Žrtveni jarac sa Alpa

Kriza koja potresa svetsku ekonomiju se, za sada, ne može porediti sa onom iz 1929. koja nam je donela fašizam, nacizam i Drugi svetski rat, ali ipak ostaje opasno nepredvidiva.

U svetu u kojem su proizvodna sredstva rasprostranjena širom planete, gde je poljoprivreda mehanizovana, gde su se razmene sistematizovale, a nejednakosti znatno povećale, ekonomije su izgubile svoje osnovne faktore stabilnosti: porodičnu strukturu, homogenu populaciju, privrednu samostalnost, uravnotežene budžete i čvrste (zlatne) monetarne standarde.

Stoga, skup socijalnih ravnoteža se urušava, ostavljajući svakog pojedinca ili, u najboljem slučaju, svaku porodicu, samu pred problemima pred kojima se oseća isto toliko razoružan kao pred prirodnom katastrofom.

Da bismo se uverili u monstruoznost cunamija koji i se i dalje valja okeanom i još nije dotakao naše obale, dovoljno je shvatiti sledeće: vrednost "transakcija nad finansijskim derivatima," kako se diskretno naziva moderna spekulacija, povećana je sa manje od hiljadu milijardi dolara početkom osamdesetih na milion i četiristotine hiljada milijardi dolara, dvadeset i pet godina kasnije, što je porast u odnosu od 1 prema 1400.

To je bez ikakvih proporcija s rastom globalne ekonomije u tom periodu.

Ova konstatacija je jednostavno zastrašujuća, jer se u globalizovanoj ekonomiji spekulacija odvija u finansijskom prostoru bez granica, bez ikakvih legalnih brana ili nacionalnih regulativnih zapreka.

Najbolji dokaz o katastrofalnim posledicama deregulacije je urušavanje penzijskih fondova koji su u proteklih 6 meseci izgubili do 80 % svoje vrednosti. Evropski arhaični socijalni sistemi bazirani na nacionalnoj solidarnosti su se pokazali znatno otpornijim na krizne udare.

Bolje je biti evropski nego američki državljanin (i penzioner), sa ili bez Baraka Obame.

Za opisati štetne efekte krize, osuditi krivce i preporučiti rešenja – stručnjaka je mnogo. Problem je u tome što kada se bolje pogleda, vodeći davaoci lekcija su upravo oni koji, u najboljem slučaju, nisu ništa predvideli, a u najgorem, radi se upravo o onim neprikosnovenim liberalnim teoretičarima koji su odgovorni za katastrofu.

Čemu nas podučavaju profesori?

Sa snagom detalja koji nemaju drugu svrhu nego da nas uvere u svoju stručnost i da malo zamute inače dosta jasnu sliku, oni objašnjavaju formaciju "spekulativnog mehura" i neopreznost bankara i finansijskih operatera. U prolazu bi bilo korisno primetiti bi da taj moderni pristup – utemeljen na anticipaciji budućih virtualnih profita, na kome se bazirao vrtoglavi rast celog spekulativnog sektora,svaki sud na svetu okarakterisao kao prevaru.

Prenaduvani mehur puca, od celog sistema ostaju samo neupotrebljivi rasuti komadi. Niko od viđenijih teoretičara nije upozorio na opasnost i nestabilnost ove virtuelne konstrukcije pre eksplozije.

Posebno se niko od njih nije zabrinuo što će niz drugih konkretnih aktivnosti iz realne ekonomije pucanjem prenapregnute finansijske sfere i naglim presušivanjem bankarskih kredita, brutalno ostati bez kiseonika.

Tu je krah liberalnog modela na nivou vertikalne finansijske koncentracije očigledan, šta je sa horizontalnom dekoncentracijom proizvodnje – globalizacijom?

Nesmetani razvoj trgovine na svetskom nivou može izgledati poželjno i korisno za čitavo čovečanstvo. Ali taj napredak u svetskoj proizvodnji je prouzrokovao kako veliki broj društvenih nepravdi, tako i niz teških ekonomskih dilema.

Postavlja se pitanje dispariteta u stvarnim uslovima proizvodnje, socijalne zaštite, naknade i u pogledu zaštite životne sredine.

