Sve dublja kriza u EU

Objavljivanje finansijskog paketa od navodno 750 milijardi evra za očuvanje stabilnosti valute i poverenja u državne obveznice članica evrozone, pokazalo je svu dubinu krize u kojoj se privreda EU nalazi.

Pre nego što krenemo u analizu ključnih problema sa kojima se privreda zemalja EU suočava, da kažemo da investitori nisu poverovali u ubedljivost navodnog paketa od gotovo hiljadu milijardi dolara (podsećanja radi ogromni paket SAD iz 2008. godine iznosio je 700 milijardi dolara). U ovom momentu evro je u odnosu na dolar na istom niskom nivou na kome je bio i pre objavljivanja spektakularnog navodnog dogovora (1,2653 dolara za jeda evro). Dakle, čak ni kratkoročno, sasvim psihološki, nije postignut talas rastućeg poverenja, osim u prvih 6 sati trgovanja u ponedeljak. Naravno, sama činjenica da je na hiljadu milijardi dolara navodnog paketa pomoći tržište reagovalo pozitivno samo prvih 6 sati, dovoljno govori o tome da investitori ne vide koherentno objašnjenje koje stoji iza bombastičnih izjava zvaničnika EU.

Da se podsetimo kako su se problemi gomilali u proteklih 120 dana i kakve je sve zaokrete iznudila silina krize u izjavama i postupcima najodgovornijih predstavnika EU.

Sve je počelo od Grčke i Irske, s tim što je Irska ćutke počela da sprovodi ogromne mere štednje, dok se kod Grčke pitanje duga veoma brzo medijski dramatizovalo. Naravno sa punim pravom, što zbog obima dugova, što zbog očekivanog otpora građana. Naime, dugovi u silnim milijardama evra dospevali su u prvoj polovini ove godine i poveriocima bilo je jasno da je isplata dospelih anuiteta krajnje neizvesna. Otuda nervoza. Prvo je iz EU usledio lakonski odgovor, da će se Grčka sama na tržištu pobrinuti da obezbedi sredstva (prodajom sopstvenih obveznice sa dospećem na 7, ili 10 godina) i da nikakvog problema ni nema. Zatim je rečeno da i dalje nema problema, ali da su kamate koje poverioci traže za grčke hartije od vrednosti neopravdano visoke (kao da kamata nema veze sa procenom rizika onoga ko daje pare). Pa je rečeno da bi možda ipak bilo potrebno da se obezbedi izvesni fond koji bi Grčkoj bio na raspolaganju samo u slučaju da ne uspe da realizuje zaduživanje na tržištu. Taj fond je tada bio dimenzoniran na oko 8,5 milijardi evra. Zatim je rečeno da je postignut istorijski dogovor o pomoći Grčkoj od 25 milijardi evra, s tim što će MMF dodatno učestvovati sa oko 15 do 20 milijardi (u tom trenutku evro je u odnosu na dolar stabilizovan na 1,3675). Zatim je napravljen novi "istorijski" sporazum o rekordnoj pomoći Grčkoj od 110 milijardi evra (80 milijardi evra evrozona, 30 MMF). Tržište je reagovalo konačnim smanjenjem rejtinga Grčke na nivo na kome se više grčkim obveznicama ne može trgovati na berzama (donji nivo rejtinga za trgovanje je BBB-). A zatim je napravljen najnoviji "istorijski" sporazum o navodnih 750 milijardi evra, preko ovog iznosa od 110 milijardi (500 milijardi evra evrozona, MMF navodno 250 milijardi evra).

Da li je onda čudno što investitori imaju rezerve u odnosu na ponašanje zvaničnika evrozone? Od toga da pomoć nije potrebna, do rezervnog paketa od 8,5 milijardi evra, preko direktne pomoći od 110 milijardi evra, pa do dodatnih 750 milijardi evra, za istu vrstu problema, a sve to u razmaku od samo 100 dana. Da se sve to dogodilo u tri godine, bilo bi mnogo. Ali 100 dana za ovakve zaokrete i previde stvarno je previše.

Istovremeno, evrozona je menjala i druga pravila, suprotno predstavi koju o sebi voli da stvara, kako je reč o ozbiljnim zemljama u kojima se zna red i gde se ne mogu pravila menjati zbog pojedinačnih slučajeva.

Prvo je istaknuto da bi angažovanje MMF-a bilo pogubno za evrozonu i da do toga neće doći. Zatim, da se razmišlja i o obraćanju MMF-u. Pa onda, da je sjajno što će i MMF učestvovati u celom poslu oko rešavanja dužničke krize u evrozoni.

