Zašto Istočna Evropa zaostaje?

(Politika, 20.11.2009)

Rušenjem Berlinskog zida sve se promenilo, samo je ekonomska neefikasnost istočne Evrope ostala ista. Ako je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) mera ekonomskog uspeha zemlje, onda su poslednje dve decenije period kontinuirane krize i stagnacije najvećeg broja tranzicionih država. Za mnoge od njih socijalizam je (bar ekonomski) bio bolji.

Letonija, Litvanija i Bugarska su 2009. godine na nivou realnog BDP-a na kakvom su bile i 1989. godine. Ista je situacija i sa Rusijom. Ove države su, kada je o ekonomiji reč, poslednjih dvadeset godina provele hodajući u mestu.

Ukrajina i Moldavija su krupnim koracima išle unazad. Njihov BDP je danas niži od nivoa na kome je bio 1989. godine, i to za neverovatnih 40 do 50 procenata.

„Tranziciona“ prosečna godišnja stopa rasta BDP-a u Mađarskoj, Estoniji i Rumuniji kreće se oko jednog procenta godišnje i niža je nego što je bila u socijalizmu. Za poslednjih dvadeset godina ove države su se razvijale bar osam puta sporije od Kine i dva puta sporije od često i rado kritikovane Belorusije.

Ekonomije najprosperitetnijih istočnoevropskih država, poput Češke, Slovačke ili Slovenije, rasle su po prosečnoj stopi od oko dva procenta godišnje. To je približno isti ekonomski rast kakav su ove države imale tokom osamdesetih (socijalističkih) godina prošlog veka. Samo je Poljska, sa prosečnom stopom rasta od tri odsto, ostvarila bolje rezultate od onih koje je imala tokom osamdesetih godina – bolje, ali ni približno onakve kakve ostvaruju dinamične azijske privrede.

Sumorni podaci svakako zbunjuju nekoga ko je imao prilike da čita hvalospeve o dinamizmu tranzicije, ili da poseti istočnoevropske članice EU. Nekada sive istočne prestonice danas izgledaju mnogo bolje, poneke i glamurozno, drumovima špartaju moćni automobili, prodavnice su snabdevene poput zapadnih. Kako pomiriti loše ekonomske rezultate i vidljivi prosperitet?

Jedini način na koji se može živeti dobro uprkos lošim ekonomskim rezultatima jeste na kredit. Ukupan dug istočnoevropskih članica EU uvećan je deset puta u odnosu na 1989. godinu. Države koje zajedno imaju oko 100 miliona stanovnika, duguju danas oko 850 milijardi dolara. To je više nego što ukupno duguje nekadašnja prva dužnička liga – Brazil, Meksiko i Argentina – sa više od 340 miliona stanovnika.

Samo baltičke republike (do juče nazivane „baltički tigrovi“), koje skupa imaju nešto manje stanovnika od Srbije, duguju danas više od 100 milijardi dolara. Veliki broj tranzicionih država nikada neće vratiti uzete kredite i proces ponižavajućeg otpisa dugova je neminovan. Istočna Evropa je danas ekonomski najranjiviji svetski region. Kakvo je stvarno stanje ovih privreda postaće jasno tek u godinama koje dolaze.

Ekonomske slabosti socijalizma bile su dobro poznate. Akademske i političke karijere su građene na analizi njegove neefikasnosti. Rasprave o sistemu se nisu vodile samo u stručnim krugovima, već su bile i deo svakodnevice zapadnih medija. Analize su bile tako iscrpne da su pored brvna u oku socijalizma uočavale i svaku trun koja bi se tu našla. S pravom – sistem je bio neefikasan i zamor ideologije bio je jasno vidljiv.

Slična analiza je potrebna i sada. Mora se objasniti zašto su stotine milijardi dolara koje su se slile u istočnu Evropu dale tako slabe rezultate. Zakleti komunista bi mogao reći da bi taj novac socijalizam bolje iskoristio – ako baš i ne bi, i on bi umeo da ga proćerda na kratkoročno podizanje standarda.

Istočnoevropski intelektualci, ekonomisti pogotovo, moraju progovoriti i objasniti procese koji su u toku, naročito veliko ekonomsko zaostajanje istočne Evrope u odnosu na azijske, pa i latinoameričke takmace. Odgovore na već hroničnu tranzicionu neefikasnost moraju dati i političari, kako odgovor ne bi dala ulica. Posle dvadeset godina, i sama reč „tranzicija“ postala je besmislena. Istočnoevropske države su izašle iz tranzicije, i takve su kakve su. Proces je završen i ovo je sada stanje o kome se više ne sme gromoglasno ćutati.