Жене - неискоришћени економски ресурс Србије

Број жена у Србији је за 6% већи од броја мушкараца. Међутим, оно што је за наталитет и економију најважније је број жена у фертилном, односно радном периоду (15 до 49, односно 60 година), који је практично идентичан броју мушкараца у истој животној доби.

Девојке или ''младе жене'' тек од позних тридесетих година живота постају бројчано надмоћне над мушкарцима и та се разлика повећава. Разлог је већа вероватноћа да се роди дете мушког пола (скоро 6%). Пројекција за 2022. указује да ће у животној доби од 20 до 34 бити за 4,4% више момака од броја девојака.

Како су многе жене искључене из плаћених послова или пак не користе довољно своје квалификације и способности, јасно је да ће будући економски раст Србије зависити од обима упошљавања и квалитативног унапређивања женске радне снаге.

Удео жена у радној снази у развијеним земљама (нпр. у САД и Француској скоро половина) је знатно виша него у Србији што указује да постоји огроман простор за интензивирање упошљавања жена. Запошљавање жена могло би да буде потпомогнуто очекиваном променом врста послова. Нпр. класични индустријски послови, који се традиционално везују за мушкарце, рапидно ће опадати док ће број радних места у услужном сектору значајно расти.

Тренутно, ситуација је забрињавајућа. Према Анкети о радној снази (први квартал 2015) стопа незапослености жена у Србији (која износи 20,3% активног женског становништва) је већа од стопе незапослености мушкараца старијих од 15 године (18,4%). Ситуација је посебно неповољна када је запосленост у питању. Наиме, стопа запослености припадница нежнијег пола (43,5%) је значајно мања од исте стопе за снажнији пол (56,3%).[1]

Процеси на глобалном нивоу који се преносе и на Србију иду у корист жена. Процењује да ће због дужег животног века жена и веће одговорност у вођењу послова јачати позиција жена у Србији. На побољшавање позиција жена имплицитно указује пораст броја развода (који је порастао чак 10% у претходној години, на око 8000), што је последица и економске еманципације жена. Број девојака којима је професионална каријера животни приоритет снажно расте, док је број студенткиња у Србији давно премашио број њихових мушких колега.

Интересантно је и да су у Србији жене биле мање погођене кризом од мушкараца. Наиме, 2000. је било запослено 907 хиљада мушкараца и 690 хиљада жена. Кризне 2008. радило је 798 хиљада првих и 631 хиљада других. Већ 2014. на послу је остало 712 хиљада мушкараца и 626 хиљада жена. Дакле, од 2000. смањене броја запослених жена у правним лицима је чак три пута мање, док је од 2008. 86 хиљада мушкараца изгубило посао и нешто мање од 5 хиљада жена. Ово је последица благог раста броја запослених у јавном сектору где жене чине већину запослених, и снажног опадања запослености у прерађивачкој индустрији, грађевинарству и саобраћају, где су мушкарци главна радна снага.

Фискални аспект дужег животног века жена

Припаднице лепшег пола практично свугде у свету живе дуже од мушкараца. Половина објашњења лежи у пушењу, односно болестима (најчешће канцерима), који су последица тога. Петина разлога за краћи животни век мушкараца је алкохол, а затим следи гојазност односно крвни притисак који узрокује срчане ударе, који су двоструко чешћи код мушкараца.

На крају тестостерон, кога мушакарци имају много више него жене узрокује агресивније и ризичније понашање и отежава рад имуног система, те мушкарци много чешће губе живот у инцидентима или суицидом.[2] Поред тога, додатни ’x’ хромозон штити жене од штетних мутација. [3]

Ипак, разлика опада, што има и своје економске реперкусије. Док су у 19. веку жене живеле само 9 месеци дуже од мушкараца у Енглеској и Велсу, максимум је достигнут 1967. (скоро 7 година). Од тада почиње пад и данас је разлика испод 4 године у те две области. Када се посматра популација преко 65 година разлика је тек две и по године. Сличан је тренд у већини развијених земаља.

У Србији жене у просеку живе за 5 година дуже од мушкараца. Посматрајући старосну пирамиду, тј. онај њен део који обухвата оне преко 65 година видљив је знатно већи број жена него мушкараца, у позним седамдесетим чак дупло. То значи да је и број година током којег припаднице слабијег пола примају пензије знатно дужи него код мушкараца, јер им старосне пензије почињу 4,5 година раније (мада ће се већ 2020. та разлика свести на само 2 године) и у просеку им пензије трају пола деценије дуже. Ваља имати у виду и породичне пензије које компликују овај рачун, али је истина и то да много више мушкараца него жена у Србији стекло услов за пензију. Наравно, са годинама се ситуација мења у корист жена.

