Sudbinu dolara rešiće Kina

(Politika, 23.03.2009)

Ekonomska kriza koja je krajem prošle godine pogodila svet predstavljala je iznenađenje za većinu građana, bogataša, ministara, predsednika... Zato danas niko ne zna ni koje su joj razmere, ni koliko će trajati. Andrej Kobjakov, ruski nezavisni ekonomista, profesor na Univerzitetu Lomonosov, jedan je od retkih eksperata koji već godinama upozorava na opasnost od kraha čitavog ekonomskog sistema. Zajedno sa svojim kolegom Mihailom Hazinom, on je još 2003. napisao knjigu „Zalazak imperije dolara i kraj Pax Americana”. Kad se knjiga čita danas, prosto je neverovatno koliko su tačno, pre pet godina, ovi autori predvideli današnja događanja.

„Već tada su odgovorni ekonomisti sve videli”, kaže za „Politiku” Kobjakov. „Na primer, Alan Grinspen je 1996. godine, kada je indeks ’Dau DŽons’ prvi put prekoračio 6.000 jedinica, delovanje američkih investitora opisao kao ’iracionalno preterivanje’. Grubo govoreći, to je značilo – sasvim ste poludeli! Znači, bar su Grinspen i njegovo okruženje odlično znali da se naduvava ogromni balon od sapunice na berzi SAD. Ipak, posle toga ’Dau DŽons’ je neprekidno rastao do 11.500 jedinica koji je dostigao negde pred 2000. godinu, a istovremeno se neverovatno brzo naduvavao indeks ’Nasdark’ koji predstavlja kompanija visokih tehnologija. U nerealnost tih vrednosti mogao je da se uveri svaki investitor.”

Pa ipak su nastavili da kupuju?

Nisu samo investitori, nego i domaćice, svi su slušali analitičare investicionih banaka koji su ih na to pozivali sa svih ekrana američkih televizija. Izvesna Ebi DŽozef Koen, glavni menadžer banke Golden Saks, zauzela je tada šesto mesto po uticaju u svetu. Na to mesto nije mogao da pretenduje čak ni generalni sekretar OUN! Sećate se piramida devedesetih, bilo ih je i kod vas – čak i ako ste svesni da ulažete novac u piramidalnu banku, vi godinama gledate kako se oko vas ljudi bogate, pa ne odolite i uložite svoj novac s logikom– neće se valjda baš na meni slomiti kola. Tako je i u investicijama – kako da investitor odoli kad je dobit kompanije „Jahu” godišnje 165 procenata. A kad kupite akcije, uvećavate potražnju, cena raste, pa i dobit raste.

Kad se to zna, možemo li danas reći ko je kriv za ludilo koje je zahvatilo svet?

Danas svi traže problem u ekonomskoj ravni u oblasti zakona, ali to je pre svega moralni problem. I to je problem od vrha do dna. Koga mi da krivimo što je počela hipotekarna kriza u SAD? Onog nezaposlenog crnca koji je uzimao kredit da kupi kuću? Da, on je neodgovoran jer je znao da nema prihode i da ne može da ga vrati. Ali njega je ubeđivao konkretni kreditni agent koji mu je govorio, kupi, za godinu dana će tvoja kuća vredeti 1,5 puta više, ti ćeš je ponovo založiti, uzeti novi kredit, vratiti nama naše, a onda ćeš je prodati, vratiti dug i kupiti sebi manji stan, što je čista dobit.

Ko je tu više neodgovoran? Ali agent dobija platu od količine prodatih kuća. A služba koja se bavi rizikom u banci? Pa oditorske kompanije koje su ih proveravale? To što se dešavalo na engleskom se kaže greed (grid), kod nas alavost, pohlepa... Sve je to bilo proizvod bezumne ideje bogaćenja, začarani krug, svi su zarađivali, u stvari nisu zarađivali jer to nije rad, rad podrazumeva stvaranje nečega korisnog, a u tom sistemu se ništa korisno nije stvorilo. Oni su se prosto bogatili.

I šta sad? Svi vide da je problem u sistemu, a ulažući gomile novca u ekonomiju zapravo podržavaju taj sistem.

Da, gase vatru kerozinom. Znate, kada sam godinama o tome pisao i upozoravao mogle su se koristiti neke metode da se spreči katastrofa. Danas one više nisu efikasne. Ako se u ekonomiju ne upumpa gomila novca, to će značiti potpuni bankrot.

U Rusiji se govori o mogućnosti da se dolar zameni nekom drugom valutom, zlatnim dolarom ili amerom... Da li je to moguće?

Jeste. Amerikanci kao jedan od scenarija razmatraju i tu varijantu. Ali problem je u tome kako tu novu valutu pretvoriti u svetsku. Više im niko neće verovati jer će na povlačenju dolara izgubiti mnogi. Svetska valuta mora da ima poverenje na svim nivoima. Moraju da joj veruju centralne banke drugih zemalja, vlade, i konačno da bude valuta štednje za veći broj građana. Moraju joj verovati svuda. A ako bi oni to uradili, onda bi odsekli od valute veliki broj ljudi ikompanija. Zato verujem da se to može desiti samo u krajnjem slučaju. I da će tako SAD rešiti unutrašnje probleme, a dobrovoljno se odreći finansijske vlasti koju sada imaju.

A ako se to ne desi, kakva je dalja sudbina dolara?

Mislim da će dolar morati da padne do 2015. godine. Već bi se to desilo da je Kina spremna da preuzme liderstvo. Sada sudbinu američkog dolara ne rešavaju Amerikanci nego Kinezi. Oni su veoma odlučno, ne tražeći i ne slušajući ničije savete, odlučili da razvijaju unutrašnje tržište. Kad to urade i snize svoju zavisnost od izvoza, sledeći korak će biti potčinjavanje jugoistočne Azije gde su i im sada veoma jake pozicije. Kineska dijaspora je veoma jaka na Tajlandu, Filipinima itd. Ja mislim da će napraviti neki „azijan”, ili nešto slično. Njima jesamo potrebno da se još dogovore sa nekoliko stvarno važnih igrača. To je Južna Koreja, što neće biti teško, i Japan sa kojim neće biti lako, ali istorija radi za Kinu, a ne za Japan. I zato ja mislim da oni mogu da stvore moćan makroregion u kome će delovati ta supervaluta.

Dolar će tako izgubiti poziciju jedine svetske valute, ali će imati svoj dosta veliki makroregion. Paralelno će se povećavati zona evra i to ne samo formalno povećanjem broja zemalja EU. Već sada je sva severna Afrika prihvatila evro kao sredstvo plaćanja. I Turska je skoro spremna. Mislim da je i Ukrajina, a možda čak i Rusija. Kina će povećavati svoju zonu. Tako već imamo tri valute koje će paralelno postojati, ali na određenim prostranstvima. A posle toga će Kina zatražiti novi deo svetskih finansija. Oni će početi da menjaju međunarodnu finansijsku arhitekturu.