Upravljanje NIS-om i besplatna podela akcija

Ovih dana čitamo u novinama da će građani dobiti akcije Naftne industrije Srbije u vrednosti od po 25 evra. Ispunjenje predizbornih obećanja ili predizborna prevara. Možda je to samo početak isplate od onih 1.000 evra, koje su nam obećali kada smo upisivali akcije. Fond od oko 127 miliona evra, koliko iznosi 15% akcija od ukupne vrednosti NIS-a (propisano je da se 15% akcija deli građanima), podeliće se na oko pet miliona građana „akcionara“. Da li se radi o pogrešnoj proceni vrednosti privatizovanog javnog preduzeća koje je prvo došlo na red za podelu besplatnih akcija građanima? Da li će imovina ostalih javnih preduzeća od čijeg bi akcijskog kapitala građani takođe trebalo da dobiju deo kolača biti veća, kako bi građani akcionari dobili makar približni deo od onih obećanih 1.000 evra, ili će u drugim slučajevima vrednost imovine biti malo realnija i približnija onoj s kojom se kalkulisalo pri izradi projekta. A možda su građani krivi? Zašto se prijavilo njih pet miliona? Podsetimo se kako je tekao proces privatizacije u Srbiji, kako je napravljen program besplatne podele akcija i kako se kod nas upravlja privatizovanim preduzećima.

„Privatizacija se tokom devedesetih godina odvijala tako što je prelaz svojine iz društvene u privatnu vršen kanalima sive ekonomije u izuzetno inflatornim uslovima, koji su doveli do neravnomerne preraspodele društvenog bogatstva. Privatizaciju treba posmatrati sa stanovišta efikasnoti i uticaja na privredni rast. Proces privatizacije na bazi Zakona o svojinskoj transformaciji preduzeća (koji je bio na snazi od 1997. do 2001. godine), podsetimo, sproveden je na nekoliko načina: besplatnom podelom akcija (60%, na ovaj način se pojavio veliki broj sitnih akcionara), dokapitalizacijom, konverzijom dugova u akcije ili kombinovanim metodama. Tada je privatizovan mali broj preduzeća, a zbog izolacije nismo mogli prodavati preduzeća stranim kupcima. Zakon o privatizaciji iz 2001. godine uvodi metod prodaje većinskog dela kapitala putem javnog tendera (uglavnom za velika i strateški značajna preduzeća) i javne aukcije (za mala i srednja preduzeća).“[1] Građani koji nisu uspeli da dođu u posed akcija po starom zakonu „obeštećeni su“ tako što im je omogućeno da upišu akcije u javnim preduzećima.

Sledi opis iz 2008. godine koji prikazuje kako se proces privatizacije odvija: „Sredinom 2007. utvrđen je Predlog strategije za okončanje postupka privatizacije, kojim se planira da se preostalih oko 1.200 preduzeća privatizuje do kraja 2008. godine. Predstoji privatizacija JAT-a, Naftne industrije Srbije, Robnih kuća Beograd... Prodaja imovine, kao metod privatizacije primeniće se u slučaju Geneksa. Uvodi se novi metod privatizacije – otvaranje stečaja, pa prodaja preduzeća na licitaciji, koji znači da kupac ne preuzima dugove preduzeća, jer se utvrđuje početna prodajna cena čiji je iznos veći od dugova. To je postupak za firme koje se ne mogu prodati na tenderu ili aukciji. Na primer, početna prodajna cena za Robne kuće Beograd 140 miliona evra, veća je za 10 miliona od dugova, i u nju su ukalkulisana sredstva za isplatu otpremnina radnicima. Privatizacija javnih preduzeća se odvija najsporije i očekuje se da će ovaj proces biti završen do 2008. Prema podacima iz završnih računa za 2005. godinu, ukupan gubitak javnih preduzeća iznosio je 22 milijarde dinara. U tome je najveći gubitak Železnice, JAT-a, PEU Resavica, EMS, RTS. Neto dobitak ostvarili su Telekom, NIS, PTT, Srbijagas.“[2]  I došli smo do jeseni 2009. godine, a proces privatizacije još nije okončan.

