Zablude o korupciji

Ovim tekstom ukazaću na neke od čestih zabluda kada se govori o korupciji u Srbiji.

1. Šta radi policija? (tužilaštvo, sudstvo)

Organi gonjenja ne mogu ništa da urade kako bi sprečili krupnu korupciju u Srbiji, zato što ona isključivo potiče od partija na vlasti i interesnih grupa povezanih sa njima. Represija može da postiže rezultate samo kada se neko i to izuzetno retko, iz vlasti bavi krupnom korupcijom. U našem slučaja bilo bi dovoljno da to bude makar manjina. I u tom slučaju bi represija dala neke rezultate. Ali nije tako kod nas. Ubedljiva većina ljudi na državnim, privrednim, društvenim funkcijama se organizovano bavi krupnom korupcijom i svi su oni kadrirani od strane vladajućih partija. Pre svih od strane DS.

Krupnu korupciju, pod kojom ja podrazumevam stepen korupcije koji blokira razvoj društva, mogu da spreče samo građani koji jedini mogu da počiste korumpiranu političku scenu. Nakon toga tek mogu da funkcionišu državne institucije.

Krupnu korupciju, pod kojom ja podrazumevam stepen korupcije koji blokira razvoj društva, mogu da spreče samo građani koji jedini mogu da počiste korumpiranu političku scenu. Nakon toga tek mogu da funkcionišu državne institucije.

Građani to mogu da urade institucionalno, glasanjem ili vaninstitucionalno. Bolje institucionalno, ali ako to ne urade nikakve jadikovke nad korupcijom im neće pomoći.

2. Korupciji se ne može stati na put.

Netačno. U Srbiji se veoma lako i brzo može zaustaviti krupna korupcija. Naravno pod pretpostavkom iz tač. 1 ovog teksta. Govorim vam kao neko ko je to uradio na nivou Agencije za privatizaciju i kao neko ko tačno zna kako funkcionišu drugi bitni državni organi za iskorenjivanje krupne korupcije.

Ključna stvar je zaustaviti tekuću korupciju. Sprečiti one na vlasti da ne kradu. Za to je potrebno sposobne, a to će reći stručne i vredne ljude i odlučne postaviti jednovremeno na sledeća rukovodeća mesta: premijer, ministri finansija, ekonomije, energetike, poljoprivrede, direktor javne bezbednosti, direktor BIA, republički tužilac, predsednici: Vrhovnog kasacionog suda, Privrednog apelacionog suda, Privrednog suda u Beogradu, Apelacionog i Višeg suda u Beogradu, načelnik UBPOK, načelnik uprave za Beograd, Komisija za hartije od vrednosti ( 5 članova), direktor Agencije za privatizaciju, direktor Agencije za osiguranje depozita, direktor Fonda za razvoj, državni revizor, guverner NBS, direktor Centralnog registra, direktor Agencije za privredne registre, gradonačelnici Beograda i Novog Sada, predsednik Vlade Vojvodine, ombudsman, poverenik za informisanje, direktor RTS. Ukupno 33 ljudi. U prva dva meseca, svako od njih u svojoj oblasti postavlja tim sa kojim će raditi i u narednih mesec dana svako od članova tima postavlja organizacionu celinu kojom će upravljati. Prvi rezultati su vidljivi već u prvih 60 dana, a na isteku 100 dana krupne nove korupcije u Srbiji više nema.

Na taj način su stvoreni uslovi za procesuiranje najvećih slučajeva korupcije iz prošlosti. Dve godine. U istom periodu pažljivo se pripreme izmene propisa kako bi se postignuti rezultati pretočili u kvalitetna sistemska rešenja. Na isteku četvrte godine Srbija se više ni po čemu ne razlikuje, kada je korupcija u pitanju, od npr. Nemačke.

Ni u jednoj oblasti ne može da se napravi takav napredak kao u oblasti borbe protiv korupcije.

3. Najveća korupcija je u javnim nabavkama, pa zdravstvo, pravosuđe...

Netačno. Posle javnih nabavki, a o njima ćemo nešto detaljnije, idu: privatizacija, pranje para od droge, pa izdavanje raznih građevinskih dozvola (kolokvijalno taj deo nazivamo građevinskom mafijom). Sve drugo ne blokira sistem i predstavlja pojave protiv kojih se naravno treba boriti, ali sa punom svešću da ih nije moguće iskoreniti.

Ti računi koje država plaća su gotovo redovno uvećani dva-tri puta, a ponekad i 7-8 puta, ali je to nažalost manji deo problema uništavanja državne imovine (nekada se plaća i nešto što uopšte nije urađeno).

Odlivanje državnog novca u privatne džepove kroz javne nabavke (sve što plaća država, pokrajina, grad, opština, javna preduzeća i sl.), uslovno rečeno možemo podeliti u tri grupe (kombinacije se podrazumevaju): a) kada se novac troši bez ikakve potrebe, a da naručilac posla toga nije uopšte svestan (toliko ne zna, da nema svest o štetnosti svojih postupaka), b) kada političar zna da rasipa državni novac, ali time svesno kupuje glasove birača i v) kada plaća skupo da bi za sebe ili partiju uzeo deo preplaćenog novca.

