Troškovi gojaznosti

Možda niste zapazili, ali među stogodišnjacima praktično nema gojaznih. Stvar je relativno jednostavna, što osoba ima više godina tzv. tablice mortaliteta daju joj sve manju šansu za preživljavanje sledećih godina, a vrlo važan faktor rizika za mnoge od fatalnih bolesti je nivo telesne težine. Broj kilograma je još direktnije povezan sa vitalnošću, odnosno brojem godina koje određena osoba proživi u relativno dobrom zdravstvenom stanju. Biti umerene težine nakon četvrdesetih je verovatno najjednostavniji recept za solidno zdravlje.

Interesantno je da su naše babe, i posebno dede, uglavnom bili ljudi srednje težine. Naravno, bilo je to zbog skromne ishrane, koja istina nije nužno bila zdravija (‘mit o zdravoj hrani na selu’). Nije sporno da je gozajnost noviji fenomen, koji počinje da poprima ozbiljne razmere od ranih 1980-ih, i to prvo na Zapadu. Učestalost gojaznosti kod odraslih u SAD je porasla (na čak 35% 2012), i praktično dostigla epidemijski nivo.

Danas je gojaznost globalni problem; procenjuje se da je gotovo 30% svetske populacije gojazno, a referentne prognoze ukazuju da će čak polovina svetske populacije odraslih biti gojazna do 2030. Situacija u Srbiji još je tek nešto bolja, ali su prisutni loši trendovi. Naime, među odraslim Srbima je preko polovine onih koji imaju veću težinu nego što bi trebalo.

Gojaznost ima i snažan efekat na globalni BDP. Ekonomski uticaj, tj. godišnji trošak gojaznosti je oko 2000 milijardi dolara ili 2,8% svetskog BDP (pored ostalog, produktivnost zaposlenih se snažno umanjuje zbog gojaznosti, što ugrožava konkurentnost preduzeća). Taj trošak je tek nešto manji od globalnog troška usled pušenja duvana ili oružanog nasilja i terorizma (oba po oko 2100 milijardi dolara), dok je trošak  alkoholizma nešto niži (1400 milijardi dolara).[1]

Gojaznost je odgovorna i za velike troškove zdravstvenih sistema; procenjuje se da na nju odnosi između 2% i 7% zdravstvene potrošnje u razvijenim privredama.[2] Ovde nisu uključeni veliki troškovi lečenja bolesti povezanih sa gojaznošću, poput dijabetesa 2 i srčanih oboljenja (što povećava troškove zdravstvene nege za petinu). Gojaznost je snažno povezana i ostalim sa hroničnim stanjima kao što su visok pritisak ili moždani udar.[3] Procenjuje se da je gojaznost ‘odgovorna’ za oko 5% smrtnih slučajeva u svetu.

Ekonomski aspekt gojaznosti

Pitanje koje se sve češće postavlja je da li ekonomski rast i unapređenje kvaliteta života može da objasne trend rasta gojaznosti. Novija istraživanja ukazuju da su bitni faktori gozajnosti (opadajući) troškovi ishrane, i to naročito je važno da li postoji veliki supermarket u blizini koji prodaje hranu uz znatne popuste. Mnoge studije su se bavile ulogom jeftinije i lako dostupne hrane, te ulogom fizičke aktivnosti. Npr. 27 ekonomskih faktora  zajedno objašnjavaju 43% porasta gojaznosti.[4] Od tih faktora najviše uticaja ima rast potrošnje po glavi stanovnika u restoranima, te povećanje kupovina u hipermarketima (uz popust od oko 20% u odnosu na standardne prodavnice). Ovde, istina, treba dodati da povećana dostupnost i pristupačnost hrane koju donose hipermarketi nesumnjivo ima značajne koristi za potrošače.[5]

Bitan element rasta broja kilograma je i rast visine. Naime, mladi odrasli muškarci u (Zapadnoj) Evropi su oko 11 centimetara viši nego njihovi vršnjaci bili pre jednog veka, i to, pre svega, zahvaljujući kvalitetnijoj ishrani i smanjenju bolesti, odnosno poboljšanju medicinske infrastructure, odnosno uslova življenja. Naime, roditelji boljim razumevanjem higijene i ishrane unapređuju zdravlje i visinu, ali samim tim i težinu svoje dece.[6]

