U očekivanju zakona o restituciji

Pod restitucijom se podrazumeva povraćaj imovine (u naturalnom obliku ili u vidu novčanog obeštećenja) koja je u prošlosti bila oduzeta (agrarnom reformom i kolonizacijom, konfiskacijom i sekvestracijom, nacionalizacijom i eksproprijacijom) bez adekvatne naknade. Kada je Srbija u pitanju govori se o vraćanju imovine koja je od strane komunističkih vlasti bila oduzeta u periodu posle Drugog svetskog rata).

Proces restitucije otpočeo je u Srbiji devedesetih godina HH veka bez celovite i unapred dobro osmišljene strategije vraćanja imovine. Pošlo se na neku vrstu fazne restitucije, odnosno išlo se na postepeno vraćanje one imovine koja je ograničena po vrsti ili po broju subjekata. Prvo se devedesetih godina počelo sa vraćanjem imovine seljacima i sitnim zanatlijama, a zatim selima, zadrugama, te fizičkim licima – bivšim vlasnicima građevinskog zemljišta, da bi od 2006. godine to  bilo učinjeno crkvama i verskim zajednicama. Sve ovo je do sada vršeno na osnovu sedam važećih posebnih zakona koji su doneti u periodu od 1990. do 2006. godine.

Posle toga je odlučeno da se preduzmu mere kako bi se konačno izvršio povraćaj i ostale oduzete imovine i završio postupak restitucije. Bivšim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, je određen rok u kome su mogli da podnesu prijavu za vraćanje oduzete imovine i on je istekao 30. 6. 2006. godine. U predviđenom roku Direkcija za imovinu je dobila više od 100.000 prijava, od kojih i nekoliko hiljada i iz inostranstva (najviše iz Mađarske, Nemačke i Austrije). Od svega onoga što je prijavljeno najveći deo se odnosi na poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište, a ostalo čine stanovi, poslovni prostor, fabričke hale, mlinovi …

Na bazi pristiglih prijava Poreska uprava je izvršila procenu imovine koja se potražuje i, prema toj proceni, njena najniža vrednost premašuje iznos od 100 milijardi, a najviša 225 milijardi evra. U isto vreme na računu Fonda za restituciju Vlade Srbije  (u koji se uplaćuje novac od privatizacije, i to po 5% od prodaje preduzeća i 50% prikupljene naplatom naknade za zamene prava korišćenja zemljišta u svojinu) trenutno ima oko 100 miliona evra (38,8 miliona evra, 14,6 miliona dolara i 5,3 milijardi dinara), a što je manje od jednog hiljaditog dela iznosa imovine koja se potražuje.

Krajem prošle godine (29. 12. 2010) Vlada Srbije je donela Akcioni plan za brže sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji (EU), prema kome treba u prvoj polovini 2011. godine da bude usvojen zakon o restituciji. To je neophodno učiniti pošto EU kroz postupak prijema u članstvo pitanje restitucije tretira kao sastavni deo ljudskih prava i prava na vlasništvo (koja su garantovana i osnovnim Ugovorom iz Lisabona). Odlukom Saveta EU o principima, prioritetima i uslovima Evropskog partnerstva sa Srbijom od 18. 2. 2008. godine, u okviru političkih kriterijuma, predviđeno je i rešavanje pitanja oduzete imovine posle Drugog svetskog rata.

Država se još nije opredelila za model restitucije, a udruženja bivšim vlasnika, odnosno njihovih naslednika, insistiraju da prioritet ima naturalna restitucija (vraća se imovina koja je oduzeta), ako je to moguće izvršiti, a ukoliko to nije moguće išlo bi se na takozvanu zamensku restituciju (nadoknada drugom odgovarajućom materijalnom imovinom), a novčana restitucija (naknada po principu pune tržišne vrednosti) bi se, na kraju isplaćivala, samo u slučajevima kada nisu moguće ni naturalna, niti zamenska restitucija.

Samo pitanje restitucije je veoma složeno pitanje, kako sa pravnog i administrativnog, tako isto i sa finansijskog i moralnog stanovišta. U Skupštini Srbije je neophodno doneti zakon o restituciji koje svoje uporište ima u Ustavu (član 97, stav 1, tačka 7) kojim se propisuje da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Pre toga, Direkcija za imovinu bi morala da verifikuje pravne osnove svih zahteva, te reši situacije u kojima više lica potražuje istu imovinu. U momentu donošenja zakona trebalo bi se tačno znati ko i na koju imovinu ima pravo, te imati što precizniju procenu vrednosti imovine koja će biti u postupku restitucije.