Između bedno plaćenih radnika u zastarelim fabrikama koje izbacuju hiljade tona sumpora i ugljen dioksida i zapadnog korektno plaćenog radnika čiji je životni vek znatno duži, i koji će imati penziju, radeći na modernim mašinama koje pokreću čiste energije, postoji bitna razlika.

Ali, prvome idu porudžbine tekstila, elektronskih uređaja ili igračaka, a drugi gubi svoj posao u korist prvoga.

Naravno, ova situacija je neodrživa, jer ugrožava sve nacionalne mehanizme solidarnosti, koji u razvijenim državama osiguravaju životni standard zaposlenima iznad onog koji imaju eksploatisani radnici u zemljama u razvoju.

Posledice ovih transfera su tragične za većinu razvijenih ekonomija. Zemlje koje su bile kolevke tehničkog napretka, gube svoje proizvodne kapacitete i pod mekim eufemizmom delokalizacije gube svoju kreativnost, radničku svest i industrijsku moć zamenjujući proizvodne delatnosti, prolaznim i nesigurnim uslužnim aktivnostima.

Mirni tok uravnotežene proizvodne ekonomije je zamenila nekontrolisana finansijska bujica. Napredak se više ne ogleda u odnosu na celokupni društveni boljitak, već u visini ekstraprofita nekolicine transnacionalnih privilegovanih spekulatora. Ljudsko stanje kao potrošnja – postaje kredo globalizacije koji je ljudski život sveo na radnu snagu, a i nju vrednovao samo onoliko koliko može doneti profita. Nije nikakvo čudo da kad se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti.

U propalom liberalnom modelu od finansijskog kapitalizma, preko metastaza bankarsko-spekulativnih operacija, do globalizacije, jasno je da su profitirali isti, žrtve su takođe bile iste.

Ali to niko od eksperata ne pominje. Red je ipak da se nađu i odgovorni za ovo teško stanje u svetskoj ekonomiji.

Svetski lideri su ti kojima će pripasti čast da pronađu, i to vrlo brzo, idealne krivce.

Cilj je dobro izabran. Ništa toliko ne iritira primernog građanina kao mesta gde se skrivaju tajna bogatstva.

On će tako, bez većih problema, prihvatiti krajnje uproštenu optužbu na račun idealnog krivca, koja ga ujedno i oslobađa napora da traži druge odgovorne – poreski rajevi su uzrok krize. A od rajeva, zašto ne odabrati jednog – onog najreprezentativnijeg – Švajcarsku.

Ova mala zemlja izaziva mnogo ljubomore. Njen prosperitet, njeno držanje po strani, van evropskih tokova, čak i njena neutralnost, nisu uvek bili dobro primljeni od strane njenih moćnih suseda.

Švajcarska je nezaobilazna bankarska platforma i kao takva ozbiljan konkurent evropskim i američkim centrima na finansijskom tržištu. Svi joj zavide na dominantnoj poziciji u privlačenju svetkog bogatstva. U toj teškoj konkurenciji, alpska konfederacija je gotovo savršena meta.

To nije ništa novo niti izvanredno. Ali ovaj put, jedan korak dalje je učinjen – svemoćna Amerika se gnuša bankarske tajne i naređuje Švajcarskoj da joj ova doslovno i figurativno položi račune.

Ovo je vreme kada treba našim američkim prijateljima da preporučimo čitanje La Fontenove poučne basne o lavu i komarcu.

Da se podsetimo. Kriza je rođena u Sjedinjenim Državama čija vlada mora hitno reagovati. S pravom, Vašington, lav iz priče, smatra da se ne može zamisliti novi globalni finansijski poredak koji bi tolerisao opstanak mračnih zona, neprozirnosti finansijskih transakcija, u smislu oporezivanja i pranja novca. Oba slučaja bi se odnosila na Švajcarsku, Lafontenovog komarca.

Procenjuje se, vrlo grubo, na deset hiljada milijardi dolara masa novca koja trenutno ne podleže nikakvom nacionalnom oporezivanju na svetu. Ova masa po definiciji ne može biti precizno utvrđena.