Gojaznost u Srbiji

U Srbiji je 54,7% ljudi gojazno ili je u predgojaznoj kategoriji, pokazali su rezultati istraživanja ‘Batuta’ iz 2014. o navikama odraslog stanovništva u ishrani i fizičkoj aktivnosti. Srbi kroz hranu unose mnogo više masti (41%) nego što preporučuje SZO-Svetska zdravstvena organizacija (30%), dok je unos belančevina i ugljenih hidrata u preporučenim okvirima (najviše kalorija dnevno unosi visokoobrazovano gradsko stanovništvo starosti od 20 do 44 godina). Preporuka SZO je da se dnevno konzumira najmanje dva litra tečnosti, dok stanovništvo u Srbiji dnevno pije tek oko dve trećine tog iznosa. Populacija Srbije tri do četiri puta nedeljno jede meso, dok gojazni ljudi sada češće biraju piletinu, što pokazuje da svest o važnosti pravilne ishrane raste. Srbi ne unose dovoljno voća (do tri puta manje od preporučene količine SZO), dok su od povrća najpopularniji krompir, pasulj, kupus i crni luk. Čak 69% stanovnika naše zemlje jede beli hleb, dok SZO preporučuje crni ili integralni hleb (sa dnevnim  unosom od tek četvrt kg). Ljudi u Srbiji do 14 sati dnevno provode u stanju mirovanja u kome skoro da nema energetske potrošnje, dok je najčešća fizička aktivnost odraslog stanovništva put od kuće do posla (preporuka SZO je da se zdravi ljudi intenzivnim vežbama bave oko 75 minuta nedeljno).

Gojaznost je za protekle dve decenije u zemljama EU uvećana za 50 odsto, dok je u Srbiji skočila za čak 60 odsto, a kod naših mališana i više. Veličina porcije u Srbiji je pre 20 godina iznosila 333 kalorije, a danas čak 590 kalorija. Inače, da bi osoba smršala pola kilograma potrebno je prepešačiti 50 kilometara ili napraviti 2400 sklekova.

Problem sa gojaznošću dece

Obeshrabrujuće je da gotovo svako peto dete u Srbiji ima višak kilograma. Najnovije ‘Batutovo’ istraživanje zdravstvenog stanja stanovništva Srbije pokazuje da se po broju mališana sa viškom kilograma uklapamo u svetski trend. Za samo nekoliko godina, broj gojazne dece je sa 8,5% porastao na 13,7%.[7] Gojaznost je u najvećem broju slučajeva rezultat povećanog unosa kalorija i smanjene energetske potrošnje. Deca previše sede, satima su ispred televizora, računara, a čak i kada idu na sportske aktivnosti voze se automobilom.

Glavni razlozi nastanka gojaznosti kod dece su kulturološki, što znači pogrešan stav o hrani i fizičkoj aktivnosti.[8] Učestalost hormonske gojaznosti (snižena funkcija štitaste žlezde i povećana funkcija nadbubrežnih žlezda) minimalna je.

Rizici za gojaznost su prvo muško dete, kontakt sa bakama, operacije (slabija pokretljivost i obilje hrane) i polazak u školu (više sedenja). Dugotrajna budnost u kasne noćne sate doprinosi pretvaranju mišićnog tkiva u masno tkivo.

Osnovni pristup lečenju gojaznog deteta je eliminaciona dijeta: bez sokova, mineralne gazirane vode (otvara apetit), slatkiša, domaćih kobasica i kulena (crvena paprika otvara apetit), grickalica, banana i začina (origano, biber, crvena paprika, beli i crni luk). Polovina tanjira treba da je povrće (obično dve vrste), četvrtina belančevine (jedno jaje ili meso ili riba ili sir), a preostalu četvrtinu čine jedno parče hleba ili pirinač ili testo ili krompir. Veliki je značaj „funkcionalne hrane“ u koju spadaju sveže ili prerađene namirnice koje jačaju zdravlje i sprečavaju bolesti: ovas, voće i povrće, integralno obogaćen hleb, laneno seme, paradajz, mleko i mlečni proizvodi, riba, čaj, crno grožđe.

Svako dete, a naročito gojazno, trebalo bi da ima organizovanu rekreativnu aktivnost najmanje četiri puta nedeljno po sat vremena, koja aktivira sve mišićne grupe. Šetnja nema mnogo efekta jer rade smo listovi, kao ni vožnja biciklom jer rade uglavnom butni mišići. U dečjem uzrastu se preporučuju plivanje, kolektivne igre, borilački sportovi, aerobik, džez balet. Vreme koje dete provodi pred ekranom kompjutera ili televizora treba redukovati na 45 minuta dnevno.