Koncept privatizacije javnih preduzeća, preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa i preduzeća sa državnim kapitalom u periodu od 2008. do 2010. godine (koji je pripremilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja krajem 2007. godine) planirao je da se izvrši „korporatizacija preduzeća“ putem modela: 1) tenderska privatizacija većinskog dela kapitala i 2) inicijalna javna ponuda (IPO) manjinskog dela kapitala. Konceptom privatizacije obuhvaćeno je 6 javnih preduzeća, od kojih prva dva po modelu tenderske privatizacije većinskog dela kapitala, a ostala po IPO modelu i/ili izdavanjem novih akcija preduzeća (dokapitalizacija):

- NIS

- JAT

- Telekom

- EPS

- Aerodrom

- Galenika.

U sledećoj tabeli, dat je prikaz kako se Konceptom privatizacije planirala podela vlasništva u postupku privatizacije javnih preduzeća, odnosno preduzeća sa većinskim državnim vlasništvom.[3] Za našu temu interesantno je kako se deli akcijaški kapital Naftne industrije Srbije, ali napomenimo da je gotovo istovetni princip i kod JAT-a, jedino što je kod JAT-a ostavljena mogućnost da u svojini države ostane 31,5 do 33,5%.

Vlasnička struktura Naftne industrije Srbije, prema ovom konceptu, trebalo bi da se formira na sledeći način: planirano je da se proda strateškom partneru, koji će postati većinski vlasnik i to 51%. U državnom vlasništvu bi trebalo da ostane 31% akcija, a 17,5% akcija bi trebalo da se podele kao besplatne i to besplatne akcije zaposlenima u NIS 2,5%, a ostalim građanima koji su se prijavili za besplatnu podelu akcija 15%. 

Odlukom vlade FNRJ, od 10.2.1949, osnovana je NIS-Naftagas kao preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte i gasa. O gasnom sporazumu i nagodbama oko kupoprodaje Naftne industrije Srbije sa Rusijom, bilo je reči u ranije objavljenim tekstovima autora. Sad smo tu gde smo. NIS je prodat na osnovu ugovora od 24. decembra 2008. i većinski vlasnik je postala ruska državna kompanija „Gaspromnjeft“, koja poseduje 51% kapitala (www.nis-naftagas.co.yu), a Vlada Srbije poseduje manje od 50% imovine ovog preduzeća i trebalo je da podeli svoje akcije građanima, radnicima zaposlenim u NIS-u... Programom besplatne podele akcija bilo je predviđeno da će od akcija NIS-a svaki građanin koji je upisao akcije dobiti akcijski kapital u vrednosti od oko 270 evra.

Ne upuštajući se u diskusije oko prodajne cene NIS-a i pregovora sa ruskim partnerom, jer je to već okončan postupak, ovde ćemo sagledati reperkusije odluka menadžmenta ove rusko-srpske kompanije na status i prava potencijalnih vlasnika besplatnih akcija – građana Srbije. Akcijski kapital NIS-a bio je podeljen na 8.153.000 akcija, od čega je 4.158.030 akcija u svojini „Gaspromnjefta“, dok je u vlasništvu Vlade Srbije 3.994.970 akcija i prema planu je još u 2008. godini trebalo da 1.222.950 akcije (ili 15% od ukupnog broja akcija) podeli građanima.

Ali koliko je to? Da bi građani znali šta mogu dobiti mora se znati vrednost akcije. A da bi se do nje došlo moramo imati podatke o ukupnom kapitalu NIS-a. Prema nekim informacijama, pošto je „Gaspromnjeft“ platio 400 miliona evra za 51% vlasništva NIS-a, sledi da je ukupni kapital ove kompanije bio nešto više od 800 miliona evra (u vreme uplate ruskog partnera), ali je naknadno ovaj ulog povećan za još 50 miliona.

