Uticaj privatizacije i stranih investicija na privredu Srbije: slučaj RTB Bor

REZIME: U radu se sagledavaju efekti procesa privatizacije i priliva stranih direktnih investicija na našu privredu i njene resurse. Proces privatizacije u Srbiji se posle 2000. godine odvijao uz finansijsku podršku inostranih kreditora. Priliv stranih direktnih investicija snažno utiče na razvoj privrede, ali i eksploataciju privrednih resursa zemlje.

Ključne reči: privatizacija, strane direktne investicije, privredni razvoj, borski rudnici

ABSTRACT: In this paper work will be analyzing effects of privatization and foreign direct investments inflow on our economy and economic resources. Privatization process in Serbia since 2000 is under the financial help of international financial creditors. Foreign direct investment flows have a strong influence to development of national economy but also to economic country’s resources exploitation.

KEY WORDS: privatization, foreign direct investment, development of economy

UVOD

U ovom radu sagledaće se efekti koje bi mogla izazvati privatizacija borskih rudnika, koja će uskoro ponovo biti jako aktuelna, jer se po treći put pokreće postupak ovog privrednog giganta, ali prema sasvim novom modelu privatizacije – obezbeđenjem strateškog partnera. Brzom privatizacijom i brzopletim donošenjem propisa kojima se, navodno, naš ekonomski sistem usaglašava sa regulativom koju nameće okruženje, ne sagledavaju se efekti primene tih zakona na našu privredu i privredne resurse, a naročito neobnovljive privredne resurse.

Osnovno obeležje procesa privatizacije u Srbiji je privatizacija u vidu prodaje domaćih preduzeća inostranim kupcima i ispoljava se u obliku priliva stranih direktnih investicija. Interesi inostranog kapitala nisu razvoj nacionalne privrede u koju se ulaže, nego razvoj privrednih grana i uspostavljanje privredne strukture koja odgovara potrebama privrede zemlje iz koje potiče kapital, ili su u prvom planu interesi privatnih investitora. Struktura stranih direktnih investicija u Srbiji je nepovoljna, jer uglavnom priliv potiče od prodaje domaćih preduzeća stranim kupcima.

1. PRIHODI OD PRIVATIZACIJE I PRILIV STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

Prema podacima Agencije za privatizaciju, u Srbiji je u 2006. godini prodato 3.270 preduzeća sa 57.895 zaposlenih. Prodajna cena prodatih preduzeća je 332,3 miliona evra (investicije 248,6 miliona evra). Na aukcijama je prodato 208 preduzeća, na tržištu kapitala 77, a na tenderu 25. U periodu od 2002. do kraja 2006. godine prodato je ukupno 1.862 preduzeća sa 292.291 zaposlenih i ostvarena je prodajna cena u vrednosti 2.101,9 miliona evra. A od 2002. do 2008. godine ostvareni prihodi od privatizacije dostižu oko 2,5 milijardi evra.

„Prihodi od privatizacije su ispod realne vrednosti prodatih preduzeća. Obavezna i brza privatizacija u našoj zemlji, umnogome je slična modelima šok privatizacije koji su sprovedeni u bivšim jugoslovenskim republikama (Hrvatska, Republika Srpska) gde izbijaju mnoge privatizacione afere, kakve možemo očekivati i kod nas.

Pri rasprodaji državne/društvene imovine treba imati u vidu i koliko je sredstava investirano u proizvodne kapacitete koji se prodaju. Da li bi pre prodaje trebalo utvrditi tržišnu vrednost preduzeća? Brza privatizacija ima za posledicu rasprodaju preduzeća, a da prethodno nije utvrđeno realno knjigovodstveno stanje imovine koja se prodaje. Zabrinjavajuća je činjenica da se privredni giganti prodaju inostranim kupcima po ceni koja je višestruko niža od dugova koje ta preduzeća ostavljaju državi po inostranim kreditima.“ ( Mrdaković Cvetković, R. str. 306-308)

U procesu privatizacije treba imati u vidu i koliko je sredstava investirano u proizvodne kapacitete koji se prodaju i kolika je tržišna vrednost preduzeća.

2. UPRAVLjANjE PRIVREDNIM ENERGETSKIM RESURSIMA SRBIJE I STRANE INVESTICIJE

Ulaganje inostranog kapitala u Srbiju često ima za cilj eksploataciju privrednih resursa, pogotovu onih neobnovljivih, kojima svet oskudeva. I dok se, na jednoj strani, u Srbiji na sva zvona priča o održivom razvoju, koji bi trebalo da obezbedi dugoročni razvoj, uz očuvanje prirodnih bogatstava kojima zemlja raspolaže, kako bismo imali šta da ostavimo budućim generacijama, s druge strane se ide u drugu krajnjost da se rasprodaju privredni kapaciteti čija proizvodnja je direktno povezana sa eksploatacijom zemljišta bogatog rudom.