Oko dve trećine spiskanog novca otpada na slučajeve a) i b), a jednu trećinu čini korupcija na koju svi misle kada o njoj govore. Ta jedna trećina je ogromna. Ti računi koje država plaća su gotovo redovno uvećani dva-tri puta, a ponekad i 7-8 puta, ali je to nažalost manji deo problema uništavanja državne imovine (nekada se plaća i nešto što uopšte nije urađeno).

Razmislite o sledećim primerima: 5.000 dinara penzionerima je 70% ukupnih godišnjih davanja za nauku, dakle jednim potezom smo mogli da uvećamo besprimerno nisko izdvajanje za nauku na 170% u odnosu na sadašnje izdvajanje (bez čega nema nikakve mogućnosti razvoja), most koji grade Kinezi preko Dunava, 220 miliona evra, je duplo skuplji od istog takvog mosta koji Kinezi grade kod sebe. Most preko Save kod Ade Ciganlije (oko 450 miliona evra) jeste duplo skuplji od mosta preko Dunava i šest puta skuplji od potrebnog mosta preko Save, koji bi po svim pravilima morao biti na neuporedivo boljoj lokaciji. Oko 260 miliona evra za Bor u kome nema bakra za isplativu eksploataciju, čiji nenaplativ dug plaća Srbija, a gde će onda baš biti zgodno da se umesto para daju akcije Energoprojekta itd.

O korupciji u privatizaciji navešću samo primera radi dva manje poznata slučaja: Hemofarm i cementara Kosjerić.

Odmah da kažem da argumenti koje iznosim ne dokazuju da je neko nužno bio korumpiran. Moguće je da je bio i monumentalno nepametan.

Odmah da kažem da argumenti koje iznosim ne dokazuju da je neko nužno bio korumpiran. Moguće je da je bio i monumentalno nepametan. Meni je svejedno šta je u pitanju. Važno je da takvi ljudi moraju biti odstranjeni od svake prilike da odlučuju o opštem interesu.

Akcijski fond je svoj paket akcija u Hemofarmu prodao za 500 dinara po akciji. Nakon četiri godine akcije Hemofarma su sadašnjem vlasniku prodate za 12.000 dinara. Kada indeksiramo 500 dinara za rok od 4 godine, dobijamo da je promašaj Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda oko 14 puta. Zamislite da prodavac vašeg stana zaključi ugovor u vaše ime za cenu koja je 7,2, umesto 100 dinara. I onda vam objašnjava da je u redu da ostanete bez svojih 92,8 dinara. I ministarstvo kaže da je to uredu i tužilac i tako redom.

Kupac cementare Kosjerić je prilikom davanja ponude na tenderu naveo da će mnogo investirati i to naročito u prvoj godini. Na osnovu toga je dobio veliki broj bodova prilikom odlučivanja o pobedniku tendera. Ispostavilo se, kada su otvorene sve ponude, da bi on pobedio da je naveo i mnogo manji iznos na ime investicija. I onda mu je Agencija za privatizaciju odobrila da smanji iznos investicija, tačno za onoliko koliko bi mu bilo dovoljno da pobedi i sa smanjenom ponudom, da je znao kako će postupiti konkurenti. Istovremeno mu je omogućeno da investicije realizuje iz tekućeg prihoda samog Kosjerića. To naravno nije moguće. Ako se na tenderu investicije boduju, onda one ne mogu biti vršene iz ostvarenog prihoda kompanije koja se kupuje. I takva zabrana i stoji u ugovoru koji je potpisan. Ali samo u verziji ugovora na srpskom. U verziji ugovora na engleskom, takve odredbe nema. Nije greška u prevodu. Nema celog pasusa. Ali ima odredbe da je u slučaju spora važeća verzija na engleskom. U Srbiji, gde je prodavac paradržavni organ. Šta mislite, da li je kupac koristio mogućnost da investira iz prihoda Kosjerića?

Pranje novca od droge je relativno lako utvrditi zato što je američka DEA takvu jednu analizu za Metals banku već uradila. A kad se to jednom procesuira, mnogo toga će biti u Srbiji jasnije. Koliko je meni poznato pojaviće se sve same perjanice evroatlantskih integracija.

Pranje novca od droge je relativno lako utvrditi zato što je američka DEA takvu jednu analizu za Metals banku već uradila. A kad se to jednom procesuira, mnogo toga će biti u Srbiji jasnije. Koliko je meni poznato pojaviće se sve same perjanice evroatlantskih integracija.

Građevinska mafija je najteži problem, zato što obuhvata veoma veliki broj državnih organa i organa lokalnih samouprava, ali su pojavni oblici očigledne korupcije ili neverovatne nestručnosti toliko laki za utvrđivanje da je zapravo reč samo o dužem vremenskom periodu potrebnom za iskorenjivanje korupcije u ovoj oblasti, a ne o stvarnim teškoćama.

Ukratko, korupcija jeste zastrašujuća, ali je to jedan od lakše rešivih problema u Srbiji.