Na sednici održanoj 17.8.2009. godine, Skupština akcionara je usvojila odluku o podeli akcija kompanije u cilju maksimalnog pojednostavljenja predstojeće procedure raspodele akcija među zaposlenima u ovoj kompaniji i građanima Srbije. Ujedno je doneta i odluka prema kojoj se broj akcija kompanije povećava na iznos od 163.060.400 akcija, uz istovremeno smanjenje cene jedne akcije do minimalnog nivoa koji predviđa zakon, a to je 500 dinara po akciji. Skupština akcionara donela je i odluku da se u skladu sa ovim odlukama unesu odgovarajuće izmene u Statut i Osnivački akt NIS-a. (www.nis-naftagas.co.yu.vestiisaopstenja, saopštenje od 17.8.2009) Odlukom o povećanju akcija smanjuje se vrednost pojedinačne akcije, a neznatno povećava ukupni kapital kompanije. Međutim, da bismo se upuštali u diskusiju ovakvog tipa morali bismo imati uvid u poslovne knjige preduzeća. S obzirom na to da je ovde tema samo besplatna podela akcija građanima, nije neophodno ulaziti u dublje analize. Bitno je samo to da će građani sa zakašnjenjem izgleda dobiti deo obećanih akcija, a zašto njihova vrednost nije ni blizu obećanoj to treba pitati nadležne.

Kako se upravljalo akcijama koje su ruska preduzeća ranije kupila, ilustruje sledeći primer. „Ruska Federacija, najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije, ulaganjem kapitala u srpska preduzeća nastoji da zadrži svoje mesto na srpskom tržištu. Ukupni obim ruskih investicija iznosi skoro pola milijarde dolara. Najveća strateška investicija je ulaganje ruske naftne kompanije „Lukoil“ u kupovinu „Beopetrola“. Mada se ovde ispoljavaju i neke negativne tendencije: za četiri godine upravljanja preduzećem Rusi su ukinuli veleprodaju i time ograničili prihode firme na maloprodajne cene, nisu isplaćivali dividende malim akcionarima i sveli su vrednost akcija sa 706 evra na četvrtinu tog iznosa. Revizijom je utvrđeno da ni porez nije redovno uplaćivan. Da li je ovde reč o nerealnom prikazivanju finansijskih rezultata (fiktivni gubitak) u cilju reeksporta profita, trebalo bi da utvrde revizori, ali je ovom investicijom poboljšano snabdevanje srpskog tržišta naftnim derivatima.“[4]

Prema saopštenju sa konferencije za štampu, koju je avgusta 2009. održao generalni direktor kompanije Kiril Kravčenko, NIS je u prvom kvartalu 2009. ostvario gubitak od oko 11 milijardi dinara, a u prvim mesecima drugog kvartala prihod od oko 3,8 milijardi dinara. Ostvareno je povećanje obima zarade od prodaje, povećanje efikasnosti rada Rafinerije, smanjenje troškova u proizvodnji i administraciji, rast isporuka u inostranstvo i obima prodaje gasa. Najznačajniji rezultat je u domenu crpljenja nafte – obim proizvodnje domaće nafte u prvom kvartalu 2009. povećan je za 5% u odnosu na prvi kvartal 2008. uz istovremeno smanjenje troškova za 7%. Zadržan je isti ukupan obim prodaje produkcije (oko 600.000 tona), uz pad obima prodaje na domaćem tržištu i povećanje isporuka za inostrana tržišta. Kada laički gledamo prezentovane rezultate zapitamo se kakve koristi Srbija ima od toga što je NIS prodat. Povećana je proizvodnja, znači eksploatacija domaćih sirovina, ali ne u cilju boljeg snabdevanja domaćeg tržišta sirovinama, nego u cilju izvoza oskudnih prirodnih resursa, dok istovremeno veliki izdaci za uvoz energetskih sirovina stravično opterećuju platni bilans Srbije. Započinje i glavni investicioni proces u vrednosti ne manjoj od 548 milina evra. „Investira se“ u ispunjenje socijalnih obaveza NIS-a i marketinško istraživanje tržišta. Znači u otpuštanje radnika – prema izveštajima oko 2.200 radnika se javilo za dobrovoljni odlazak iz NIS-a, uz otpremninu ili otpis dugova prema kompaniji koje radnici imaju, na primer po osnovu stambenih kredita i sl. I ulaže se u istraživanje tržišta, da li to znači da je NIS kupljen da bi preko njega bilo kupljeno srpsko tržište? (www.nis-naftagas.co.yu.vestiisaopstenja, saopštenje od 13.8.2009). Ali vratimo se besplatnim akcijama.