На основу Пописа 2011. и таблица морталитета за период 2010–2012, очекивано трајање живота живорођених мушкараца и жена у Србији износи 72, односно 77,1 годину. У односу на попис 2002. оба пола бележе раст очекиваног трајања живота за више од две године. Веома је важан податак о средњем трајању живота лица старих 65 година, поред осталог и због фискалних реперкусија, посебно на пензиони систем. Вредност очекиваног трајања живота при овој старости за мушкарце износила је 2011. додатних 13,9  година (2002: 12,8). Већи пораст вредности овог индикатора се уочава код жена: 16,2 године 2011. (2002: 14,9 година).

Повећана запосленост жена у неколико последњих деценија је дала снажан допринос расту светске економије, али ће и издаци за пензије по том основу бити велико оптерећење за буџете. Овоме ће додатно доприносити и очекивани даљи раст животног века код оба пола.

Социо-економски фактори дужег животног века жена

Разлике у очекиваном трајању живота између полова се мењају током времена и места, као последица промењених социјалних и здравствено-медицинских околности. Биолошке разлике не могу у потпуности да објасне значајне разлике међу половима у просечном животном веку.

У студији (Cullen, 2015) анализирани су подаци о морталитету, укључујуцћи и вероватноћу преживљавања до 70 године, у окрузима САД, потом за 18 земаља са високим приходима од 1900, те за земље у развоју. Показало се да је, у сваком од периода економског развоја након почетка демографске и епидемиолошке транзиције, видан доследан образац женске отпорности на смртност под неповољним околностима. Како се друштва развијају расте разлика у животном веку за жене, и достиже врхунац током 1970-их у развијеним земљама, да би потом почео нешто бржи пораст животног века мушкараца.[4] 

У студији Фелан (2014) указује се да се социо-економски услови, пре свега богатство и образовање, показују као снажни предиктори животног века, много више него него гени или квалитет здравствене заштите.[5] Током 20. века тенденција да жене живе дуже од мушкараца је преовладала у већем делу западног света. Овај образац превазилази временске и културне баријере и појављују се и развија са економским напредком земаља (односно повећањем животног стандарда).

Жене у просеку надживе мушкарце, али је разлика у годинама живота изузетно променљива. Док је та разлика у најбогатијим окрузима САД на основу тренутних стопа смртности једва неколико процената, у најсиромашнијим земаља постоји разлика иде и до 35%, што је готово 10 година.  

У САД и Европи пре 120 година мушкарци су у просеку надживљавали жене. Ово се приписује високој плодности, те високим смртностима породиља. Са почетком модерне хигијене и исхране, уз брз економски развој, жене почињу да имају много мање трудноћа и брзо превазилазе мушкарце у просечном животном веку. До 1940. ти обрасци постају статистички евидентни, а неколико деценија касније то се види и ‘голим оком’.[6]

Образовање или богатство директно не узрокују  разлику у животној доби жена у односу на мушкарце. Међутим, доследност и снажна статистичка повезаност ових фактора са разликом у дуговечности између полова у различитим земљама (и културама) указују на то да су узрочни фактори вероватно снажно повезани са овим показатељима друштвеног напретка. Треба додати да је тешко замислити да је велики део разлике у годинама живота између полова биолошки програмиран, са обзиром на широку варијабилност у величини гепа у смртности између жена и мушкараца.

Превладавање и прилагођавање околностима омогућавају снажно смањивање предности за жене у најбогатијим местима потенцијално објашњавајући много већи јаз у сиромашнијим земаљама. Могло би се закључити да жене имају супериоран уграђени механизам за прилагођавање неповољним условима (из перспективе опстанка). Перспектива довођења мушке смртности у складу с оном код жена је још увек далека, али се чини се да је најједноставнији пут за то подизање укупног нивоа економско-друштвеног просперитета. Донекле парадоксално, промовисање здравствене заштите и економског раста се показује као примарна стратегија за раст животног века мушкараца.

Ако је ниво професионалних сличности између мушкараца и жена већи онда је и разлика у просечном животном веку између полова мања. Индикативно је да Аљаска, држава у САД са највише разнородних профила занимања, има високу разлику између просечног животног века жена и мушкараца. Слично је и у Ј. Кореји и Јапану, двема земљама са много вец́им разликама у годинама живота између полова него што би се очекивало на основу образовања или прихода.

