Варуфакис о разлозима настанка и кризе европске монетарне уније - "Јаки раде шта хоће, слаби трпе оно што морају"

Јанис Варуфакис постао је познат када је почетком 2015. изабран за министра финансија у влади Сиризе. Овај елоквентни економиста брзо је скренуо пажњу на себе атрактивним медијским наступима и енергичним супротстављањем мерама штедње које западне државе и међународне финансијске институције силом намећу сиромашнијем делу светског становништва.

Јула 2015. Варуфакис напушта министарски положај због тога што се противио капитулацији Ципрасове владе пред уценама које су стизале из Брисела и Берлина. Пре него што је постао политичар, Варуфакис је био професор економије на универзитетима Велике Британије, Аустралије, САД и Грчке. Аутор је већег броја књига, а познати је експерт за теорију игара.

Ове године објављена је на енглеском језику његова нова књига “Слаби трпе оно што морају” у којој аутор наставља анализе кризе светског капитализма и европских интеграција које је започео у претходној књизи “Глобални Минотаур” која је објављена 2011. (And the Wеак Suffer What They Must?: Europe's Crisis and America's Economic Future, by Yanis Varoufakis, Nation Books April, 2016).

Наслов нове књиге алудира на један познати догађај из античке грчке историје. Ради се о дијалогу између Атињана и Мељана вођеном током Пелопонеских ратова, а који је забележио Тукидид. 

Наслов нове књиге алудира на један познати догађај из античке грчке историје. Ради се о дијалогу између Атињана и Мељана вођеном током пелопонеских ратова, а који је забележио Тукидид. Како би ојачали свој геополитички положај током рата са Спартом, Атињани одлучују да нападну малу острвску државу Мел. Мељани нису хтели да се предају војно неупоредиво снажнијим Атињанима и оптужили су их да су њихови поступци неправедни.

Атињани су им тада објаснили основни закон политике силе: правда постоји када су сукобљене стране једнаке у моћи; кад то није случај, јаки раде шта хоће, а слаби трпе шта морају. Овакав став арогантне силе осветио се и самим Атињанима који су на крају пелопонеских ратова сурово поражени од Спарте и више никад нису повратили ранију моћ.

У заоставштини Џона Мајнарда Кејнза Варуфакис је пронашао примерак Тукидидових "Пелопонеских ратова" на старогрчком језику, у коме је ова епизода на маргини била означена. Боље од већине других економиста Кејнз је разумео да уважавање само интереса јаких и моћних, уз запостављање интереса слабих, води у катастрофе.

У тексту који следи покушаћу да изнесем неке од основних идеја из нове Варуфакисове књиге.

Првобитни амерички план деиндустријализације Немачке после 1945. убрзо је напуштен, не само због избијања Хладног рата, него и због плана обнове послератног светског капитализма под америчком хегемонијом. Економска обнова Немачке и Јапана, побеђених држава, чинила је основу тог америчког стратешког пројекта.

Европске валуте током рата биле су уништене. Бретонвудским споразумом Европа је доларизована, њене валуте везане су за долар чија вредност је фиксирана на 35 долара за једну унцу злата. Течајеви валута морали су да се крећу у оквиру одређених вреднсти, са малим варијацијама. Током првих послератиних деценија овакво решење донело је финансијску стабилност. Бретонвудски систем функционисао је све док је америчка економија располагала вишковима, тј. док је одржавала своју доминантну позицију у свету.

Када је америчка привреда почела постепено да губи светску доминацију, систем је са америчке тачке гледишта постао неодржив. Немачка и Јапан почели су да остварују вишкове према САД које нису биле спремне да доларе који су стизали из Европе конвертују у злато по цени од 35 долара за унцу злата. Коначно 1971. САД су једнострано отказале Бретонвудски споразум и тако учиниле крај златном стандарду.

Европске валуте током рата биле су уништене. Бретонвудским споразумом Европа је доларизована, њене валуте везане су за долар чија вредност је фиксирана на 35 долара за једну унцу злата.