Ali postoje precizni kriterijumi de bi se neka zemlja mogla svrstati u poreske rajeve. Moraju se ispuniti četiri uslova:

 - odsutnost oporezivanja

- domicijalizacija stanovnika bez aktivnosti

- apsolutno poštovanje bankarske tajne

- odbijanje razmena sudskih i poreskih informacija sa drugim državama

U pogledu ova četiri kriterijuma, Švajcarska ispunjava samo dva od njih, drugi i treći. I to treći delimično jer u okviru međunarodnih sudskih istraga bankarska tajna može biti dignuta.

Što se samih poreza tiče, niko ne može da poriče njihovu surovu stvarnost u Švajcarskoj, počev od svih rezidenata pa i do pograničnih nerezidenata koji ga plaćaju tamo gde rade. Kad je reč o saradnji sa drugim zemljama, Švajcarska je očigledno kompetentna i efikasna, pa čak i primerna u borbi protiv prljavog novca. Neki švajcarski funkcioneri, poput sudije Perodena ili tužioca Bertose, su u tom pogledu stekli svetsku slavu.

Što se tiče utaje poreza, Sjedinjene Države su preduzele odlučne korake u dokazivanju švajcarske krivice, javno prozivajući UBS (najveću švajcarsku Banku) i zahtevajući podatke za nekoliko stotina svojih sumnjivih državljana.

Menadžeri ove švajcarske ikone privedeni su kao najobičniji prestupnici, izloženi pretnjama, a sama Banka izložena oštrim represalijama (pretnja oduzimanjem licence za poslovanje u SAD)

UBS je pod pritiskom pristao na saradnju, pošto je prethodno tražio i po hitnom postupku dobio odobrenje svojih kontrolnih institucija. Ali, i treba naglasiti ovo ali, jer nekoliko dana kasnije, švajcarske vlasti su, bez mnogo buke, poštujući normalnu sudsku proceduru, dale svoju saglasnost na ukidanje tajnosti podataka osumnjičenih, svodeći svu američku indignaciju na nivo medijske gestikulacije.

Mnogo buke ni oko čega, ili bolje rečeno da bi se našao dežurni krivac za američke amnezije. Ovaj manevar vešto skreće pažnju javnosti sa skandaloznih praksi njenih sopstvenih finansijskih institucija u stečaju i lokalnih poreskih rajeva, kao što su Dalaver, Nevada, Vajoming ili Bahamska ostrva.

Evropa se priključila horu ogorčenih, zanemarujući sopstvenu praksu, nastojeći da, isto kao Amerika, medijskom prašinom sakrije sopstvenu bruku. Nemo auditur turpitudinem propriam suam.

Neobično je konstatovati što se pored toliko katastrofalnih rezultata finansijske deregulacije, hipotekarnog kraha subprime-ova, pored kolosalne štete toksičnih finansijskih proizvoda i brojnih skandala tipa Madof koji su ugrozili ceo svet, medijska pažnja se usredsređuje na pitanje poreskih rajeva.

Pred ovim sistemskim raspadom celokupnog neoliberalnog modela, prisustvujemo nekoj vrsti diverzije, koja ima za cilj da prikrije poreklo ove ekonomske katastrofe neviđenih razmera.

Fiskalni rajevi uopšte, a Švajcarska posebno, nisu ni glavni pa čak ni sporedni uzroci propasti finansijskog kapitalizma koji je sa sobom povukao celu svetsku privredu. Od njih se dakle, ne može ni očekivati bilo kakvo ozbiljno rešenje za oporavak sistema. Da bi se privreda izlečila, treba se fokusirati na uzroke bolesti a ne na posledice. Svaki tretman koji se ne usmerava na korene zla, pored sve buke i publiciteta koji ga prati, imaće iste poražavajuće rezultate kao na stavljanje flastera na drvenu nogu.

Očigledno, lakše je optužiti Švajcarsku nego preispitati samoga sebe.

Istini za volju, Švajcarska je transparentnija nego što se to na prvi pogled čini.

Prvo švajcarsko pravosuđe je u više navrata sarađivalo u borbi protiv poreske utaje, i ova evolucija u njegovoj praksi potvrđuje se svaki put kad joj se, u okviru bilateralnih sporazuma, za pomoć obrati neka zemlja, pošto evropski integrisani pravosudni sistem još uvek nije ugledao svetlo dana.