Obično se gojaznost u dečjem uzrastu smatra rizikom za šećernu bolest, poremećaj masnoća u krvi, povišen krvni pritisak, srčana oboljenja, zglobne smetnje i depresivne krize. Gojazna deca su gotovo sigurno budući pacijenti na kardiologiji, endokrinologiji, a imaće i mnogo veći rizik od dijabetesa, i drugih opasnih hroničnih bolesti. Kada je standardno lečenje bezuspešno tokom šest do 12 meseci, razmišlja se o hirurškoj intervenciji, koja podrazumeva resekciju želuca (smanjenje njegove zapremine i rada). Inače, tinejdžeri prekomerne težine imju dva puta veći rizik od dobijanja raka debelog creva.

Zabluda je da se sva gojazna deca ‘izduže’ u pubertetu, jer polni hormoni (testosteron i estradiol) otvaraju apetit. Ukoliko dete uđe gojazno u pubertet, velika je šansa da tako ostane i u odraslo doba. Gojazni mladići često će imati problem sa potencijom i sterilitetom, a devojke poremećaje menstruacije. Kod gojaznih devojaka povećan je rizik za tumore dojke u kasnijem životu, jer se kod njih muški hormoni transformišu u masnom tkivu u ženske, i dolazi do hiperestrogenemije. Inače, devojčice su su obično manje gojazne, pogotovo nakon polaska u srednju školu, jer jednostavno više paze na izgled.

Blagi pozitivni efekti poreza na visoko-kaloričnu hranu

Glavni razlozi gojaznosti su upotreba nezdrave hrane, (npr. grickalica i slatkiša), velike količine pekarskih proizvoda, sokova i gaziranih napitaka, ali i sve manja fizička aktivnost i višesatno sedenje ispred televizora i računara. Pojednostavljeno,‘greška u ishrani’, koja direktno ugrožava zdravlje, je prekomerni unos prostih ugljenih hidrata. Npr. u poslednjih sto godina, od kada su šećer i belo brašno ušli u ljudsku ishranu, enormno je povećan broj srčanih bolesnika i obolelih od malignih bolesti.

Borba protiv gojaznosti treba da podrazumeva promene u fizičkoj aktivnosti (više sporta i rekreacije) i unapređenje kulture ishrane. Neke od preporočenih mera su školski subvencionisani obroci za sve, etiketiranje nivoa kalorija u hrani, ograničenja na reklamiranje visoko kalorične hrane i pića, te podsticanje javnih zdravstvenih kampanja. Vrlo je važno obrazovanje o rizicima gojaznosti, tako što se će naglašavati lična odgovornost za zdravlje, fitnes, težinu.

Ipak, sve ovo neće biti dovoljno da ‘nadoknadi’ želju organizma za jelom, koja se usavršavala tokom milenijuma evolucije. Ljudima treba pomoć, a to znači promenu u sredini u kojoj se donose odluke; npr. smanjenje veličine standardnih porcija ili menjanje marketinške prakse. Analize za Britaniju sugerišu da su se gotovo sve intervencije pokazale isplativim za društvo; naime uštede na troškovima zdravstvene zaštite i veća produktivnost po pravilu prevagnu nastale direktne troškove. Samo sistematska borba protiv gojaznosti, koja bi se sprovodila u velikim razmerama, bi bila dovoljna da se prevaziđe problem rastuće gojaznosti. Naime, vlade, trgovci, proizvođači robe široke potrošnje, restorani, poslodavci, medijske organizacije, edukatori, zdravstveni radnici ili pojedinci, ne mogu sami postići napredak na tom polju.

Meksiko, Francuska, Japan, Danska, Finska, Mađarska su primeri zemalja koje su uvele porez na visoko kalorične i proizvode sa velikim udelom šećera, kao što su zaslađena bezalkoholna pića, konditorski proizvodi, čokolade, slatkiši, sladoled, žvakaće gume, energetski napici. Generalno, ovi porezi su postigli cilj, odnosno potrošnja ovih namirnica je opala, iako ne dramatično.

Mađarska je 2011. donela zakon o dodatnom porezu na hranu sa većom količinom šećera i soli, sa ciljem dodatnih fiskalnih prihoda od 74 miliona evra godišnje, a svrha “poreza na čips”, je promena navika u načinu ishrane Mađara. Dodatni porez se prvenstveno naplaćuje na keksove, grickalice, energetska pića i druge kalorične proizvode, ali ne i na tradicionalnu hranu: kobasice, salame, slaninu i druge suhomesnate proizvode.

