Vol Strit i Siti protiv Evrozone i evra

Američki dolar je postao svetska rezervna valuta 1944. u Breton Vudsu. To je omogućilo SAD-u da postanu svetska supersila. Problem nastaje 1971. kada je dolaru ukinut zlatni standard. Pošto ni jedna papirna valuta bez zlatne/srebrne podloge nije preživela u istoriji, bilo je pitanje vremena kada će se to isto dogoditi i sa dolarom. Međutim, problem svih ovih godina je ležao u tome što ne postoji valuta koja je dovoljno snažna da ukine monopol dolara. Tako počinje priča o evru.

Sadam Husein nije pao zato što su DŽordž Buš, Halibarton i naftni lobi hteli da se obogate okupiranjem iračkih naftnih polja kako su plasirali američki liberalni (levičarski) mediji i intelektualci tipa Majkla Mura, već zato što je izbacio dolar iz trgovine naftom i konvertovao devizne rezerve u evre. Nove iračke vlasti su među prvim merama konvertovali evre u dolare. To je bio znak upozorenja članicama OPEK-a da se ne igraju sa vatrom. Greška Sadama je bila što je trčao ispred vremena. Nekoliko godina kasnije, članice OPEK-a počinju da diverzifikuju devizne rezerve, a evro se polako sve više širi. Najdalje je otišla Islamska Republika Iran koja je u decembru 2007. objavila da su eliminisali dolar iz trgovine i svojih deviznih rezervi, ali ne samo to – Teheran je godinama pretio da će otvoriti naftnu berzu na kojoj se neće trgovati u dolarima. 17. februara 2008. su to i učinili.

U avgustu 2007. eksplodiraju sabprajm hipotekarni krediti u SAD. Kriza ubrzava da bi se u septembru 2008. proširila na ceo svet. Svetski lideri su saopštili da neće ponoviti greške iz Velike depresije, ali se upravo iste i još gore stvari čine. Epicentar krize su Vol Strit i Siti. Da bi skrenuli pažlju sa svojih problema koji su najgore vrste (strukturalni) i da bi odložili sopstveni sunovrat, a po mogućnosti i povukli druge za sobom, Vol Strit i Siti su rešili da krenu u obračun sa svojom najvećom pretnjom – evrozonom i evrom.

U podrivanju evrozone i evra su se u zajedničkom poslu našle velike američke investicione banke, hedž i sl. fondovi, britanski i američki mediji, američke agencije za kreditni rejting i raznorazni stručnjaci, pa čak i nobelovci. Čitaoce neću zamarati komlikovanim finansijama i šta se sve događalo od septembra 2008. – veliki igrači su spekulisali sa evrom, a paralelno su urušavali ekonomije novih EU članica preko valutnih spekulacija. Posle šokova, evro se oporavlja u decembru. Pošto to nije bilo dovoljno da se ozbiljnije zaljulja evrozona, stari dobri kec iz rukava, Juščenko, je izvađen iz naftalina da napravi što veću štetu Rusiji i EU. Dok je Ukrajina silazila sa naslovnih strana, pripremala se nova ofanziva – ovog puta su se paralelno na udaru našle nove EU članice od strane britanskih i američkih medija i ECB sa Žan-Klod Trišeom na njenom čelu.

Vrhunac medijske kampanje (histerije) protiv novih EU članica iz bivšeg komunističkog bloka je bio tokom februara, a kulminacija 1. marta za vreme EU samita u Briselu. Britanska štampa se utrkivala u bombastičnim naslovima i spektakularnim tekstovima o istočnoj Evropi, a njihova medijska braća sa one strane Atlantika su to samo prenosila. U napadima je prednjačio „Dejli Telegraf“, a pratili su ga ozbiljne ekonomske novine i časopisi kao „Fajnenšl Tajms“ i „Ekonomist“ (postavlje se pitanje koliko su kredibilni posle ovoga). Da bi prosečan srpski čitalac shvatio razmere kampanje, čije smo i sami žrtvi u proteklih 15+ godina i čije posledice Srbi i Srbija i dalje osećaju i osetićemo jako dugo, navešću samo nekoliko najbrutalnijih primera.

„Dejli Telegraf“ je najpoznatija britanska evroskeptična i konzervativna dnevna novina. Žestoki su kritičari laburista i Gordona Brauna koga bukvalno mesecima razapinju na krst jer je potpuno ugrobario britansku ekonomiju. Imaju odličnog urednika za međunarodne finansije – Ambroza Evans-Pičarda koji u svojim kolumnama iznosi podatke koje drugi izbegavaju da objavljjuju. Problem je u tumačenju podataka, a njegova mržnja ka evrozoni je tolika da je evro kriv za sve da ne vidi ili neće šta se dešava u UK. Pored nekoliko sjajnih kolumna, većina su spektakularni promašaji (često su u kontradikciji jedne s drugom). Samo nekoliko naslova: Evropa na ivici valutnog urušavanja, Monetarna unija je ostavila zarobljeno pola Evrope u depresiji, Evro je instrument torture za Španiju, Neuspeh da se spasi istočna Evropa će dovesti do svetskog urušavanja, Zahvaljujući Banci (Engleske) je kriza; u evrozoni je totalna katastrofa ili kao poslednji članak od 27. marta „Evropa donosi monetarne helikoptere, konačno“.