Zatim, po svojim zakonima, Švajcarska primenjuje iste zakone za sve građane i žitelje na svojoj teritoriji, i ne pravi nikakvu razliku među njima, ukoliko poštuju njene propise.

Ovim propisima pravi se razlika između tri prestupna nivoa: poreska evazija, izbegavanje plaćanja poreza i poreska utaja.

Samo ovo poslednje je u Švajcarskoj kažnjivi prestup, zbog koga se ukida bankarska tajna. Izbegavanje poreza je prekršaj a evazija se smatra više kao dovitljivost.

Francuska i Nemačka ne prave ovu razliku. Za njih evazija, izbegavanje i utaja poreza i predstavljaju prestupe. Švajcarska, demokratska i suverena država, ima puno pravo da pravi razliku između ova tri nivoa, i da prema tome, ukida bankarsku tajnu samo u slučaju karakterizovane poreskog prestupa - utaje. Negirati ovo pravo znači narušavati njenu suverenost, dok u isto vreme Evropa podstiče stvaranje sopstvenih of-šor zona.

Tačno je da Švajcarska može da smeta Evropi, jer je i sama Evropa razvila u protekle dve decenije u svom okrilju, ono što se može bez preterivanja nazvati poreskim skloništima. To su, naime bezcarinske zone i defiskalizovani regioni, uspostavljeni sa blagoslovom Evropske unije – Dablin u Irskoj ili Madera u Portugaliji. Preduzeća koja se tamo registruju godinama ne plaćaju porez, i legalno rade. Evropski zakoni koji zabranjuju poresku utaju, ne mogu se tamo primeniti jer je njihovo izuzeće odobrio sam Evropski parlament. Istina je da su te zone privremene ali iz skloništa u sklonište lukavi preduzetnici mogu sebi obezbediti dugoročni (ako ne i večni) poreski raj.

Vreme je da se prekine sa ovom licemerjem.

Evropa može da čisti ispred svojih vrata. To će podići mnogo prašine: države, kao što su Engleska, koja koristi poseban položaj svojih anglo-normandskih ostrva, ili Nemačka, koja se služi korupcijom radi dobijanja informacija o računima, ne samo svojih građana, već i stranaca u Lihtenštajnu.

Prašina oko nesposobnosti Unije da objedini pravne i poreske sisteme i stvori jedinstveni pravni prostor.

Prašina oko zabrane uvoza proizvoda koji dolaze iz zemalja gde se ne poštuju osnovni principi kao što su ljudska i dečija prava, socijalna zaštita, čuvanje prirodne okoline.

Prašina oko globalne deregulacije finansija, energije, transporta itd.

Čineći to, Evropa zaboravlja, čak i odbacuje, tako fundamentalne pojmove kao što su javni servis, nacionalna solidarnost, i na kraju krajeva pokleće pred privatnim interesima multinacionalnih kompanija i njihovim moćnim lobijima.

Ali, i pored sve te prašine Evropa beleži progres koji je nezamisliv bez intervencije Unije: jedinstvenu i jaku valutu, ubrzani razvoj manje razvijenih zemalja, nastajanje konkurentne i efikasne privrede. To treba naglasiti. To je, možda, najopravdanija primedba koju Švajcarska može sama sebi uputiti - to što nije prišla Uniji. Ali, to je njeno pravo i njen izbor i to treba poštovati.

Kad otklonimo evropske davaoce lekcija, ostaje nam Amerika. Neobična zemlja koja je prvo čitav svet gurnula u krizu a sada nastupa u ulozi spasioca.

Dovoljno je da pođemo od dve odluke Vašingtona koje su pokrenule kobni ciklus deregulacija koje nas opasno zanose već decenijama a sada prete već da nas odvedu u ekonomski ponor.

Negativni ciklus je počeo oslobađanjem kursa dolara - Nikson je 1971. prekinuo konvertibilnosti dolara u zlato. Sledeći korak je bio financijska deregulacija, ranih 80-ih, koja je oduzela državama nadzor nad kamatnim stopama i poverila ih nezavisnim centralnim bankama.

