Biljana Stepanović: Čauši ubeđuju narod da je litijum zdrav, na ’leba da ga mažeš, ali narod ne veruje. Poslednja odbrana beskrajno pokvarene vlasti je gola sila, pošto propaganda više ne pomaže

Sve su probali, ništa ne vredi. Čauši ubeđuju narod da je litijum zdrav, na `leba da ga mažeš, ama narod ne veruje. Ako je litijum uslov, neće ni `leba. Mnogo je ljudi izašlo po Srbiji, bune se, popularnost naglo pada, pa mora da se izvede klasični salto mortale: predsednik koji je na državnoj televiziji tvrdio da se u „čist vazduh mnogo i ne razume, a što bi ga to i zanimalo“ sad se bori „u kući“ sam protiv svojih. Ishod je baš neizvestan.

Nisu uvek budni tabloidi, sad Blic saznaje iz pouzdanih izvora da eto predsednik želi litijum uz njegov, je li, specifičan način izražavanja „ne zbog đubradi iz Rio Tinta i bednika iz EU“ dok čak i u Vladi Srbije ima onih koji se protive. Zato je morao da se sukobi sa „celom Vladom“ i sad strepi od ishoda, ne zna kako će Miloš Vučević da prelomi. Da zlo bude veće, kao da već i ovo nije dovoljno, i Vladimir Đukanović Đuka će da podnese ostavku ako predsednik ne pobedi, pa još jednu brigu imamo.

Umesto Srbije zlatnog doba, predsedniku su se pred noge prosuli ljudi sa neopisivom bedom u kojoj žive

Koliko je sve ovo besmisleno, pokazao nam je sam predsednik posetom Malom Zvorniku. Tamo je otišao da lično čuje šta narod misli. Kad tamo, iskrsla je Srbija kojoj se nije nadao. U salu su sasvim sigurno uvedeni birani učesnici, na mrežama postoje i snimci kako ih lično predsednik uvodi kroz gužvu, da ne bude iznenađenja. Ideja je bila da predsednik pred kamerama neposredno porazgovara sa narodom, da ga razume, očinski posavetuje i da medijski poentira. Kako drugačije?

Ali čak i u tim kontrolisanim uslovima, pred oči nam je iskrsla sasvim drugačija, prava Srbija, koja bi morala da bude veliko otrežnjenje svakoj, a pogotovu ovakvoj populističkoj vlasti. Ovi ljudi ništa zajedničko nemaju sa najvećim rastom dži-di-pija kojim se hvali Siniša Mali, sa pet milijardi nekih dolara ili evra u državnoj kasi, sa velelepnim Beogradom na vodi, niti još velelepnijim budućim Ekspo poduhvatom.

Ne trebaju im ni stadioni od pola milijarde evra. Ne zanimaju ih izgleda ni auto putevi, pošto nigde ne putuju. Ne. Njih zanimaju dva kilometra seoskog puta da im deca idu u školu. Zanima ih i da im deca nađu neki posao. Zanima ih samo da nekako prežive.

Umesto Srbije zlatnog doba, predsedniku su se pred noge prosuli ljudi sa neopisivom bedom u kojoj žive. Kukaju ljudi, mole, govore šta im je sve na duši, šta im nedostaje da žive kao ljudi. Četiri sata se predsednik trudio da njima, ali i nama svima pokaže kako sve razume. Obećavao je, usput ih ponižavao („ako vam izgradimo put, hoćete li prestati da plačete“), ali uglavnom rešiće, sve će da reši sad kad je čuo o čemu se radi. Što time po ko zna koji put baca pod noge Ustav Srbije i pretvara se u Živku ministarku, odavno nije ni bitno.

Medijska blokada na kojoj je počivala vlast, doživela je očigledni slom

Ako će zaista da nastavi sa ovim igrokazom za medije pa napravi turneju kako je najavio, rizikuje da nam lično iznese na videlo ogromno, dubinsko nezadovoljstvo čak i u njegovom biračkom telu. To mora da prikrije svojom oprobanom medijskom blokadom i da pusti karusel u kome se vrte samo lepe vesti i lepe slike, ali sigurno će neko da unese mobilni telefon, snimi događaj i pusti na mreže. Jedino da od sad pretresa na ulazu i oduzima telefone. Ali opet, možda procuri neki TV snimak. Ne možete iskontrolisati svakog snimatelja.

Kad je u Malom Zvorniku prekaljeni naprednjak, pozvan u salu kao proveren, izneo da je „dovodio i po 800 ljudi na glasanje“ a sad je ljut, predsednik ga je oštro prekinuo, pa nismo čuli odakle ih je dovodio. Neće predsednik o tome, važnije su stvari sad u pitanju. Ali gotovo, ode snimak na mreže. A mreže se ne mogu kontrolisati, narod se izgleda sad tamo obaveštava. Zato je i izašao širom Srbije na proteste za koje je nekako ipak doznao, iako ga nacionalne televizije nisu obavestile ni šta se sprema, ni šta se planira.

I šta sad da misle ovi naprednjački stratezi? Stari trikovi slabo „pale“. Narod nas je pročitao, ništa nam ne veruje. Obični ljudi ne žive zlatno doba, već je situacija izgleda sasvim suprotna. Iz beogradskih kabineta to se ne vidi, pa se lako smetne s uma. Medijsko ispiranje mozga popušta, presuđuju frižider i novčanik. Znači, te birače gubimo.

Ostali su nam samo ovi potkupljeni, njih nije malo, strateški su prikupljani i vezivani za vlast na sve načine. Ali oni su uvek nepouzdani, stoje na vratima i prate situaciju, tu su dok imaju koristi.

Kao iskrene sledbenike znači imamo još samo ove koji gledaju u magičnu kutiju i sve joj veruju, ali to su oni što su nekad mislili da je Kasandra stvarni, a ne lik iz turske serije, pa pisali peticije da se ona oslobodi, kad je u nekoj epizodi nepravedno uhapšena. Njih uvek ima, ali nedovoljno. I to je Mali Zvornik pokazao.

 Za svoju politiku vlast očigledno nema podršku naroda, a time ni legitimitet

Pošto nije ni malo glupa nego samo beskrajno pokvarena, vlast sigurno sve ovo ima u vidu i shvata situaciju. Pre svega, njena medijska blokada na kojoj je počivala, doživela je očigledni slom. Protesti po Srbiji izazvani namerom da se na plodnim oranicama kopa litijum, dokazali su da su ljudi itekako obavešteni onda kad to žele. Kad im je ugrožen i sam opstanak, zemlja, voda i vazduh, strah nestaje i spremni su da izađu i kažu „ne“.

Kako god da ovaj talas protesta sada prođe, to nije kraj. Onoliki ljudi koji su izašli po gradovima i selima, jasno govore da je velikom delu Srbije dosta naprednjačke vlasti i da sada očigledno manjina bez legitimiteta vlada većinom. I to prvo krađom izbora, pa onda silom. Vlast hapsi seljake, pa omladince, studente i aktiviste, čak i advokate, u želji da pošalje poruku – vratite se kućama dok niste zaglavili u zatvoru, jači smo.

Poslednje utočište njihove odbrane je gola sila, pošto propaganda više ne pomaže. Za svoju politiku očigledno nemaju podršku naroda, a time ni legitimitet. Imaju za sada podršku zainteresovanih „centara moći“ ali onda oni ni prividno nisu demokratski izabrana vlast, već ogoljeni namesnici. A to nikako nije isto i pitanje je koliko još može da potraje.

(N1)