Наиме, ове земље имају веома ниску сличност у профилима послова међу половима у односу на друге богате земље. Идеја да сужавање родне друштвене неједнакости може да смањи јаз смртности је у складу са сталним укупном смањењу тог јаза од 1970. у САД и западној Европи, који се поклапа са брзим ширењем занимања за жене, уз повољније друштвених околности за женски пол. Парадокс је да је уклањање препреке за жене у ‘мушком друштву’ донело мушкарцима сјајан резултат: смањивање заостатка у животном веку у односу на жене.

Жене ће значајно определити домаћи економски раст

Раст БДП-а има три главна извора: запошљавање више људи, коришћење више капитала по раднику и повећање продуктивности капитала и рада захваљујући новим технологијама.

Израчунавања показују да је повећана запосленост жена допринела више расту ГДП-а, не само од нових послова за мушкарце, него и од додатних капиталних инвестиција или повећане  продуктивности. Жене су, практично, машина глобалног раста.

Жене су направили огроман напредак на пословном плану, али и даље добијају ниже плате и много мање директорских места него мушкарци.[7] У развијеном делу света борба жена за правни и политички статус је добијена, док је на економском плану пређен значајан део пута током последњих неколико деценија. Од 70-их проценат радно способних жена које ангажоване на плаћених пословима у богатом свету је порастао са 48% на 64%. У деловима јужне и источне Европе тај удео је само око 50%, док је у већини нордијских земаља и преко 70%, што је једнако уделу за мушкарце.[8]

Привреда је од тога имала користи кроз повећање раста.  Наиме, жене су повећале радну снагу током релативно кратког периода без већих проблема. Нпр. алтернатива би могла бити увоз радне снаге, што је компликованије и скупље. Пример српских гастарбајтера по западној Европи указује на то: они често своје пензије троше у Србији, а не у Немачкој или Швајцарској, што за економије тих земаља свакако није пожељно, поред тога, они шаљу знчајан ниво дознака, тј. новца у домицилну земљу. Послодавци су уживали шири избор запослених који су често су били јефтинији и флексибилнији од мушкараца. Жене су се стекли слободу да пришире своје видике и имају каријере. Пропаднице лепшег пола стичу и финансијска независност и много већу контролу над својим животима. Ови додатни радници троше новац, плаћају порезе и праве огромну већину потрошачких одлука.[9]

У скоро свим развијеним земљама, као и у Кини, пад наталитета је почео да изазива рад популације, број старијих људи почео је нагло да расте, са опасним последицама за економију у целини, и пензиони систем посебно. Више запослених жена помогло је да се проблем мањка радне снаге значајно ублажи. Сматра се да је амерички БДП тренутно за око четвртину већи него што би био без додатног броја жене који су ушле у радну снаге током протекле четири деценије.[10] 

Обесхрабрује да је су од свих неписмених људи на свету (који чине преко осмине популације) две трећине жене, и да је тај удео остао непромењен за последњих двадесет година.[11]У последњих неколико деценија бележи се снажан пораст броја жена са високим образовањем.[12] Међутим, када мушкарци и жене изађу са факултета сличан их је број, али на свакој следећој лествици ка вишој каријери број жена опада. На самом врху једва да постоје жене.[13] Нпр. жене чине само 3% од Фортуне 500 извршних директора. Упркос бројним прописима о једнакости плата, жене се плаћене мање од мушкараца за упоредиве послове.[14]

У парламентима широм света жене у просеку имају само петину места, али опет Нордијке много боље стоје. У Финској, једној од првих земаља где им је дато  право гласа (1906), жене су у различитим временима држале више од половине министарских фотеља, а до скора је та земља имала и председницу. И у другим земљама женски политички лидери постају све мање неуобичајена појава. Истакнути су примери Немачке (Ангела Меркел), Бразила (Дилма Русеф), Аргентине (Кристина Киршнер). У Србији премијер никада није била жена (мада у СФРЈ јесте: Милка Планинц). У историји јужних Словена само је Јелена Груба Краљевала Босном. Два пута су жене после 2000. биле председнице парламента у Србији. Ипак, у тренутној влади наше земље само два министарска места држе жене.

Генерално, скоро свугде у свету је број запослених жена порастао и проценат мушкараца са послом је опао, мада у неким земљама феминизација послова није још узела снажан замах (нпр. удео жена у укупним радним местима у Италији и Јапану још увек испод 40%). Пораст запослености жена у развијеним земљама је потпомогнут променом врста послова који се траже (услужни сектор; док тражња за мануелним пословима опада). Жене су веома важан фактор успеха азијских извозних индустрија чинећи од 60% до 80% радне снаге у многим успешним извозним секторима (нпр. текстил).

