Zastava, Bor, Sartid – ima li kraja brljotinama?

Ako želimo da listu čudnih sudbina privrednih giganata Srbije počnemo sa Zastavom iz Kragujevca moramo se vratiti više od tri decenije unazad - u vreme uspona Miloševića i ambasadorovanja gospodina Iglbergera. Ovaj drugi je bitan jer je uložio svoje privatne pare u projekat Jugo-Amerika, a ovaj prvi jer se bez njega tako veliki posao nije mogao ni zamisliti, a kamoli realizovati. Ideja je bila genijalna. Ponuditi pristojan, mali, jeftin automobil tržištu SAD. Imajte u vidu, tada još nema ni Kineza, ni Korejanaca, ni Brazilaca; nema nikog sa sličnom ponudom.

Posao kreće pompezno. Kada je prvi kontingent automobila stigao u luku, lično su ga dočekali skoro svi vlasnici najvećih dilerskih mreža u Americi. Došli ljudi da se uvere da li ’’to’’, za te pare, uopšte liči na auto. Za ondašnji američki standard, eto super poklona kućnoj pomoćnici za njen rođendan. Zato nam ljudi rekli: Mi ’’ovo’’ možemo da prodamo koliko god vi možete ’’to’’ da proizvedete! I, krenula proizvodnja, ali ’’posao puk'o’’ vrlo brzo. Kažu, najviše zato što je završna obrada (montaža) bila loša. Majstori u Kragujevcu znali, pa zaboravili, kako se ’’to’’ kvalitetno pravi! A, niko nikad nije dao odgovor na pitanje: Je li prvo puk’o posao, pa prijateljstvo dvoje gore pomenutih ljudi, ili obratno? Za prvog se dobro zna šta je s njim dalje bilo, ali za drugog se manje zna da je posle bio zamenik državnog sekretara SAD i savetnik DŽordža Buša starijeg za Jugoslaviju u doba njenog raspada. Nema dokaza za sumnju ni u čiju objektivnost, ali je činjenica da smo zemlja u kojoj je čoveku propala životna ušteđevina. Da dalje ne ulazimo u visoku politiku, vratimo se na temu i na još jedan zanimljiv detalj. Američki sindikat radnika zaposlenih u automobilskoj industriji, tada najmoćniji, već je na početku posla pripremio tužbu protiv uvoznika automobila iz Jugoslavije.Tražio je zabranu uvoza tih automobila u SAD po osnovu nelojalne konkurencije - zbog izrabljivanja radnika u fabrici u Kragujevcu (mizerne plate)! Eto, kako je bio bezvezan taj posao (sa kojim se mi u Srbiji i dan danas sprdamo), da su se oni tamo spremali da se od konkurencije brane na sve moguće načine. No, život je išao dalje, pa je i fabrika u Kragujevcu taljigala dalje kako je znala i umela. Zastava je bila teško bolesna, ali je još uvek ličila na fabriku automobila.

Kada je došao Peti oktobar mogla je da bude prvi primer ulaska moćnih inostranih kompanija u demokratsku Srbiju. Pričalo se da je sve spremno, da poznati proizvođač automobila čeka. Ali, šta? Garanciju da će u narednih pet godina carinske stope za uvoz novih automobila u Srbiju ostati nepromenjene. Procenili su da im toliko vremenske zaštite treba da Zastavu podignu na noge i načine konkurentnom. Posle toga - ravnopravno. Može uvoz ostalih i bez carine, kako god država smatra. A, šta je država po tom pitanju uradila, odnosno šta nije, zna se.

A, šta imamo sad? Najblaže rečeno, nejasnu situaciju. Nejasno je koliko je Srbija uložila u novo zajedničko preduzeće i koliko će i kojim tempom dobijati za uzvrat? Jedino je očigledno da su razni ljudi u raznim vremenima, svesno ili nesvesno, usled nestručnosti ili s namerom, načinili veliku štetu i Zastavi i privredi Srbije.

RTB Bor je, u svojoj branši, bio džin svetskih razmera. Preko 20.000 uposlenih radilo je po najvišim normama. Karakterisali su ga dosledna primena struke (vlastita tradicija plus sopstveni instituti) i vrhunski standard i zaštita zaposlenih. Sopstveno spoljnotrgovinsko preduzeće i direktno prisustvo robe na Londonskoj berzi metala bili su dokaz tržišnog načina poslovanja. A, onda su došle sankcije i divu polomile jednu nogu. I to ne sankcije same po sebi, nego sankcije u praksi naših naravi, našeg (ne)znanja i našeg (ne)morala. U Izveštaju o poslovanju RTB Bor za period do 30. septembra 2000. godine, tadašnje rukovodstvo ukazuje da za nekoliko prvih meseci po uvođenju sankcija ne postoji izvozna dolumentacija! Kaže da su sankcije počele, a njima je rečeno (od strane države) da se snalaze kako god znaju i umeju. Pošto su izvozili tajno, nema dokumentacije. Tek kasnije su osmišljene metode za evidentiranje izvoznih poslova, ali za taj početni period nema evidencije. No, život je išao dalje, pa je i RTB Bor taljigao dalje kako je znao i umeo. Kad je došao Peti oktobar, Bor je bio teško bolestan, ali je još uvek ličio na ono što i piše ispred njegovog imena. Međutim, čim je počela privatizacija u Srbiji, tom džinu je slomljena i druga noga. Jedan od najvećih sistemskih problema privatizacionog procesa (ne samo kod nas) je obaveza praktičnog mirovanja firme od početka postupka do dana prodaje. Da bi se sprečile zloupotrebe, takva firma ne sme da ima otuđenje imovine, ni hipoteke, a samim tim ni velike investicione zahvate. Rudnik koji ne ide u razvoj, sigurno propada. Morate već danas da pripremate rudno telo da bi sutra imali šta da kopate.