I dok je privredno sistemski okvir angažovanja inostranih sredstava jugoslovenske privrede štitio privredne resurse, nacionalni suverenitet i nezavisnost privrede, u Srbiji se od 2000. godine ide u drugu krajnjost: preveliku liberalizaciju spoljnotrgovinskih propisa i sistema finansijskih odnosa prema inostranstvu. Liberalizacijom spoljnotrgovinskog režima dozvoljen je neograničen uvoz svih vrsta roba, a tipičan primer nedomaćinskog ponašanja je eksploatacija privrednih, pre svega prirodnih, i to energetskih resursa. Jedan od ekstremnih primera je Zakon o koncesijama, kojim se dozvoljava neograničena eksploatacija neobnovljivih privrednih resursa.

„Koncept održivosti potiče iz prirodnih nauka i izvorno se vezuje za upravljanje prirodnim resursima na način koji obezbeđuje očuvanje njihove reproduktivne sposobnosti. Dodavanjem reči razvoj u definiciji održivosti uključuje se vremenska dimenzija, odnosno intergeneracijski transfer. Održivi razvoj se tako definiše kao „upotreba resursa na način koji omogućuje zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija bez ugrožavanja sposobnosti budućih (generacija) da zadovolje sopstvene potrebe“ (WCED, 1987) ukratko, sposobnost održavanja neopadajućeg dohotka po stanovniku kroz vreme“. (Popović, V. 2003, s. 21)

Čest je slučaj u sadašnjoj praksi Srbije da se resursi upotrebljavaju radi zadovoljavanja potreba sadašnjih generacija, ali stranih, a da se ne vodi računa o tome da li će takvom eksploatacijom biti ugroženo zadovoljavanje potreba budućih generacija. Još goru situaciju predstavlja prodaja kombinata koji se nalaze na delu zemlje sa neobnovljivim i dragocenim rudnim bogatstvom i to u bescenje, kao što je to slučaj sa prodajom borskih rudnika. Ovo je, nazovi, prodaja koja se uz to tretira čak i kao priliv stranih investicija u zemlju. Realnost je nešto drugo. Prvo je bio zaključen kupoprodajni ugovor, na osnovu koga je RTB Bor, koji raspolaže delom zemlje na kome ima rude bakra, srebra i zlata, prodat za čitavih 400 miliona dolara rumunskom kupcu, koji čak nema ni gotovine da isplati ugovorenu cenu, već se zadužuje kod inostrane banke (600 miliona dolara) kako bi tim kreditom pokrenuo proizvodnju. Ovakvo nedomaćinsko ponašanje i poklanjanje proizvodnih kapaciteta i čak zemljišta bogatog rudom, ne bi smele dozvoliti ni bogate zemlje, a kamoli mala siromašna zemlja kao što je Srbija. U međunarodnom bankarstvu, hipotekarni kredit može se dobiti ukoliko banka proceni da je vrednost imovine koja se daje u hipoteku trostruko veća od traženog kredita. Prema toj logici bi vrednost kapaciteta RTB Bor mogao biti procenjen na iznos koji je tri puta veći od traženog kredita u iznosu od 600 miliona dolara, dok je ugovorena prodajna cena bila 400 miliona dolara.

Srećom, ovaj privatizacioni ugovor je raskinut, jer „Kuprom“ nije obezbedio finansijska sredstva za ovu transakciju. Efekat prve neuspele licitacije je to da je od rumunskog „Kuproma“ naplaćeno 3 miliona dolara na ime licitacione garancije za učešće na tenderu za privatizaciju.