Podsetimo se „ko ima pravo na besplatne akcije“:

SVI PUNOLETNI GRAĐANI koji ispunjavaju sledeće uslove:

- Da su punoletni na dan 31.12.2007;

- Da su državljani Srbije na dan 30.06.2007;

- Da imaju prebivalište na teritoriji Srbije na dan 30.06.2007. godine, osnosno, da imaju status privremeno raseljenog lica sa Kosova i Metohije;

- Da nisu ostvarili pravo na besplatne akcije po osnovu prethodnih propisa

- Da su upisani u evidenciju nosioca prava u skladu sa ovim zakonom

ZAPOSLENI I BIVŠI ZAPOSLENI u preduzećima koja su predmet Zakona i to:

U NIS-u pravo na akcije ili bonus imaju i zaposleni i bivši zaposleni u JP “Transnafta” i JP “Srbijagas”

U Telekom-u pravo na akcije ili bonus imaju i zaposleni i bivši zaposleni u JP PTT saobraćaja “Srbija”

U EPS-u pravo na akcije ili bonus imaju i zaposleni i bivši zaposleni u JP Elektromreža Srbije.“[5]

Ukoliko dođu u posed ovih akcija, prema planu iz koncepta i Zakonu o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije („Službeni glasnik RS“, br. 123/2007, od 26.12.2007), pravo raspolaganja akcijama (prodaju na berzi) građani stiču u roku od 6 meseci od utvrđivanja tržišne vrednosti akcija (momenat privatizacije), a najkasnije do 31.12.2010. godine. U dosadašnjim besplatnim privatizacijama, prema starom zakonu, bilo je slučajeva i da zaposleni u preduzećima na osnovu staža steknu besplatne akcije, nadajući se da će im one doneti prihod od dividende, ali akcionarsko društvo ili loše posluje, pa ostvari gubitak, tako da nema sredstava za isplatu dividendi, ili se friziraju finansijski rezultati kako bi se izbegla obaveza isplate dividende. Sticanjem besplatnih akcija Naftne industrije Srbije, građani stiču prava po osnovu tih akcija u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije[6] - pravo na novčanu naknadu iz sredstava koja se ostvare prodajom akcija, odnosno udela evidentiranih u Privatizacionom registru i Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS”, br. 38/01, 18/03 i 45/05).

„Postupak prodaje akcija i udela sprovodi Akcijski fond.

Akcije otvorenih akcionarskih društava prodaju se:

1) na organizovanom tržištu;

2) prihvatanjem ponude za preuzimanje;

3) javnim nadmetanjem (aukcijom).

Akcije zatvorenih akcionarskih društava, kao i udeli zatvorenih akcionarskih društava, prodaju se javnim nadmetanjem (aukcijom).

Izuzetno od st. 2. i 3. ovog člana, akcije, odnosno udeli, mogu da se prodaju i putem prikupljanja ponuda.

Odluku o načinu prodaje akcija i udela donosi Agencija.

Cena po akciji po kojoj Akcijski fond prodaje akcije ne može biti manja od cene po akciji koju je platio kupac kapitala u postupku privatizacije.

Cena po kojoj Akcijski fond prodaje udele ne može biti manja od cene koju je za odgovarajući deo kapitala subjekta privatizacije platio kupac u postupku privatizacije.

Akcijski fond može, uz prethodnu saglasnost Agencije, prodaju akcija, odnosno udela, ugovorom poveriti domaćim ili stranim specijalizovanim finansijskim organizacijama ili brokerskim društvima.

Vlada bliže uređuje postupak prodaje akcija i udela.“ Propisano je članom 12. zakona.

S obzirom na to da su akcije oblik imovine, za imovinu se uvek vezuje obaveza plaćanja poreza. Pa da li će građani na besplatne akcije plaćati porez. Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu nadoknadu koju građani ostvaruju u procesu privatizacije predviđeno je da su besplatne akcije u potpunosti oslobođene poreza i troškova za prvu prodaju (porez na prenos apsolutnih prava, porez na kapitalnu dobit, naknada Centralnog registra, naknada berze, troškovi provizije brokera) koja se izvrši do 31.12.2011. godine.[7]

U ovom radu pokušali smo da sagledamo neke aspekte privatizacije javnih preduzeća i upravljanja privatizovanim preduzećem od strane menadžmenta kompanije kada većinski deo svojine preuzme strateški partner, kako se to odražava na prava malih akcionara, posebno onih koji će možda steći akcije po osnovu zakona o besplatnoj podeli akcija.

Autori su docenti Megatrend Univerziteta