Planovi operativnih istražnih radova (ili kako ih sve već rudari zovu) izvršavani su sa svega 10-20%. Umesto da baš zato privatizacija RTB Bor bude hitno sprovedena, otezalo se u nedogled. Govorilo se da ne treba žuriti, da se ne naprave greške. I, onda je konačno došao prvi tender. Pobedila je firma iz Rumunije. Kad je trebalo da se uplati novac, prijavili su da imaju probleme. Da se dokumentacija koju su dobili ne slaže sa stanjem na terenu do kog su došli uviđajem. I počela je sprdnja s njima, koju je neko dobro podgrevao. Najjači adut ciničnim komentarima bio je: Oni, bre, manji od nas, pa da nas kupe, gde to može!? A, može, zašto da ne može! Samo to narodu niko nije rekao. Zdrava manja firma može da kupi neuspešnu veću, jer je banka spremna da sposobnom menadžmentu (te manje firme) poveri novac na oplodnju. Izgleda da su Rumuni, u konkretnom slučaju, izgubili poverenje banke (koje su prethodno imali) kad su zahtevali promenu količine novca usled netačne prvobitne dokumentacije. Drugi tender je prošao još gore. Pobedila je firma iz Austrije koja, čini se, nije nikad ni imala zatvorenu finansijsku konstrukciju neophodnu za namicanje novca za kupovinu. Ni to nije ništa neuobičajeno. Postoji taktika da se prvo ima nešto konkretno (rudnik u vlasništvu), pa onda na račun toga da se skuplja novac. Ovde je neuobičajeno samo to što smo mi sami do besvesti prolongirali sve moguće postojeće i novopostavljene rokove. Silno vreme je opet proteklo. O, potom raspisanom trećem tenderu (za izbor strateškog partnera) nije vredno trošiti mnogo reči. Kako je bio raspisan (formulisan) tako se i završio.

A, šta imamo sad? Čudnu ideju da mi RTB Boru pravimo topionicu. Šta sutra? Moramo da ga privatizujemo. Gde u zakonu o privatizaciji piše da je RTB Bor izuzet od tog istog zakona i rokova? DŽinu kome su polomljene obe noge, da bi opet bio vrhunski atletičar, prepisujemo transplataciju srca? Jedino je očigledno da su razni ljudi u raznim vremenima, svesno ili nesvesno, usled nestručnosti ili s namerom, načinili veliku štetu i RTB Bor i privredi Srbije.

Sartid je do Petog oktobra već bio urnisan megalomanskim ambicijama (kupovina ’’Jugometala’’ - dužnik kupio poverioca!) i nedovoljnom pažnjom u strateškoj delatnosti (izvozu pečuraka i uvozu televizora pod parolom – od ovog se živi!). No, život je išao dalje, pa je i Sartid taljigao dalje kako je znao i umeo. Kad je došao Peti oktobar, Sartid je bio teško bolestan, ali peć je bila upaljena. O samom činu njegove prodaje napisano je mnogo toga. Cena 23 miliona dolara. Možda je čak i realna, zbog dugova. Ali, bez dugova? Tolika čeličana, potpuno čista, bez ikakvog opterećenja, za tolicne pare? Država ćuti o tome ko će (ona sama, ko bi drugi) i odakle da namiri postojeće dugove Sartida. Odmah stiže nova afera. Konzorcijum inostranih banaka poteže diplomatske kanale da nas (državu Srbiju) opomene da je Sartidu dat kredit od100 miliona dolara i da dužnik ne može tek tako da ispari. Traži da se zna, ako novi vlasnik nije u obavezi, ko vraća kredit? Novi gazda Sartida se za to vreme ustoličio i od tad ne zatvara usta hvaleći samog sebe i svoje poslovanje. Te, najveći izvoznik (a, i do ¾ odmah troši na uvoz), te primer društveno odgovorne kompanije, te ovo, te ono. Mi svi srećni i zadovoljni, dok ne puče bruka po selu. U dugovima su do guše! Država im, da bi spasila železaru (?), pruža ruku spasa i otkupljuje istu za simboličan dolar (možda je i ceo evro, nisam siguran). Postavlja se pitanje novih dugova! Koliko smo dužničkih obaveza time preuzeli? Ništa, 1 milion, 35 miliona, 150 miliona, 440 miliona ili blizu 600 miliona? Dolara ili evra, svejedno. Za dojučerašnje vlasnike se zna. Njihov boravak u Srbiji može se opisati rečima: došli, bili, jeli, pili, pa otišli. Ako su tačnije ove zadnje brojke, ispašće još da su ovde imali besplatnu radnu snagu (naplatili kroz dug to što su dali za plate).

Ali, šta mi sad imamo? Još jedan prevruć krompir. Sartid je ’’opet naš’’ postao u januaru. Onda smo se malo zabavljali pa kao pregovarali sa samim sobom i sindikatima, i tek u aprilu raspisali tender za novog strateškog partnera. Rokove smo od tad tri puta pomerali. Trenutno, čekamo 10. septembar. Nije jasno zašto to vreme nismo iskoristili da bar uradimo računicu dugovanja. Jedino je očigledno da su razni ljudi u raznim vremenima, svesno ili nesvesno, usled nestručnosti ili s namerom, načinili veliku štetu i Sartidu i privredi Srbije.