Pošto je i drugi tender za privatizaciju RTB „Bor“ propao i od austrijskog „Ateka“ naplaćeno je 10 miliona dolara, posle raskida kupoprodajnog ugovora i ugovora o prenosu eksploatacionih prava, zbog toga što nije na vreme isplatio ponuđenu cenu za RTB. Ova sredstva su bila uplaćena prilikom učešća na licitaciji kao garancija. Drugi tender bio je raspisan pod drugačijim, nešto povoljnijim uslovima, kojim su bili uvaženi neki zahtevi sindikata radnika rudnika. Početna cena drugog tendera bila je 340 miliona dolara (dok je početna cena prvog tendera bila 260 miliona dolara) i obavezne minimalne investicije 180 miliona dolara. Austrijska firma je ipak kupila na licitaciji Fabriku opreme i delova (FOD), koja je donedavno poslovala u sastavu RTB Bor. Za FOD austrijanci planiraju poslovne aranžmane sa „Ju es stilom“ i firmom „Austrija enerdži“, kao i investiranje u proizvodnju komponenti za hidroelektrane. Interes za kupovinu RTB Bor i dalje postoji zbog toga što su austrijskoj firmi neophodni resursi koje mogu da proizvode ovi rudnici. Drugoplasirani na tenderu ruski SMR, deo moskovskog „Baznog elementa“ tražio je izmene kupoprodajnog ugovora, ali vlada Srbije nije prihvatila smanjenje investicija u ekologiju ispod 180 miliona dolara i nije odustala od zahteva da se izgradi nova topionica u skladu sa najvišin standardima u oblasti zaštite životne sredine.

Novi pokušaj prodaje borskih rudnika, biće po svoj prilici, sproveden na sličan način kao što je nedavno zaključen ugovor između kragujevačke „Zastave“ i italijanskog „Fijata“. Postupak privatizacije podrazumeva raspisivanje poziva za izbor strateškog partnera, koji će moći da investira u izgradnju nove topionice i kupovinu opreme, koji ima odgovarajuće prihode u prometu i proizvodnji bakra. Strateški partner trebalo bi da preuzme obavezu da vrati komercijalne dugove koje ima RTB Bor. Obaveza vraćanja dugova međutim ne odnosi se na državne dugove, odnosno na dug prema državnim poveriocima. Još uvek je neizvesno da li će prodaja ovog borskog kombinata uspeti u trećem pokušaju. Po svemu sudeći nije izvesno da li će biti ozbiljnih kupaca i koliki se prihod stranih direktnih investicija može ostvariti ovom prodajom. To se naziva prihodom, a ustvari je prodaja privrednog giganta budzašto.

U budžetu Republike Srbije za 2008. godinu planirana su sredstva za projektne zajmove, među kojima je i projektni zajam koji bi trebalo da obezbedi Svetska banka, pod povoljnim IDA uslovima u iznosu od 42,34 miliona dolara. Od toga bi za ekologiju trebalo da bude utrošeno 32,34 miliona dolara, a za podsticaj zapošljavanja 10 miliona dolara. Republika Srbija izdaje garanciju za ovaj kredit Međunarodnog udruženja za razvoj (IDA). Međunarodno udruženje za razvoj je međunarodna finansijska organizacija, koja odobrava kredite najnerazvijenim zemljama pod povoljnim uslovima: bez kamate, samo uz naplatu određene provizije (troškovi). Konkretno kredit za Bor odobren je na 25 godina (rok otplate), bez kamate i sa grejs periodom (period počeka u kome se ne otplaćuje kredit) od 10 godina.

ZAKLjUČAK

Priliv stranih direktnih investicija u Srbiju (u vidu prodaje domaćih preduzeća inostranom kupcu) ima određene pozitivne efekte na privredu Srbije, jer se obezbeđuju određeni prihodi, ali se pozitivni efekti na odražavaju i na javnu potrošnju kao i rast budžetske potrošnje. Kada se prodaju kapaciteti za eksploataciju rudnog bogatstva (u radu smo naveli primer borskih rudnika) moraju se maksimalno eliminisati negativni efekti koji se ogledaju u interesu inoinvestitora za nemilosrdnu eksploataciju neobnovljivih privrednih resursa u Srbiji.

LITERATURA:

www.nbs.yu, Narodna Banka Srbije

Devetaković, S. Jovanović Gavrilović, B. Rikalović, G. (2005) Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd

Gavrilović Jovanović, P. (2006) Međunarodno poslovno finansiranje, Ekonomski fakultet, Beograd

Bilten javnih finansija za januar 2007. godine, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, (2007)

Kvartalni monitor, (2007), oktobar/decembar 2006, Ekonomski fakultet Beograd

Zakon o privatizaciji, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 38/2001, 45/2005.

Strategija podsticanja i razvoja stranih direktnih ulaganja, Službeni Glasnik RS, br. 22/2006,

Popović, V. (2003), Evropska agrarna podrška i održivi ruralni razvoj, Beograd, Institut za ekonomiku poljoprivrede.

Mrdaković Cvetković, R. (2006), Tranzicija u Srbiji 2001-2005. i iskustva drugih zemalja, Ekonomski anali, tematski zbornik: Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. Rezultati, strategije, perspektive, april 2006.

www.sr.gov.yu

www. merr. sr. gov. yu

Budžet Republike Srbije za 2008. godinu, Službeni glasnik Republike Srbije br. 123/2007