Paralelno sa tim je rečeno da evrozona ne poznaje pakete kreditne pomoći državi članici da bi na kraju završili sa pitpisanom direktnom Grčkoj za dve godine u visini od 110 milijardi, sa kamatom od 5% i rokom vraćanja od tri godine. Istovremeno je spisak zemalja proširivan na Portugal, Španiju i stidljivo Italiju. Do današnjeg dana nije nam saopšteno o kom obimu duga je reč kada su u pitanju Španija i Italija (a reč je o približno sedam hiljada milijardi evra). Nije reč o zemlji evrozone, ali se sada pažnja investitora u pogledu daljeg zaduživanja okreće Velikoj Britaniji. Uprkos gigantskom paketu pomoći, sadržinski u pogledu obima dugova sve je i dalje netransparentno. Investitori iz obima pomoći sagledavaju konture veličine dužničke krize. To oni ne vole.

Krajem januara ove godine predsednik ECB ( Evropske centralne banke) rekao je da se ne razmišlja o menjanju pravila pod kojima je moguće zaduživanje od ove banke i da se za obezbeđenje kredita koje ona daje (tzv. kolateral) ne mogu davati hartije od vrednosti kojima se ne trguje na berzi. Zatim je isti predsednik 3. maja objavio pravilo da se za kredite ECB kao kolateral mogu davati i obveznice Grčke, kojima je zbog pada rejtinga upravo bilo zabranjeno trgovanje na berzi. Kao utešni dokaz doslednosti pravila ECB rečeno je da se neće menjati pravilo da ECB ne može primarno da kupuje državne obveznice članica evrozone. Nedelju dana kasnije (10. maja) saznali smo da je ostavljena mogućnost da ECB direktno kupuje državne obveznice od izdavalaca (sekundarna kupovina nije sporna zato što je u prvom krugu kupovine neko ko ne štampa novac ozbiljno procenio da li treba da kupuje nečije obveznice, zatim se one kotiraju na berzi - imaju tržišnu cenu - a onda kao kupac u drugom krugu može da se javi i ECB). To je samo korak od prostog štampanja novca.

Ono što u ovoj krizi predstoji za EU je izmena, u kratkom roku, ogomnog broja pravila ili njihovo prosto kršenje, ukoliko se najveće zemlje uopšte odluče za dalji pokušaj spasavanja evrozone.

Dakle, odakle tih 750 milijardi? Nešto se zna, a nešto se ne zna. Više se ne zna. Navodno bi Brisel (valjda iz budžetske rezerve) platio 60 milijardi evra, 440 milijardi bi bilateralno dale države članice, a 250 milijardi bi dao MMF.

Stvarnu kalkulaciju na osnovu koje budžet EU može da izdvoji 60 milijardi evra ne znamo. Naročito ne znamo da li se zaista formira novi fond za pokrivanje dužničkih problema u koji se prebacuje novac sa drugih budžetskih pozicija ili se samo kaže da te pare stoje na raspolaganju kako bi se tržište umirilo, a da nikakve operacionalizacije date izjave nema.

Znamo da MMF ima na raspolaganju 250 milijardi evra, ali bi mu za sve dalje eventualne intervencije po svetu ukupno ostalo oko 50 milijardi evra.

Najsporniji deo je navodnih 440 milijardi evra koje daju države. Velika Britanija i Švedska su izrazito pozdravile napore svojih kolega za izradu paketa od gotovo hiljadu milijardi dolara, ali su odmah i bez oklevanja napomenuli da oni "za platiti nemaju", a da nije ni fer da ih se to pita jer da je reč o problemima zemalja evrozone.

Onda od velikih ostaju Nemačka, Francuska, Italija i Španija. Ali Italija i Španija moraju da budu korisnici ovih sredstava, a nikako davaoci.

Dakle, Nemačka i Francuska i onda na red dolazi Holandija. Sve drugo su male ekonomije da bi mogle značajnije da učestvuju u popunjavanju 440 milijardi evra. Insistiranje da i male ekonomije doprinesu punjenju fonda povećava rizik da u nekom od parlamenata tih zemalja takav predlog ne prođe. A opet, odustajanje od zahteva da svi učestvuju povećava bes građana najvećih ekonomija. Već na obećanju 22,4 milijarde evra pomoći Grčkoj Angela Merkel je izgubila izbore u Severnoj Rajni i Vestfaliji (glasalo 18 miliona stanovnika, dakle, nije Aranđelovac). Sad kroz nemački parlament treba progurati najmanje 150 milijardi evra. Kako? A to isto ili slično čeka i Francusku. Teško. I tako redom. To investitorima izgleda nerealno.