Meksiko od 2014. oporezuje proizvodi koji se ne uklapaju u standard manjeg broja kolorija ili veće količine vlaknaste materije. Cilj je i da se podstakne prehrambena industrija da za svoje proizvode nađe nove formule. Usvojen je porez od 8% na visokokaloričnu hranu (onu koja sadrži više od 275 kalorija na 100 grama) plus taksa od osam američkih centi po litru gaziranih pica (Meksiko je jedna od zemalja u kojoj se najviše kozumuiraju gazirana pica sa 163 litara takvih pića godišnje). Prema istraživanju sprovedenom u avgustu 2014. 52% Meksikanaca je smanjilo unos karbonata, dok je potrošnja vode porasla. Takođe, potrošnja kalorične hrane je znatno pala. Inače, skoro trećina odraslih Meksikanaca je gojazno, a ispred su Egipat sa 35%, Kuvajt sa 43%, dok mikronezijsko ostrvo Nauru ima čak 71% gojaznih).

Zanimljiv je primer Danske, koja je odlučila da ukine porez na hranu bogatu zasićenim mastima posle jedva godinu dana primene jer je naneo mnogo štete biznisu. Ta zemlja je istovremeno odustala od predloženog poreza na šećer. Inače, u oktobru 2011. Danska je kao prva u svetu u borbi protiv loših navika u ishrani i nezdravog načina života uvela porez na meso, mlečne proizvode i jestivo ulje koji sadrže više od 2,3% zasićenih masti i to u visini od 2,14 evra po kg. Taj porez na masnu hranu doneo je preveliku administraciju, znatan rast kupovina u inostranstvu (Nemačkoj i Švedskoj) i neizvesnost među potrošačima kada je reč o ceni prehrambenih proizvoda (istina i dodatne budžetske prihode od 216 miliona dolara).

U Mađarskoj, prema studiji koju je podržala SZO, 30% potrošača je promenilo svoje obrasce potrošnje; a oko 80% ove promene došlo je zbog rasta cena, a ostatak zbog povećanja svesti o problemu gojaznosti. U Francuskoj je potrošnja  standardnih i niskokaloričnih kola pala po 3% godišnje tokom prve dve godine primene novog poreza. Ovi rezultati naveli su i druge zemlje da razmišljaju u sličnom pravcu; u SAD, Velikoj Britaniji i Australiji mnogi pozivaju na uvođenje sličnih poreza (slično kao što je slučaj kod duvanskih proizvoda). Npr. Nacionalni biro za ekonomska istraživanja SAD procenjuje da bi povećanje cena kaloričnih proizvoda za 10% trebalo da smanji procenat težine kod mladih koji su gojazni za gotovo isti iznos (8% ili 9%), ali i potencira da roditelji mogu biti efikasniji u promenama negativnih navika u ishrani dece. Treba reći da je bilo samo neformalnih predloga da se visoko-kalorični proizvodi dodatno oporezuju kod nas. Imajući u vidu da postoje određeni pozitivni efekti, iako ne snažni kao što se očekivalo, trebalo bi krenuti sa koncipiranjem takvim poreskih izmena u Srbiji. 

Međutim, problem sa ovakom vrstom poreza što imaju neproporcionalan uticaj na siromašne, koje imaju nadprosečnu stopu gojaznosti. Takođe, potrošači mogu jednostavno zameniti dodatno oporezevane proizvode za slične neoporezovane. (kao i kod većine poreza, uvek postoji rupa: npr. povećanje potrošnje visoko-kalorijske hrane u restoranima brze hrane).[9]Često smanjena potrošnja određenih namirnica ne mora izazvati smanjenje gojaznosti. Nema dovoljno pouzdanih dokaza da porez na masnu hranu dovodi do dugoročnog zdravog ponašanja. Postoji mnogo faktora koji utiču na ono što ljudi biraju da jedu, a ovi porezi imaju samo ekonomski uticaj. Ovi porezi nailaze na snažno neodobravanje od strane liberala jer oni takve poreze posmatraju kao stigmatizirajuće i diskriminišuće. Na kraju treba reći da je pozitivna tendencija povećane inovativnosti proizvođača, koji uvode u prodaju niskokalorične proizvode i zdravije zaslađivače poslednjih godina, ali nažalost taj trend još uvek nije dovoljno snažan.[10]

[10] http://www.datamonitorconsumer.com/tax-on-foods-

high-in-sugar-and-calories-which-country-is-next/