Биљана Степановић: Чауши убеђују народ да је литијум здрав, на ’леба да га мажеш, али народ не верује. Последња одбрана бескрајно покварене власти је гола сила, пошто пропаганда више не помаже

Све су пробали, ништа не вреди. Чауши убеђују народ да је литијум здрав, на `леба да га мажеш, ама народ не верује. Ако је литијум услов, неће ни `леба. Много је људи изашло по Србији, буне се, популарност нагло пада, па мора да се изведе класични салто мортале: председник који је на државној телевизији тврдио да се у „чист ваздух много и не разуме, а што би га то и занимало“ сад се бори „у кући“ сам против својих. Исход је баш неизвестан.

Нису увек будни таблоиди, сад Блиц сазнаје из поузданих извора да ето председник жели литијум уз његов, је ли, специфичан начин изражавања „не због ђубради из Рио Тинта и бедника из ЕУ“ док чак и у Влади Србије има оних који се противе. Зато је морао да се сукоби са „целом Владом“ и сад стрепи од исхода, не зна како ће Милош Вучевић да преломи. Да зло буде веће, као да већ и ово није довољно, и Владимир Ђукановић Ђука ће да поднесе оставку ако председник не победи, па још једну бригу имамо.

Уместо Србије златног доба, председнику су се пред ноге просули људи са неописивом бедом у којој живе

Колико је све ово бесмислено, показао нам је сам председник посетом Малом Зворнику. Тамо је отишао да лично чује шта народ мисли. Кад тамо, искрсла је Србија којој се није надао. У салу су сасвим сигурно уведени бирани учесници, на мрежама постоје и снимци како их лично председник уводи кроз гужву, да не буде изненађења. Идеја је била да председник пред камерама непосредно поразговара са народом, да га разуме, очински посаветује и да медијски поентира. Како другачије?

Али чак и у тим контролисаним условима, пред очи нам је искрсла сасвим другачија, права Србија, која би морала да буде велико отрежњење свакој, а поготову оваквој популистичкој власти. Ови људи ништа заједничко немају са највећим растом џи-ди-пија којим се хвали Синиша Мали, са пет милијарди неких долара или евра у државној каси, са велелепним Београдом на води, нити још велелепнијим будућим Експо подухватом.

Не требају им ни стадиони од пола милијарде евра. Не занимају их изгледа ни ауто путеви, пошто нигде не путују. Не. Њих занимају два километра сеоског пута да им деца иду у школу. Занима их и да им деца нађу неки посао. Занима их само да некако преживе.

Уместо Србије златног доба, председнику су се пред ноге просули људи са неописивом бедом у којој живе. Кукају људи, моле, говоре шта им је све на души, шта им недостаје да живе као људи. Четири сата се председник трудио да њима, али и нама свима покаже како све разуме. Обећавао је, успут их понижавао („ако вам изградимо пут, хоћете ли престати да плачете“), али углавном решиће, све ће да реши сад кад је чуо о чему се ради. Што тиме по ко зна који пут баца под ноге Устав Србије и претвара се у Живку министарку, одавно није ни битно.

Медијска блокада на којој је почивала власт, доживела је очигледни слом

Ако ће заиста да настави са овим игроказом за медије па направи турнеју како је најавио, ризикује да нам лично изнесе на видело огромно, дубинско незадовољство чак и у његовом бирачком телу. То мора да прикрије својом опробаном медијском блокадом и да пусти карусел у коме се врте само лепе вести и лепе слике, али сигурно ће неко да унесе мобилни телефон, сними догађај и пусти на мреже. Једино да од сад претреса на улазу и одузима телефоне. Али опет, можда процури неки ТВ снимак. Не можете исконтролисати сваког сниматеља.

Кад је у Малом Зворнику прекаљени напредњак, позван у салу као проверен, изнео да је „доводио и по 800 људи на гласање“ а сад је љут, председник га је оштро прекинуо, па нисмо чули одакле их је доводио. Неће председник о томе, важније су ствари сад у питању. Али готово, оде снимак на мреже. А мреже се не могу контролисати, народ се изгледа сад тамо обавештава. Зато је и изашао широм Србије на протесте за које је некако ипак дознао, иако га националне телевизије нису обавестиле ни шта се спрема, ни шта се планира.

И шта сад да мисле ови напредњачки стратези? Стари трикови слабо „пале“. Народ нас је прочитао, ништа нам не верује. Обични људи не живе златно доба, већ је ситуација изгледа сасвим супротна. Из београдских кабинета то се не види, па се лако сметне с ума. Медијско испирање мозга попушта, пресуђују фрижидер и новчаник. Значи, те бираче губимо.

Остали су нам само ови поткупљени, њих није мало, стратешки су прикупљани и везивани за власт на све начине. Али они су увек непоуздани, стоје на вратима и прате ситуацију, ту су док имају користи.

Као искрене следбенике значи имамо још само ове који гледају у магичну кутију и све јој верују, али то су они што су некад мислили да је Касандра стварни, а не лик из турске серије, па писали петиције да се она ослободи, кад је у некој епизоди неправедно ухапшена. Њих увек има, али недовољно. И то је Мали Зворник показао.

 За своју политику власт очигледно нема подршку народа, а тиме ни легитимитет

Пошто није ни мало глупа него само бескрајно покварена, власт сигурно све ово има у виду и схвата ситуацију. Пре свега, њена медијска блокада на којој је почивала, доживела је очигледни слом. Протести по Србији изазвани намером да се на плодним ораницама копа литијум, доказали су да су људи итекако обавештени онда кад то желе. Кад им је угрожен и сам опстанак, земља, вода и ваздух, страх нестаје и спремни су да изађу и кажу „не“.

Како год да овај талас протеста сада прође, то није крај. Онолики људи који су изашли по градовима и селима, јасно говоре да је великом делу Србије доста напредњачке власти и да сада очигледно мањина без легитимитета влада већином. И то прво крађом избора, па онда силом. Власт хапси сељаке, па омладинце, студенте и активисте, чак и адвокате, у жељи да пошаље поруку – вратите се кућама док нисте заглавили у затвору, јачи смо.

Последње уточиште њихове одбране је гола сила, пошто пропаганда више не помаже. За своју политику очигледно немају подршку народа, а тиме ни легитимитет. Имају за сада подршку заинтересованих „центара моћи“ али онда они ни привидно нису демократски изабрана власт, већ огољени намесници. А то никако није исто и питање је колико још може да потраје.

(Н1)