Процес европских интеграција почиње како би се обновио глобални капитализам под америчком доминацијом, са реиндустријализацијом Немачке и Јапана као основним стубовима. Такав план био је једина могућност да се Немачка ослободи нацистичке прошлости. Де Гол је одмах увидео опасност која прети Француској. Он је проценио да пројекат европских интеграција, настао у склопу америчког настојања да оствари глобалну доминацију, привилегује немачку индустрију. Прети опасност, мислио је Де Гол, да се Француска нађе у неповољном положају према Немачкој и да ће због тога постати зависна од англосаксонаца.

Према Варуфакису, САД су подигле Немачку после Другог светског рата због тога што су увиделе да у глобалном систему фиксних валутних курсева морају да постоје апсорбери шокова. Глобални финансијски систем не може да постоји само на долару, већ морају да постоје и јаке регионалне валуте.

Уколико би долар био једини темељ који држи зграду глобалне трговине и финансија, криза америчке економије довела би до тога да долар служи као суперпроводник преко кога се криза шири по целом свету. Због тога је било неопходно да се креирају шок-апсорбери, немачка марка као валута која подржава долар. Да би ДМ била чврста валута било је неопходно да иза ње стоје моћна централна банка и снажна индустрија која ће око себе имати шире тржиште за своју робу, на коме ће пласирати своје вишкове.

Де Гол је разумео да ће реиндустријализована и извозно оријентисна немачка привреда узроковати слаб француски франак (ФФ) у оквиру међународног финансијског система у чијем је средишту долар. Француска ће зависити од САД како би одржавала курс франка према ДМ. Оваква позиција САД могућа је само док оне имају вишкове, уколико без њих остану, Француска ће зависити од милости немачке централне банке (Deutschen Bundesbank).

Европске интеграције настале су како би се лимитирала конкуренција између компанија, нација, капитала и рада. Радило се, према мишљењу Варуфакиса, о гигантској хијерархијски организованој корпорацији којом управљају технократе чији је задатак био да све деполитизују и да се минимализују конфликти.

Европска унија званично је рођена 1950. године у форми картела за угаљ и челик којим је доминирала Немачка и којим је управљала прекогранична бирократија са средиштем у Бриселу, под француском доминацијом. Тако је настала ЕУ, са Немачком као својим привредним средиштем, око које се налази шири простор на коме Немачка пласира своју робу и који је у сталном дефициту.

Како би Француска прихватила концепт који је био усмерен против њених интереса, Французима је било понуђено да они управљају новоствореним картелом, тј. настајућом уједињеном Европом под заштитом САД. Био је то картел крупног бизниса са бирократијом у Бриселу која делује у зони ослобођеној од демократских утицаја. Европски картел је основан како би се цене договарале изнад тржишних и као би се суспендовала демократија на националном плану. Бриселска картелска бирократија није била ограничена демократским институцијама као, на пример, вашингтонска.

Како би концепт оваквог картела био прихватљив за Француску, кооптирани су у њега француски фармери преко заједничке аграрне политике. Они су прихватили зону европске слободне трговине, а заузврат им је препуштен део картелског монополског профита.

До слома златног стандарда 1971. Европа се уљуљкивала у лажном осећању стабилности који су гарантовале САД. Европске нације имале су валуте које су биле подупрте доларом и благо су варирале у међусобним мењачким курсевима.

САД су у Европи куповале робу, слале помоћ, издржавале војне базе, а фиксирана вредност долара према злату доносила је Европи финансијску стабилност. Међутим, када су САД остале без робних вишкова, стабилност европских валута зависила је од политике Бундес банке, а Француска се нашла у позицији да зависи од Немачке. Немачка је такође била у незавидној позицији, јер је морала да штампа марке како би одржавала бретонвудски систем, уз ризик раста инфлације у самој Немачкој.

До слома златног стандарда 1971. Европа се уљуљкивала у лажном осећању стабилности који су гарантовале САД. 

