сирији и Блиском истоку, као и мутних послова које предводи чувени Мохамед Дахлан, човек коме је Србија дала држављансво и који је један од највећих мешетара Блиског истока, палестинац који је тренутно саветник шеика (Мохамеда бин) Заједа у Емиратима. Емирати су практично америчка испостава. Лакше је сарађивати са Емиратима и представити то као једну адресу, него са Американцима, што је Србима непопуларно. Јасно је да иза Емирата стоје Американци. Американци кажу Емиратима шта може и шта не може да се ради са Београдом. И Београду је јасно да иза тога стоје Американци. Пођите само од логичне претпоставке. Је ли могуће да Србија било какво оружје прода на Блиском истоку, а да нема зелено светло од Американаца? Немогуће је.“

„Јасно ми је то за извоз оружја“, почео је Вукадиновић, „али и даље ми није јасно за ангажман тог (арапског) капитала овде – мада постоје одређене дилеме и сумње који је то капитали и чији је...“

„Ја делим све те сумње око мрачности тог капитала, и његовим крајњим циљевима и локацији односно џеповима где тај капитал завршава“, надовезао се  Јакшић, потврђујући спекулације да се вероватно ради о мутним пословима прања новца, као и да се УАЕ ту само користе као параван, односно да се највероватније ради о домаћем капиталу који је прерушен у арапски. Прекаљени новинар и аналитичар сматра да „иза свега стоји снажан проамерички, јеврејско-арапски блок у који је Србија из пословних и политичких  разлога кооптирана. Дакле, ви ћете бити наш партнер, ми ћемо вама да омогућимо да зарадите неке паре од оружја које не би сте могли да продате да није нас.“ (…) „Тако да је увезан ту тај посао, а онда је он добио једну дивну фасаду у виду Београда на води. Он је најављиван као пројекат у вредности од три милијарде долара. Сви ови радови који су били до сада не вреде више од 500 милиона. Где су те друге паре? Јесу ли стигле? Јесу ли отишле у неке друге канале? Не знамо још… Односи са Емиратима су, мислим, најмистичнији сегмент српске дипломатије и српске политике“, закључио је Јакшић.

(НСПМ)