Ипак, погрешно је ове трендове приказати као улазак жена у радну снагу. Наиме, жене су увек радиле у домаћинству, подижући децу, кувајући, чистећи, али будући да то није било плаћено самим тим није било ни праћено у официјелној статистици. У некој мери, повећање плаћеног женског рада значи смањење тог неплаћеног рада. Треба рећи да је вредност послова у домаћинствима опала много мање него време потрошено на њих будући да је порасла продуктивност рада у кући јер су уведене машине за прање веша, посуђа, усисивачи итд.[15]

Удео жена у радној снази има своје лимите. У САД њихово учешће је већ постало стагнантно, али остаје још много простора да жене постану продуктивније, односно да боље користе своје квалификације.

И поред свега овога жене остају и даље светски највише неискоришћен ресурс. Многе од њих су искључене из плаћених послова или пак не користе довољно своје квалификације и способности. У Јапану само 57% жена ради, у САД 65%, Данској и Шведској чак 72%, а у Италији само 46%. Веће учешће у радној снази би помогло ублажавању ефекта старења популације, смањења становништва те би потпомогло раст.

Студије показују да када би Јапан повећао удео жена у радној снази на ниво САД да би то подигло стопу годишњег привредног раста за 0,3% у наредних двадесет година. У ЕУ је удео жена у  радној снази мањи него у САД, али у раздобљу од 25 до 29 године он је на истом нивоу као у САД. Међутим, у животном добу од 55 до 59 он је само 50%, далеко мање од 66% колико је у САД. Извесно је да ће временом удео жена у радној снази расти у ЕУ што ће, свакако, помоћи економски раст ове интеграције.

Закључна разматрања

Сумарно, јасно је да је веће укључивање жена у радну снагу здрава база за дугорочни раст. То би могло помоћи финансирање одрживог благостања у богатим земљама чија популација стари док би и у земљама у развоју, такође, снажно подстакло економски раст.   

Поједностављено је мислити да кључ будућег раста Србије није у експанзији извоза и приливу страних директних инвестиција (односно савремених технологија), али је извесно да ће све значајнији део радних места у динамичним делатностима припадати припадницама лепшег пола. Дакле, очекивано је да ће један од стубова будућег економског развоја Србије бити упошљавање и квалитативно унапређење женске радне снаге.

Податак да су данас највећи губитници транзиције у Србији управо жене у педесетим годинама животне доби је онеспокојавајући, али је охрабрујуће то да су девојке у позним двадесетим и раним тридесетим, захваљујући својим, на тржишту све траженијим квалификацијама, међу највећим добитницима транзиције. 

Узимајући у обир негативан пририодни прираштај[16] и драстично старење популације у Србији повећава се значај запошљавања жена. Поредећи удео жена у радној снази са развијеним земљама (нпр. у Француској 47%) или пак незапослености жена која је у Србији најмање двоструко виша, јасно је да постоји огроман простор за интензивирање запошљавања припадница нежнијег пола.

Реално је очекивати да ће образована едукација жена (више од половине студената су жене) донети додатне користи српској економији. Ако би се виша партиципација жена у радној снази комбиновала  са адекватном политиком (флексибилније радно време, реформисање пореског и система осигурања) то неће редуковати фертилитет. Постоји јака евиденција да едуковање девојака подстиче просперитет.[17]

Пораст запослености жена биће потпомогнут очекиваном променом врста послова који ће се, са наставком реструктурирања домаће привреде, тражити. Наиме, класични индустријски послови, који се традиционално везују за мушкарце, рапидно ће опадати док ће број радних места у услужном сектору значајно расти. С привредним растом доћи ће до раста утицаја жена у свим доменима друштва у Србији. Истина, жене ће још дуго бити мање плаћене него мушкарци, не зато што су оне мање обучене за исти посао, него зато што оне не напредују као снажнији пол у каријери или бирају мање плаћена занимања, као што су болничарке или учитељице.

Поредећи удео жена у радној снази са развијеним земљама (нпр. у САД близу половина) или пак назапослености жена која је у Србији најмање двоструко виша, јасно је да постоји огроман простор за интензивирање запошљавања припадница нежнијег пола. Још важније од повећања броја радних места је да је реално очекивати да ће обрзана едукација жена (више од половине студената су жене, које уз то постижу све боље резултате на студијама) донети додатне користи српској економији.

[17] Едуковање девојака је међу најбољим инвестицијама у земљама у развоју, укључујући и Србију. Наиме, не само да ће едукованије жене више производити него оне чак и рађају и одгајају здравију и едукованију децу.