Са друге стране, Немачка није смела да ризикује слом овог система на коме је почивала америчка глобална доминација која је обуздавала СССР и омогућава Немачкој да буде нормална европска држава. Де Гол је био бесан због тога што је глобални систем умањивао значај Француске.

Америчка доминација у Европи ослањала се на Немачку и тако је Француска доведена у подређени положај према Немачкој. Шездесетих година Де Гол је Немцима понудио пројекат заједничке валуте како би обуздао захукталу немачку привреду и извукао Немачку од америчког утицаја. Тадашњи немачки канцелар Екхарт није овај предлог разматрао. За Немачку је било важно да валуте других земаља чланица картела не буду сувише слабе, јер би тада немачка роба била скупа, а извоз угрожен.

Крах бретонвудског система доноси нову ситуацију. Валутни односи у Европи су поремећени због тога што је изостала стабилизујућа улога долара. Европа се нашла у тешкоћама, како да управља картелом тешке индустрије и заједничком аграрном политиком. Без стабилних цена челика, угља и пољопривредних производа немогуће је фиксирање картелских цена. Без функционалног картела пројекат уједињене Европе губи смисао и нестаје у рату цена који може да подрије постигнути ниво дистрибуције политичке моћи, да доведе до конфликата између држава и да врати духове прошлости.

Због тога су државе чланице ондашње уније одлучиле да међусобно вежу валуте у систему који је познат под називом “Змија у тунелу”. Овај систем функционисао је почетком осме деценије, до скока цене нафте, а по њему су валуте међусобно минимално флуктуирале. Систем је пропао због тога што је недостајао механизам који би трансферисао вишкове ка државама које су биле у дефициту, јер нације у дефициту не могу да издрже фиксирани валутни курс.

По Варуфакису, сваки економски систем садржи јединице које су склоне да имају вишкове и друге које имају дефиците. Да би се одржао баланс, мора да постоји механизам који омогућава токове вишкова од будућности ка садашњости, од урбаних центара ка руралним областима, од развијених региона ка мање развијеним.

Да би земља дефицита нпр. Француска остала у систему, морала је да привуче страни новац како би финансирала свој увоз. Била је принуђена да подиже каматне стопе, тј. да се задужује скупље. И да смањи јавну потрошњу. Скупљи новац смањује инвестиције француских предузећа, што смањује запосленост и приватне приходе, те тако пада национални доходак.

Да би остале унутар система, змије земље дефицита морале су да уништавају своје привреде. Напуштање система за Француску такође није билио привлачно. Девалвација франка поскупљује немачку робу, али и цену увозне машинерије без које привреда не може да функционише. Инфлација, која би следила девалвацију, претила би да разбесни организовани рад и фармере, од чега француска елита страхује још од времена Француске револуције.

Између тих алтернатива већина држава би прихватила мање зло, тј. инфлацију и социјалне конфликте до којих би могло доћи, али француска елита је настојала да спаси централноевропски картел и велику бриселску бирократију. Да би се за такав подухват обезбедио пристанак становништва коришћени су европска идеологија и европски идеал. Ипак, са француске тачке гледишта, овај ситем имао је још један крупан недостатак. Систем, ниаме, није подразумевао креирање нових институција са армијом бирократа које би отвориле могућност каријере за дипломце елитних француских високих школа.

По Варуфакису сваки економски систем садржи јединице које су склоне да имају вишкове и друге које имају дефиците. 

Немци су се стално бојали да везивање валута може довести до инфлације у њиховој земљи. Као у време док је важио бретонвудски систем, Бундес банка је морала да штампа ДМ да би стабилизовала ФФ као одговор на неизбежну тенденцију Француза да девалвирају франак.

Канцелар Шмит се плашио да ће европски монетрани блок стално доводити Бундес банку у ситуацију да спасава франак, а ако она то не прихвати, Немци ће бити оптужени да нису добри Европљани. Ипак, 1978. настаје Европски монетарни систем (ЕМС) са фиксираним али прилагодљивим валутним курсевима, базираним на односу према обрачунској јединици ЕЦУ. Хелмут Шмит је на овај уступак пристао јер је увидео да следи промена у начину америчке хегемоније и финансијске доминације у осамдесетим годинама 20. века.