Zbog osetljivosti problematike zakon o restituciji mora da bude pravičan prema svim podnosiocima zahteva, a sam proces krajnje transparentan. Imajući u vidu da se na bazi prvih procena potražuje imovina ogromne vrednosti, neophodno je da rešenja u zakonu o restituciji budu usklađeni sa realnim ekonomskim mogućnostima zemlje, te da rešavajući jedan ne napravimo još veći problem, odnosno da otklanjajući jednu ne načinimo još veće nepravde.

Već smo videli da je ogromna vrednost prijavljene imovine, te da se prema procenama Poreske uprave kroz restituciju potražuje imovina u vrednosti od 12 (po najniže) do 25 (po najviše procenjenoj vrednosti) godišnjih budžeta Srbije. Imajući to u vidu, s jedne strane, te ekonomske mogućnosti srpske privrede koja se nalazi pred kolapsom, s druge strane, nije realno da se restitucija izvrši uz 100% obeštećenje, a na čemu insistiraju udruženja bivšim vlasnika, odnosno njihovih naslednika.

Uostalom na mnogo skromnije, a ne 100% obeštećenje, odlučile su se i zemlje koje imaju neuporedivo moćnije ekonomske potencijale, te relativno manja potraživanja po osnovu restitucije. Tako na primer u SR Nemačkoj je 1994. godine (posle pripajanja Istočne Nemačke) usvojen Zakon o obeštećenju prema kome  se obeštećenje isplaćuje u celini i u novcu do iznosa od 10.000 nemačkih maraka (DM), a za veće iznose ono se progresivno umanjuje za 30 do 95%[1] i Fond za obeštećenje (za čije obaveze garantuje Federacija) je ovlašćen da izdaje obveznice.

Mislim da bi i u Srbiji na sličan način trebalo da se traži rešenja problema restitucije. Pre usvajanja zakona o restituciji morali bi imati precizniju procenu vrednosti imovine koje je predmet restitucije, te budžetske mogućnosti obeštećenja za imovinu koja je oduzeta. Na bazi toga u zakonu o restituciji putem obeštećenja trebalo bi predvideti neku minimalnu isplatu u 100% iznosu u gotovom novcu (na primer, do 5.000 evra), a za veće iznose obeštećenje bi se progresivno umanjivalo i isplaćivalo kroz obveznice u dužem vremenskom periodu. Zakonom bi trebalo odrediti i maksimalan iznos obeštećenja (na primer, do 100.000 evra).

Ali nisu ekonomski, odnosno finansijski razlozi jedini (mada su ključni) zbog kojih ne treba ići na restituciju uz 100% obeštećenje, pogotovo kada se radi o pojedinačnim velikim vrednostima oduzete imovine. Da navedem samo jedan od njih. Najveći deo imovine koji je sada predmet restitucije oduzet je pre više od pola veka. Verovatno je najveći deo oduzete imovine prethodno, od njihovih dotadašnjih vlasnika, bio zasluženo stečen. Međutim, može se pretpostaviti da se, možda, do jednog dela imovine (pogotovo, velike vrednosti) nije došlo na taj način. Mislim da sada pokretati (posle toliko godina) rasprave i utvrđivanja koja je (a koja ne) od oduzete imovine zasluženo stečena, ne bi bilo mnogo smisleno i ne bi nas nigde odvelo.  

Nažalost, imali smo dosta burnu prošlost koja nije pogodovala da pojedinci na miru, u dugom vremenskom periodu, zasluženo steknu velika imovinska bogatstva. Podsetimo se da je samo u prvoj polovini HH veka bilo nekoliko krupnih događaja koja su dovodila do velike (po pravilu, ne mnogo zaslužene) preraspodele vlasništva. U tom, relativno kratkom periodu, došlo je do promene kraljevske dinastija i značajne smene političke i ekonomske elite, balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, agrarne reforme i svetske ekonomsku krizu između dva rata, te Drugog svetskog rata, a celi taj period praćen je nestabilnom političkom situacijom, sa čestim smenama vladajućih nomenklatura.

Uostalom, u poslednje dve decenije u Srbiji se (u vreme raspada zemlje, međunarodne ekonomske blokade, čudovišne hiperinflacije, NATO agresije, petooktobarskog prevrata, pljačkaške privatizacije, nedomaćinskog gazdovanja javnim preduzećima kao partijskim feudima, ogromne korupcije naročito preko javnih nabavki i javnih radova…) društvo raslojilo na naglo obogaćenu manjinu i naglo osiromašenu većinu, odnosno  pojavili su se ljudi sa ogromnom stečenom imovinom i teško bi mogli tvrditi da je sva ta njihova imovina (fabrike, tržni centri, latifundije, akcije u bankama koje su u većinskom inostranom vlasništvu, vile, jahte …) zasluženo stečena. Mi to sada znamo, mnogo bolje nego što će to znati naši potomci kroz 60-70 godina (koliko je prošlo od oduzimanja imovine našim precima, a koja je sada predmet restitucije).