Ako ste mislili da je to sve, prevarili ste se. Bruno Viterfild iz Brisela, 11. februara objavljuje članak „Evropske banke će možda trebati 16,3 biliona £ pomoći, EK dokument upozorava“. Navodno je „Telegraf“ imao uvid u 17 stranica dug tajni dokument EK. Vest se u kratkom roku proširila po celom netu, a sledeći paragraf koji čitate je bio udarna vest:

Zvaničnici Evropske komisije su procenili da bi umanjenje aktive banaka iz EU mogle dostići 44% njihovih bilansa. Komisija procenjuje da takvih tzv. finansijskih instrumenata ima u knjigama 12,3 biliona £, ekvivalent 33% bilansa EU banaka. Pored toga, tzv. „dostupni za prodaju instrumenti“ vredni 4 biliona £ ili 11% bilansa su dodati od strane Komisije pa se cifra penje na 16,3 biliona £.

Paragraf je ubrzo izbrisan od strane urednika (razlog nepoznat), ali je šteta učinjena (cene akcija evropskih banaka na berzama su pale na ovu vest) što je bila očigledna namera.

„Ekonomist“ je umerenije učestvovao u kampanji (po broju tekstova), ali sa bombastičnijim (uvredljivijim) naslovima. 19. februara su objavili tekst „Argentina na Dunavu“ gde su čitaoci, pored spinovanih i izmišljenih cifara (posle se redakcija izvinila i ispravila određene podatke) uz neviđene izmišljotine („što je babi milo, to joj se i snilo“), saznali da su Češka, Poljska i baltičke države na Dunavu. To je bio uvod u ogromnu ofanzivu – u jednom danu, 26. februara, su objavili seriju članaku koji su za cilj imali, pre svega, podrivanje Nemačke. „Fajnenšl Tajms“ je vodio kampanju preko svog bloga, a manje preko članaka.

Tokom januara i februara američke agencije za kreditni rejting (S & P, Moody's, Fitch) su počele da obaraju kreditni rejting članica evrozone i njihovih korporacija i banaka i time poskupljuju kreditno zaduživanje dotičnih. To su one iste agencije koje su najgori otpad od hartija od vrednosti u istoriji sveta proglasile za prvoklasne AAA hartije i koje uopšte nisu videle (ili nisu htele) šta se događa na tržištu. Za uzvrat, EU je objavila 4. marta da će uvesti regulaciju i superviziju dotičnih agencija.

Kampanja je nastavljena 1. marta za vreme samita EU u Briselu. Ulogu mučenika od strane britanskih i američkih medija je dobio premijer Mađarske Ferenc Đurčani koji je zatražio da istočna Evropa dobije 190 milijardi evra. EU je to odbila, a to je saopštila novinarima kancelarka Nemačke Angela Merkel. Đurčani je patetično govorio u stilu Ramsfelda o staroj i novoj Evropi pred napad na Irak: „Ne smemo dozvoliti da se postavi nova gvozdena zavesa da podeli Evropu.“ Brže bolje, vest je spinovana od strane medija, pa je ispalo da je Nemačka udarila veto na pomoć, bez obzira što su Poljska i Češka takođe bile protiv toga. Merkelova je lepo objasnila: „Reći da je situacija ista u svim zemljama centralne i istočne Evrope; ja to ne vidim... Ja vidim vrlo različitu situaciju – ne možete da poredite Sloveniju ili Slovačku sa Mađarskom.“

U antievropsku histeriju se umešao sa zakašnjenjem i nobelovac i ekonomista Pol Krugman (tvrdokorni kejnzijanac i liberal) 16. marta preko svoje kolumne u Njujork Tajmsu („Kontinent prepušten okolnostima“). Tekst je toliko površan da ne zaslužuje nikakvu pažnju, ali „hej, to je ipak nobelovac napisao“, ali je nekoga članak iznervirao – Lorenco Bini Zmagi, član izvršnog odbora ECB-a, je 19. marta u La Republici objavio autorski tekst da opovrgne besmislene tvrdnje Krugmana.

Ovo je samo kratak pregled dešavanja. Pod udarima medija su se našle i Švajcarska i Rusija (ako nekoga interesuje mogu o tome u komentarima). Nisam ulazio u analizu stvarnog stanja EU članica centralne i istočne Evrope (situacija dosta varira od države do države) jer to prevazilazi prostor ovoga članka i možda će biti tema neke sledeće analize.