На другој страни Атлантика америчка елита се мучила са проблемом како да САД одрже глобалну хегемонију у ситуацији када друге државе (Немачка, Јапан, Холандија…) остварују вишкове према САД. Спасоносно решење пронашао је Пол Волкер који је од 1979 до1987. био председник Федералних резерви - америчке централне банке (ФЕД). У једном говору 1978. Волкер је рекао да је за САД слобода акције националне политике важнија од захтева за балансирање међународног система.

Контролисана дезинтеграција светске економије током 1980-тих је легитиман амерички циљ, нагласио је Волкер. Уколико немају властите вишкове да их рециклирају, како САД могу да доминирају светским капитализмом? Волкеров одговор је био: тако што ће рециклирати туђе вишкове, тј. тако што ће обезбедити да земље које имају вишкове добровољно шаљу свој капитал на Волстрит. Подизање каматних стопа у САД обезбедиће да Волстрит постане примамљивије финансијско тржиште од Лондона, Франкфурта или Токија. Високе каматне стопе су добре за рентијере, али су лоше за произвођаче којима трошкови инвестиција расту, а куповна моћ њихових потрошача пада. Због тога није лако комбиновати високе приходе на финансијски капитал са високим профитним стопама производног бизниса. Оваква комбинација је могућа само ако се обезбеди други начин стварања профита , на пример, да се смање плате радника.

Чим је постао шеф ФЕД-а, Волкер је спровео свој план. Каматне стопе у САД су подигнуте на 20%, побеђена је инфлација. Последњих деценија двадесетог века, по први пут у америчкој историји, радници су били суочени са падом реалних надница. То је цена коју су најсиромашнији американци морали да плате како би САД очувале светску доминацију, упркос тога што су постале земље са дефицитима.

Последице примене Волкеровог плана у свету су биле драматичне: Трећи свет је банкротирао, заустављена је индустријализација Африке, социјалистичке земље које су биле презадужене у доларима, укључујући и Југославију, колабирале су; радници свуда у свету морали су да бирају између мањих надница или незапослености. Дезинтеграција је била у ваздуху, већина људи у већини држава прихватила је став да је рад прецењен и презаштићен, да је производња прецењена, а да су финансије подцењене и да треба да буду ослобођене било каквих ограничења.

Финансијска вредност постала је једини критеријум. Вредност производних гиганата попут "Џенерал моторса" сведена је на вредност њихових акција на берзи, они су изгубили статус цењених институција који су раније уживали у свести људи.

Радници су такође финансијализовани, тако што су принуђени да преузимају ризике на тржишту некретнина и у пензијоним фондовима. Под финансијским стресом грађани су се нашли због тога што нису имали приступ капиталним добрима и незарађеном дохотку. Већина људи била је изложена агресији каква није била виђена после кризе 1929.

Последице примене Волкеровог плана у свету су биле драматичне: Трећи свет је банкротирао, заустављена је индустријализација Африке, социјалистичке земље које су биле презадужене у доларима, укључујући и Југославију, колабирале су; радници свуда у свету морали су да бирају између мањих надница или незапослености. 

Варуфакис сматра да је финансијализација светске економије имала за циљ одржавање и повећавање америчке доминације и да би се финансирали амерички трговински и буџетски дефицити. Финансије су постале надређене индустрији. Стабилност новог светског поретка зависила је од раста америчког дефицита. Такав еквилибријум је нестабилан, сматра Варуфакис.

У ондашњој ЕУ прекогранична картелизована економија у коју су биле укључене различите валутне јурисдикције, суочила се са новим проблемима. Због скока каматних стопа у САД уздрмани су међусобни односи европских валута.