Problemi su još veći na srednjoročnom nivou za celu EU. Španija treba da objavi svoj paket mera štednje do kraja ove nedelje. Velika Britanije u narednih mesec dana. U istom roku morala bi da se oglasi i Italija. Mere već preduzimaju Irska, Grčka i Portugal, ali će i oni morati da ih zaoštravaju. Štednja se uvodi sa ciljem da se budžetski deficit ovih zemalja svede u predviđene okvire od 3%. To će značiti ozbiljnu i najmanje dvogodišnju recesiju u zemljama koje sprovode štednju. Istovremeno, dalje zaduživanje da bi se servisirali dugovi koji dospevaju dovodi te iste zemlje do još veće zaduženosti od one u kojoj su danas. Već za 3 do 5 godina one će imati znatno veći dug od današnjeg, a biće na otprilike istom ili čak nižem nivou BDP od današnjeg. Ako danas ne može da se plati dug, a ne može, kako će se sa isto ili manje sredstava sutra platiti veći dug? Nikako. Teorijski bi moglo da se razmišlja o rešenju kada bi ostatak evrozone mogao da obezbedi 750 milijardi evra (ako pretpostavimo da taj paket uopšte postoji) sa rokom dospeća od 15 godina. Ali ne može. Dospeće je za tri godine.

Verovatnost srednjoročnog rešavanja dugova je mala. Zato je cena zlata probila istorijski maksimum (1.246 dolara za finu uncu). Investitori beže iz evra uprkos navodnoj odbrani valute članica evrozone i pristaju na rizik plasiranja novca u zlato i na riskantno visokom nivou (rizik od pada cene). Taj rizik investitorima izgleda manji nego da ostanu u evru.

Dubina krize se uvek najbolje meri stopom nezaposlenosti. Ostavimo indekse i kurseve valuta. Stopa nezaposlenosti je visoka i planirane mere štednje će je i dalje dramatično povećavati. U 2011. godini, nažalost, u mnogim zemljama EU stopa nezaposlenosti će dostići maksimum u proteklih 20 godina. To stanje biće praćeno opštim padom životnog standarda koji bi mogao postati trajan.

Zemlje koje tvrde da su u stanju da obimno kreditiraju druge prezadužene zemlje evrozone, pre svih Nemačka, ovaj haotični trend će iskoristiti da pokušaju da instaliraju, po nekom novom izuzetno ubrzanom postupku, tri institucije u strukturi EU: prethodnu kontrolu-odobravanje nacionalnih budžeta i praćenje njihovog sprovođenja, neku varijantu evropskog MMF-a i izgradnju, verovatno od EUROSTAT-a, neke institucije za ocenu boniteta. I to tako da formalno to budu institucije EU, a suštinski pod kontrolom najvećih zemalja. Nije potrebno objašnjavati koliko je to novih pravila suprotnih Lisabonskom sporazumu.

Ostvarenje svake od ovih institucija otvara veliki broj ozbiljnih pitanja, problema i sigurno otpora. Sve tri institucije su neophodne, ali je teško zamislivo da bude realizovane u roku kraćem od 5 do 6 godina, ako i tada to bude moguće. Sa druge strane, ne postoji ni elementarni nivo pouzdanosti da se prezaduživanje neće ponoviti, što opet povratno otežava donošenje odluke da se sada realizuje pomoć. I tako u krug.

Kada sada spojimo istovremene probleme ekonomske krize i potrebnu ubrzanu izgradnju novih institucija da bi veliki imali interesa da uopšte ostanu u EU, ocrtavaju nam se konture ogromnih problema pred kojima se nalazi najvitalniji deo EU (bez Bugarske, Rumunije, Mađarske, Litvanije itd.). Pri tome smo potpuno svesni da nismo ni izbliza iscrpli sve oblasti koje zahtevaju reformu. I potpuno smo iz razmatranja isključili uticaj konkurenata EU na svetskom tržištu. Dakle, ovo razmatranje je povoljnije za zemlje evrozone od realnog.

EU je teško upravljiv, ako ne i nemoguć projekat kada sklizne u neodgovorno ponašanje i prezaduženost. Kada sklizne u stanje u kome se nalazi danas.

Iz ugla Srbije, nije to stvar ni za radovanje ni za tugovanje. Jednostavno, moramo da razumemo procese u svetu da bismo bili u stanju da rešavamo sopstvene probleme. A prvi na listi je da neko uopšte počne da upravlja našim sistemom, rizicima i resursima. U našem interesu.