Šta Slovenci kriju?

A šta Slovenci kriju? Kao najveći investitori u Srbiji, sa oko 1200 registrovanih firmi, ova članica EU vešto koristi poznavanje položaja Srbije u novo-starom geopolitičkom poretku. Prošlogodišnji izvoz Srbije u Rusiju iznosi 1.1 milijarde dolara, a najvećim delom je ostvaren upravo izvozom slovenačkih firmi registrovanih u Srbiji (Gorenje). Posle odluke Rusije da za dobar deo luksuznih proizvoda uvede razne vrste restrikcija uvoza tih proizvoda, Slovenci su se rastrčali po Evropi tražeći kompanije koje su proizvođači tih artikala, nudeći im pomoć pri pronalaženju partnera u Srbiji radi organizovanja proizvodnje. Razlog je dobro poznat: Srbija ima jedinstven status u trgovini sa Rusijom, kao i zemlje ZND, odnosno bescarinski izvoz za oko 95% proizvoda, sa tendencijom da se taj spisak i povećava. Koristeći poziciju da su najbolje upoznati sa trgovinskim položajem Srbije i prema EU i prema Rusiji, Slovenci opet hoće da iskoriste svoju pamet i nesposobnost srpske Vlade da sama to prezentira, i na osnovu toga (kao u prošlosti) izvuku velike koristi za sebe. Ova svoja znanja Slovenci svakako ne žele da podele sa drugim članicama EU jer bi time njihova pozicija lidera u saradnji sa Srbijom (čitaj Rusijom) bila ugrožena.

Interesantno je sagledati i rusko prihvatanje i podsticanje takve vrste saradnje srpskih firmi i kompanija iz EU. Politički stav Rusije da je dobro da Srbija uđe u EU, a da ne uđe u NATO, dobro je poznat našoj javnosti još od prošle godine, iz izjava Ambasadora Kunuzina. Iza ovakvog stava nalazi se pozicija Rusije da sa EU napravi što više privrednih kontakata i što više isprepliće svoje energentske, industrijske, pa čak i bezbedonosne odnose. Za ruske partnere pogotovo je korisno kada se u poslovima u Srbiji ili Rusiji nađu povezane srpske i ruske firme sa kompanijama iz EU. To je jedan od načina da se povežu evropske tehnologije sa ruskim energetsko sirovinskim, a dobar deo kompanija iz Evrope poveže sa Rusijom i tako snizi potencijalna napetost između EU i Rusije. Trenutno je u Evropi snažan zamah prebacivanja tehnologija u Rusiju kao najisplativijeg načina izvoza na to prosperitetno (neicrpno bogato) tržište.

Ponašanje naše Vlade u poslednjih par meseci pokazuje da se konačno shvatilo da na ovoj planeti postoje i drugi delovi sveta osim EU. Naglo interesovanje čuvara „blaga“ naše zemlje ministra Dinkića za zemlje van EU, kao i njegova ideja da se u naše ambasade širom sveta upute njegovi eksperti, pokazuje da se ipak probudila naknadna pamet. Umesto da one prednosti položaja Srbije (koje Slovenci tako efikasno koriste) predstavi širom sveta kao najveći razvojni potencijal, Dinkić je, razarajući finansiski sistem Srbije, svesrdno pomagao da uđemo u dužničko ropstvo i postanemo banana država bez sopstvene privrede, pa tako i politički zavisna od kreditora (Tadić u Beču na sastanku sa austrijskim bankarima). Ako su zaista bili zainteresovani za prezentovanje izuzetnog položaja Srbije u ekonomskim odnosima sa Rusijom i EU, naši upravljači mogli su da iskoriste početak krize prošle godine i punom snagom (kao što čini većina zemalja) upute snažan podsticaj smanjenom broju investitorima na planeti. Šta to znači? Mislim da bi u Srbiji moglo da se pronađe 250 iskusnih privrednika koji imaju kontakte u svetskoj politici i biznisu, i koji bi sa ovlašćenjima i strateškom podrškom Vlade objasnili potencijalnim investitorima mogućnosti pravljenja profita poslovima u Srbiji. Siguran sam da i u svetu postoji bar isto toliko poslovnih ljudi sa naših prostora koji bi mogli (hteli) da učestvuju u takvoj akciji naše Vlade.

Rezultati tih 500 privrednih „ambasadora“ (koji bi partnerima u svetu predložili uslove za ulaganje poput onih koje ima „Fijat“, a iza kojih bi stajala Vlada Srbije, kao u slučaju Fijata) verovatno bi bilo otvaranje barem 20 kompanija slične veličine, a i puno manjih, koje su spremene da u veoma kratkom roku investiraju u Srbiju. Siguran sam da bi za privredu i zapošljavanje u Srbiji to bio pravi način da se izađe iz recesije.

Šta bi to moglo da nas košta? Kako su zemlje i destinacije na koje bi se privredni „ambasadori“ uputili veoma šarenolike, predpostvljam da bi iznos od 20.000 evra bio sasvim dovoljan za njihove troškove. Ukupna suma bila bi oko 10 miliona evra, što je manje od novca koje je SIEPA (Vladina agencija za podsticaj izvoza i investicija) do sada utrošila uglavnom bezuspešno. Takođe sam siguran da bi se i najveći broj angažovanih privrednika na ovaj način odrekao ponuđenog novčanog iznosa, jer je učešće u ovakom poduhvatu pre svega priznanje i moralna nagrada Srbije tim osobama.

Kako sam siguran da i savetnici Predsednika Tadića čitaju NSPM, mogli bi ovaj predlog da smatraju i kao odgovor na neprekidno ponavljanje Predsednikovog apela da se pomogne i predlože rešenja za izlazk Srbije iz krize.