Немачки канцелар Шмит и француски председник Жискар Д’Естен сматрали су да ће Европски монетрани систем настао 1978. бити цемент који ће одржавати послератну европску реалност. После Волкеровог шока за Европљане се поставила нова дилема: напустити монетарни блок или ићи корак даље од њега и прихватити јединствену валуту. Француски председник Митеран и немачки канцелар Кол нису имали снаге да наметну концепт пуне политичке уније, већ су прихватили монетарну унију без јединствене европске државе, у нади да ће будућа криза наметнути политичку унију као следећи корак. У таквим околностима донет је Уговор из Мастрихта.

Економиста са Кембриџа Николас Калдор још 1971. године упозоравао је на последице прихватања крње уније. Овај познати економиста тврдио је да је координација националних потрошњи и пореза неопходна да би функционисала монетарна унија. Калдор је сматрао да ће непотпуна монетарна унија пре спречити него омогућити политичку унију. Аполитично управљање новцем одузима значај и легитимитет политичким институцијама и тако подрива подршку унији.

Велики противник јединствене валуте била је британска премијерка Маргарет Тачер. Почетком деведесетих она је смењена, а у свом последњем говору у парламенту тврдила је да је недопустиво постојање Европске централне банке (ЕЦБ) која никоме не одговара, а најмање националним парламентима. Уз постојање такве банке нема демократије, тврдила је Тачерова. Јединствена валута и јединствена монетрана политика развластиће националне парламенте.

Идеја да је могуће аполитично управљање новцем чисто техничким средствима је опасна заблуда. Одређивање каматне стопе и понуде новца је политичка активност. Ако се ове делатности одузму демократским представничким телима, то води ка ауторитарности, категорична је била Маргарет Тачер.

Који процеси су довели до настанка европске монетарне уније (ЕМУ). Франсоа Митеран изабран је за француског председника 1981. са мандатом да формира социјалистичко-комунистичку владу, оконча мере штедње, повећа једнакост и обезбеди привредни раст. Велики светски финансијски спекуланти су очекивали пад франка и капитал је почео масовни да бежи у Немачку. Митеран одбацује првобитни план са уверењем да је просоцијалистичку политику могуће водити само на европском, а не на националном нивоу, да француска економија треба да буде изложена мерама штедње како би се тржиште новца уверило у сигурност франка и како би спекуланти престали да га нападају, али и како би се немачка елита уверила у супериорност француског кејнзијанизма.

Французи су се надали да ће ЕЦБ бити створена по француском моделу и да ће им омогућити да остваре свој првобитни план и окончају мере штедње. Требало је уверити немачке бираче да је монетарна унија у ствари германизација Француске и дициплиновање латинских држава.

Французи су се надали да ће ЕЦБ бити створена по француском моделу и да ће им омогућити да остваре свој првобитни план и окончају мере штедње. Требало је уверити немачке бираче да је монетарна унија у ствари германизација Француске и дициплиновање латинских држава.

Митеран је успео да придобије за овај подухват традиционално несколону француску левицу. Уместо социјализма у једној земљи, Митеран је прихватио континентални картел. ЕМС је добро функционисао до 1986, када су САД почеле да лимитирају раст свог дефицита.

Бундес банка је била задовољна све док је амерички дефицит усисавао вишкове немачког капитала одржавајући јак долар што је омогућавало стабилан однос ДМ и ФФ. Рецесија која је у САД настала почетком осмдесетих, изазвана наглим растом каматних стопа, натерала је Регана да предузме највећу кензијанску експанзију у америчкој историји. Јак долар отежавао је амерички извоз, а Реган није хтео да смањи каматне стопе и тако обори долар јер би се тада умањио прилив страног капитала у САД. Решење је било типично америчко: тзв. Плаца договором Јапан и Немачка су били натерани да повећају вредност својих валута.

Који разлози су приморали Немачку да прихвати евро. Немачки банкарски систем традиционално се састојао од неколико великих банака у Франкфуру и великог броја средњих и малих банака. Бундес банка је својим операцијама спречавала стране спекуланте да преузму мање немачке банке које су чиниле крвоток немачке привреде. Финансијализација је овакав систем угрозила, велике банке почеле су да кидају везе са немачком привредом. Због тога је Немачкој била потребна ЕЦБ која би била њеном контролом и која би одређивала карактер финансијализације у Европи, па би тако Бундес банка могла да контролише велике немачке банке. Гувернер Бундес банке Титмајер изјавио је 1992. да је монетрана унија између Немачке и Француске могућа само уколико се асиметрија између ових земаља замени прихватањем да Бундесбанк доминира европском економијом.

