Александар Чепурин: У овом тренутку Резолуција 1244 треба да буде полазиште за преговоре о Косову, даље у процесу Русија ће подржати Србију која ће сама одредити своје интересе, позицију и могућности

 Косовско питање је веома компликовано и баш зато је решење тешко везивати за датуме и рећи да ће се постићи „до понедељка“, нити је могуће да буде донето преко ноћи и у кулоарима, поручује амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин. У интервјуу за Спутњик он истиче и да је платформа коју је недавно донела Приштина потпуно нереална.

Често кажу да се Крим и Косово могу поредити, а неки на Западу чак сматрају да је за Русију корисно ако Косово буде независно. Могу ли се наћи сличности између та два случаја?

— Са правног становишта то су две потпуно различите ствари и по карактеру, и по последицама. Зближава их једина исправна формула: Крим је Русија, а Косово је Србија. Све остало је натегнуто. Видели смо како су спонзори одвајали Косово, било је ту лажи, бомбардовања, чију ћемо 20. годишњицу обележити 24. марта. Знамо и за чистке, избеглице, протеривање неалбанаца из покрајине. Зато је веома тешко правити поређења на том плану. У извесној мери наставља се таква оштра и авантуристичка тактика која никог не штеди — узмите санкције, те стопостотне царине. Не сећам се случаја да је неко ко сматра да је за преговарачким столом покушавао нешто тако дивље. То је својеврсно бомбардовање, само економским путем. Тако се не поступа с партнерима. А платформа је из исте категорије. Ако смо пре неколико недеља чули да председник Србије каже да је некакав договор светлосним годинама далеко, кад видимо какву је платформу Приштина предложила он је још даље.

Недавно смо чули први пут од неког европског званичника — известиоца Европског парламента за Србију Дејвида Макалистера — да има смисла укључити Русију у дијалог Београда и Приштине. Како то видите?

— Тешко ми је да то коментаришем, јер сваки дан долази неки званичник са Запада. Ко је он, каква овлашћења има, потпуно је нејасно. Као што је потпуно нејасно и у чије име износи тај предлог.

Под каквим условима би Русија прихватила тај предлог — кад би то предложио Београд или рецимо УН?

— Мислим да предлог може доћи и од Београда, и од УН. Ствар је у томе што је врло мало тога конкретно. Шта се предлаже, како се види решење. То што чак и људи који су традиционално антируски и антисрпски предлажу укључивање Русије такође сведочи о неким геополитичким променама, али и о њиховој немоћи. Зато би хтели неки формат који би реално могао да доведе до неких споразума. Међутим, видели смо на бриселским преговорима ко је кога преварио и ко ништа није испунио. Оно што је Србија требало да уради урадила је, оно што је требало да уради друга страна није урадила. Зато је природно да мора да постоји солидно осигурање у случају постизања споразума који је иначе далеко хиљадама светлосних година.

 Јасно је, ипак, да без Русије решења неће бити, јер оно свакако мора да се врати у УН…

— У сваком случају. У овом тренутку је једино међународно правно решење Резолуција 1244. Једно време су сматрали да је она застарела, а заправо то је једино решење и основа је за решење. Наравно, ако се питање покрене у неком правцу сходно томе биће потребна нова резолуција Савета безбедности у којој ће, што је позитиван моменат за Србију, учествовати и Русија и Кина, које имају недвосмислен приступ косовском решењу и територијалном интегритету Србије. Питање је свакако врло сложено и тешко га је везивати за датуме, рећи: „Да се уради до понедељка“. То је и питање гаранција, јер можете се нешто договорити, а онда ће касније бити тешко гарантовати да ће то бити и спроведено.

Решење се чак ни не назире, а има много предлога, па и разграничење, размена територија. Шта је за Русију оквир преговора?

— У овом тренутку полазиште за преговоре за све треба да буде Резолуција 1244. Даље се у процесу преговора оријентишемо на српску страну, која одређује у којој мери су испуњени њени интереси. Ми безусловно подржавамо Србију, а Срби ће сами одредити своје интересе, своју позицију и своје могућности. То не може бити донето неочекивано и у кулоарима, то је тешко замислити. А јасно је шта хоће неки спонзори Приштине — брзу капитулацију, али то је питање које тешко да може да одговара Београду.

Кад је реч о „Турском току“, очекујете да Србија постане транзитна земља. Знамо да је Јужни ток пропао због одлуке Брисела. Има ли разлога да страхујемо да ће у последњем тренутку неко покушати да спречи и овај пројекат?

— Разлози увек постоје, али није новост да транзит гаса преко Украјине престаје 31. децембра 2019. године. Гас ће фактички у најскорије време већ стићи у Турску, а „Гаспром“ има разне варијанте куда даље може да иде, али постоји став да треба да иде преко Бугарске и Србије и ка Мађарској. У том случају Србија заиста постаје земља транзита која може да зарађује на рачун транзита гаса и у том смислу ће бити на добитку. То је озбиљно питање, а постоје сви разлози да такав транзит стартује почетком 2020. године. И то је интерес свих земаља, а уверен сам да је то и интерес ЕУ. А увек ће се наћи противници који ће покушавати да заплаше или да учине нешто да се то не деси. Ту је потребно разумевање сопствених интереса и чврстина позиције, али мислим да су толико велики интереси транзитних земаља да је реализација пројекта веома реална.

У овом тренутку полазиште за преговоре за све треба да буде Резолуција 1244. Даље се оријентишемо на српску страну, која одређује у којој мери су испуњени њени интереси. Ми безусловно подржавамо Србију, а Срби ће сами одредити своје интересе, своју позицију и своје могућности. То не може бити донето неочекивано и у кулоарима

Пред нама је 20. годишњица агресије НАТО-а на СР Југославију. Ових дана је Савет Федерације усвојио изјаву у којој осуђује ту агресију. У чему је њен значај?

— Бомбардовање је било веома важан догађај који морамо да памтимо и после 20 и још за 50 и више година. После Југославије дошли су други веома слични догађаји по сличним сценаријима: свргавање власти, покушаји да се наметне доминација, да се створи ситуација у којој ће управљати амбасаде, али и да се исцеде сокови. Тиме се земље претварају у пустињу, узмите рецимо Ирак и Либију за пример. А можемо само да се дивимо храбрости српског народа који се томе успротивио. То је била велика трагедија за српски народ и земљу и то је био почетак читаве серије сличних акција у читавом свету, којима, након што им то није сасвим успело у Украјини и Сирији, долази крај. Тај датум морамо да памтимо зато што је то био догађај светског значаја и да учинимо тако да се то не понови у будућности.

Може ли та изјава Савета Федерације постати полазиште за неке друге акције осуде оних који су извршили агресију на нашу земљу?

— Свакако да је било какав документ Савета Федерације веома озбиљан. Он је осмишљен, неекстремистички, одмерен и даје основа за размишљање и боље разумевање оног што се догодило. У Русији воле Србију и диве се јунаштву које је Србија показала у тој неравноправној конфронтацији. Те датуме не смемо заборављати и из њих треба извлачити поуке.

(Сптуњик)