Fluktuacija novca i kamata doveli su do kreacije prvobitnih ugovora za hedging (za pokriće), koji su vremenom izrasli u novu generaciju složenih finansijskih proizvoda – derivativa. Početna ideja o pokriću bila je sasvim racionalna, ali njena iracionalna metamorfoza u obliku kompleksnih derivativa bila je osnovna poluga za sledeći pakleni ciklus – frenetičnu špekulaciju.

Ova prva deregulacija jeste i najozbiljnija, jer je omogućila stvaranje jaza između finansijske sfere i realne privrede i zatim omogućila deregulaciju deviznog kursa i kamatne stope, razvoj sve sofisticiranijih finansijskih proizvoda, prenošenje rizika na sve duži i neprozirniji lanac operatera. Vol Strit je postao Meka te nove religije - finansijskog inženjeringa.

Druga američka katastrofalna odluka delo je Klintonove administracije koja je 1999. godine, ukinula Ruzveltov zakon iz 1933, zakon kojim se depozitnim bankama zabranjuju spekulativne berzanske operacije. U euforiji nove ekonomije, zaboravivši svaki oprez, Sjedinjene Države, i druge razvijene zemlje, oslobodile su finansijsku sferu svih državnih okova i, ekonomskih arhaizama, uvele banke u visoko profitabilne ali rizične spekulativne vode i tako im omogućile da više ne zavise samo od poverenja svojih štediša.

Na taj način, favorizovan je veštački rast finansijskog sektora, konkretizacija jaza između realne ekonomije i špekulativne, virtuelne privrede.

Uz povećanje bogatstva koje je išlo bankama, početkom 80-tih, započeo je maligni ciklus otoka finansijske sfere, koga je hranila ekspanzija parazitskog špekulativnog sektora.

Banke koje su iskoristile deregulaciju povećale su rizik, i umesto da angažuju sume dva do tri puta veće od one kojom su raspolagale na svom računu, one su angažovale sume koje su bile 20 pa čak i 30 puta veće od svojih depozita. Da bi se pokrile, one su pribegle kompleksnim finansijskim instrumentima, sve složenijim i sve lukrativnijim, čiju je realnu vrednost bilo nemoguće proceniti: kao da novac može da pravi novac nezavisno od proizvodnje, industrijskog rasta i nacionalnog bruto proizvoda.

U isto vreme, dolar je nastavio da preplavljuje svet. Štampanje zelenih novčanica poništavalo je ogromne deficite američkog državnog trezora, a odgovornost za vrednost založenog novca, dolar je postao svetsko platežno sredstvo, preneta je na one koji su ga imali najviše. Da najmoćnija zemlja na svetu živi na kredit, i to na kredit onih kojima je nametnula svoj model i politiku, može izazvati blagi osmeh, ali pošto je čitav svet na to pristao nema potrebe da se tome preterano ni čudimo.

Vratimo se ipak našem Žanu de La Fontenu. Nije sigurno da je američki lav mudro postupio kada je za krivica proglasio švajcarsku muvu. Od dve ekonomije, ona koja je zavisnija od drugih, nije ona na koju se u prvi mah može pomisliti. Jer, zbog preterane pohlepe i nagomilanih lakomosti, Amerika je izgubila veliki deo kredibiliteta koga mala Švajcarska još uvek ljubomorno čuva.

Lav, dakle, nije tako jak, naročito od kada je evro, bolje prilagođen finansijskoj realnosti i čvrsto ukorenjen u Evropsku ekonomsku stvarnost,  počeo da baca senku na dolar. Muva je ipak hrabrija, jer njen ceo bankarski sistem nije podlegao slatkim iluzijama lakog novca. Lav joj neće mnogo naškoditi.

Kao naravoučenije možemo samo poželeti «Malom insektu» da ipak pripazi da na svom putu ne naleti na neku spretnu „paukovu zasedu“.

Iv Bone je počasni francuski prefekt, bivši direktor DST-a; Aleksandar Radović je bivši direktor Republičke uprave javnih prihoda Srbije

(NIN, 07.05.2009)