Немачка је пристала да одустане од ДМ под условом да друге државе саме финансирају своје дефиците, без ослањања на ЕЦБ или на Немачку.

Немачка је пристала да одустане од ДМ под условом да друге државе саме финансирају своје дефиците, без ослањања на ЕЦБ или на Немачку. Бундесбанк је слала сигнале да је јединствена валута могућа самао ако државе које су у дефициту прихвате сталну рецесију, а да при том немају никаквог утицаја на ЕЦБ. Ако Бундес банка подигне каматне стопе морају и оне, а то их води у рецесију. Могу да бирају: привредни раст или јединствена валута. Најзад, на немачко прихватање евра значајно је утицало и уједињење Немачке. Француској и другим државама било је лакше да прихвате уједињење уз “уступак“ да Немачка прихвати евро.

Уговором из Мастрихта створена је Европска монетарна унија (ЕМУ). Настале су јединствена валута и ЕЦБ, а без државе која би одлуке те банке подржала у тешким временима и без јединствене фискалне политике и банкарског система. У ЕМУ није био уграђен политички механизам за рециклирање вишкова из земља суфицита у земље дефицита. Како би се у систему монетарне уније спречиле кризе неопходно је постојање политичких институција које би рециклирале вишкове у ситуацији када тржишни механизми откажу. Без таквог политичког механизама најслабије нације и њихови најсиромашнији грађани били су изложени оштрим контракцијама када се светски капитализам нашао у кризи изазваној шоковима финансијализације.

Земље дефицита нуде веће каматне стопе и атрактивне су за вишкове капитала из држава које имају суфиците, што води до раста задужености у првим. Слободно кретање новца и роба не може бити комбиновано са фиксним валутним курсевима, уколико не постоји политички механизам за рециклирање вишкова. Фиксирање валутних курсева између економски диспаритетних режима доноси само карткорочну добит. Због тога је долазило до криза током ранијих покушаја међусобног везивања европских валута.

Како су креатори ЕМУ мислили у једну валуту да споје немачку марку, француски франак, грчку драхму… без политичког механизма за рециклирање немачких и холандских вишкова и за управљање приватним и јавним дефицитима- пита се Варуфакис. Како нису видели да ће немачки вишкови препуштени франкфуртским и париским банкама да их пласирају у земље периферије ЕМУ, преплавити земље дефицита уз узроковање криза за чије решавање нису предвиђени никакви механизми. Напротив, када је криза избила после 2007. трошкови прилагођавања сваљени су на земље дефицита.

Евро зона је као Хотел Калифорнија, можеш да се чекираш кад год хоћеш, али не можеш да изађеш. Варуфакис тврди да би Грчкој требало најмање годину дана ако би одлучила да напусти евро и да се врати на драхму.

Еврозона је као "Хотел Калифорнија", можеш да се чекираш кад год хоћеш, али не можеш да изађеш. Варуфакис тврди да би Грчкој требало најмање годину дана ако би одлучила да напусти евро и да се врати на драхму.

Волкерова доктрина почивала је на либерализацији финансија како би се обезбедила тражња за немачку, јапанску касније и кинеску индустрију, И како би се Волстрит хранио профитима који су долазилили из тих држава. Све док је приватно креирање ликвидности играло стабилизујућу улогу у светском финансијском систему у ЕУ је одржавана илузија да је ЕМУ могућа без централизоване фискане политике. Од 2008. САД губе способност да стабилизују глобалну економију преко операција Вол стрита и америчког трговачког и буџетског дефицита. Тада је евро зона запала у кризу.

Европске банке нашле су се у проблемима због тога што су биле преплављене америчким токсичним финансијским дериватима. Да би тако настала криза европских банака била заустављена, државе су у њих пумпале на стотине миљарди евра.

Друга криза наступила је због огромног грчког јавног дуга. Како би се спасле француске и немачке банке које су биле највећи грчки повериоци, Грчкој су 2010. и 2011. били одобрени највећи зајмови у финансијској историји, а 91% тог новца отишло је потом истим тим немачко-француским банкама. Ова операција приказана је као спасавање Грчке, а стварни циљ је био спречавање банкрота највећих европских банака. Рачун су платили сви становници еврозоне који су систематски подстицани од стране медија и политичара да за избијање кризе окриве лење и раскалашне медитеранце. Како би се одржао европски финансијски систем, наметнуте су мере штедње најслабијим држава еврозоне.

После Другог светског рата САД су стабилизовале светски капитализам најпре Бретонвудским системом а потом, после слома златног стандарда, Волкеровим планом. У Вашингтону није постојао страх од дефицита, што је омогућило реализацију Волкеровог плана. Фобија од дефицита иде упоредо са фетишизмом трговачког суфицита. Политика меркантилних вишкова, међутим, доводи до дисбаланса између држава и тако се повећава јаз између земаља суфицита и земаља дефицита.

Варуфакис је убедљиво доказао да последње кризе светског капитализма и европских интеграција имају системске узроке. Али његова књига је занимљива и по томе што доноси мноштво ауторових инсајдерскх сведочења о поступању европске светске финансијске и политичке елите током грчке кризе. Они су били потпуно незаинтересовани да саслушају и размотре аргументе грчке стране.

Варуфакис и његови сарадници покушавали су да им објасне како драстичне мере штедње онемогућавају грчку привреду да произведе доходак из кога би се онда могли вратити дугови. У једном приватном разговору Кристин Лагард, шефица ММФ-а, рекла је Варуфакису да је он у праву, али да је Запад толико политичког капитала уложио у мере штедње да због тога оне морају бити примењене. Када је Варуфакис рекао шефу Еврозоне Дајселбуму да нова грчка влада не може да прихвати економски програм претходне владе, овај је одговорио: “Онда ћемо вам затворити банке.”

Када је пак Варуфакис пред свим министрима финансија држава еврозоне изнео свој програм за решавање кризе уз напомену да је Сиризина влада изабрана са мандатом да оконча мере штедње, одговорио му је немачки министар финансија Волфганг Шојбле реченицом која ће ући у историју политичког цинизма: ”Не могу резултати избора променити економску политику грчке владе.” Лари Самерс, харвардски економиста и Клинтонов министар финансија, такође у приватном разговору, рекао је Варуфакису: "Направили сте велику грешку-победили сте на изборима.” У књизи се налази мноштво оваквих ставова припадника светске елите моћи. Њихова уверења су јасна: јаки раде шта хоће, слаби трпе шта морају.

Из Варуфакисове књиге може се закључити да европске интеграције нису биле подстакнуте моралним идејама о уједињењу европских народа.

Из Варуфакисове књиге може се закључити да европске интеграције нису биле подстакнуте моралним идејама о уједињењу европских народа. Одлучујући су били геоекономски и геополитички интереси: уједињена Европа била је потребна САД да би се обновио светски капитализам под америчком хегемонијом; Немачкој је то био једини начин да се ослободи нацистичке прошлости; Француска се надала да ће преко европских интеграција обуздати Немачку и ојачати француску националну државу. Чак је и луцидни Де Гол мислио да ће уједињеној Европи Немачка бити вучни коњ а Француска кочијаш. Француска елита била је у великој заблуди када је сматрала да је ФФ чврста валута једнака по снази са ДМ. Маргарет Тачер је грешила када је мислила да је могуће јединствено тржиште без јединствене државе.

После напуштања министарског положаја Варуфакис је основао покрет ДИЕМ25 који се залаже за успостављање федералне демократске европске државе. Остаје му да докаже да ли је такав пројекат уопште могућ.