Šta nas čeka u 2015. godini?

„Predlog budžeta za narednu godinu sadrži u sebi sistemsku grešku. I zato, umesto da se dalje raspravlja o nerealno postavljenom budžetu, bolje je da Vlada odmah povuče predlog ovog zakona i da dostavi realnu projekciju, a ne samo novi spisak želja, za koji svi znamo da nije ostvariv. I što pre Vlada i ministar finansija to shvate, to bolje za srpsku privredu, građane i društvo u celini“.

Ovako sam pre tačno 12 meseci govorio u Skupštini Srbije o Predlogu zakona o budžetu za 2014. To isto, na žalost, mogu da ponovim za budžet za 2015. godinu. Istorija je učiteljica života, a mi izgleda uvek učimo sa zakašnjenjem.

PRIHODI – STARA BOLjKA

Zajednička karakteristika svih srpskih budžeta u poslednjih nekoliko godina je da resorni ministar finansija i Vlada uvek precene prihode, čime se, na žalost, veštački stvara veći manevarski prostor za potrošnju, iako je u međuvremenu postignut svojevrsni konsenzus da je preskupa država kamen o vratu srpske ekonomije.

„Pumpanje“ prihoda iznad realnog nivoa posebno je došlo do izražaja u nekoliko poslednjih godina. Ko se još seća da su stvarni prihodi budžeta u 2012. bili za 36 milijardi dinara manji od originalno planiranih? Još gora je situacija bila 2013, kada je stvarni priliv u državnu kasu bio za čak 153,6 milijardi manji od prvobitno projektovanog! Ove godine originalnim budžetom planirani su prihodi od 929,9 milijardi, a sada se uspehom može smatrati ako oni dostignu 880 milijardi dinara.

Samo u tri poslednje godine, dakle, kreatori budžeta uspeli su da prihode precene za čak 240 milijardi dinara. I nije to greška jedne vlade. Ni jednog ministra finansija. Svaki od ovih budžeta pravio je drugi ministar finansija, od Mirka Cvetkovića, preko Mlađana Dinkića i Lazara Krstića do Dušana Vujovića. Očito to i nije stvar personalne, već sistemske prirode.

Ovoga puta stiče se utisak da je Vlada, ipak, nešto realnije projektovala prihode. Dodatni oprez, međutim, nije na odmet, ako ni zbog čega a ono zbog činjenice da ni 2013. godine, u koju je Srbija ušla kao evropski rekorder po inflaciji od 12,2 odsto, uz povećanje osnovne stope PDV-a sa 18 na 20 odsto i realni rast BDP-a od 2,6 odsto, država nije uspela da poveća prihode budžeta ni za tri odsto, a za 2015. planira duplo brži rast i to bez povećanja poreza i drugih nameta, uz pad BDP-a za 0,5 odsto i tri puta nižu inflaciju nego 2012.

Ako je, uz sve rezerve, predloženi budžet mnogo realniji od ranijih, može li se zaključiti da su nadležni iz svega izvukli pravu pouku? Izgleda da nisu, a to potvrđuje i rebalans rebalansa ovogodišnjeg budžeta. Nešto slično predlagao sam i pre godinu dana. I tada su se stvarni i planirani prihodi i rashodi dramatično razlikovali, što je nedopustivo, jer je Zakon o budžetu najvažniji akt, kojim se utvrđuju osnovne konture ekonomske politike države za narednih 12 meseci.

RASHODI – NIŠTA OD GROMOGLASNO NAJAVLjIVANE ŠTEDNjE

U drugačijim okolnostima, možda bi se mogao i podržati vladin predlog da se za narednu godinu rashodi smanje sa ovogodišnjih 1.121,9 na 1.115,7 milijardi dinara. Ali, to je samo privid. Ako se ima u vidu značajno smanjenje plata i penzija, očito je da su neke druge stavke prilično uvećane. Sasvim suprotno najavljenim merama štednje na svim nivoima.

Ove godine, bar je tako predviđeno rebalansom, rashodi za zaposlene iznosiće 263,5 milijardi, a naredne 241,2 milijarde dinara. Istovremeno, transferi Fondu PIO iz budžeta će se smanjiti sa 251,1 na 220,3 milijarde dinara. Dakle, na platama bi trebalo da se uštedi 22,3 milijarde, a na penzijama 30,8 milijardi. Samo na te dve stavke potrošnja države smanjena je za 53,1 milijardu dinara, ili za 10,3 odsto. Kako će ukupni rashodi biti smanjeni za samo 6,3 milijarde, to znači da će za neke druge namene biti potrošeno dodatnih skoro 400 miliona evra.

PRESIPANjE IZ ŠUPLjEG U PRAZNO

U predlogu budžeta za 2015. na površinu su isplivali i puni efekti vladine odluke da od 1. avgusta smanji stopu doprinosa za zdravstveno osiguranje sa 12,3 na 10 odsto i istovremeno poveća doprinose za penzijsko osiguranje sa 24 na 26 odsto. Zbog toga se u kasi Republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) pojavila „rupa“, koja mora da se krpi novcem iz budžeta. Taj minus u kasi RFZO već je poprimio dramatične razmere. Zbog toga su najpre, rebalansom budžeta za ovu godinu, budžetski transferi RFZO-u povećani sa simboličnih 0,67 na čak 14 milijardi, a u narednoj će se povećati na zabrinjavajućih 32,9 milijarde dinara. Promenom stope doprinosa nije se, dakle, ništa postiglo. Naprotiv, tim presipanjem iz šupljeg u prazno hronični nedostatak novca u RFZO-u uskoro bi mogao da rezultira još većim problemima. Za sada, više od trećine ušteda na platama i penzijama otišlo je da se zakrpi minus u kasi RFZO.

KAPITALNE INVESTICIJE KAO ODGOVOR NA RECESIJU

Naravno, zbog stanja u javnim finansijama, niko nema ništa protiv nastojanja da se smanje ukupni rashodi, ali se do sada uvek najviše štedelo tamo gde ne bi smelo, na kapitalnim investicijama. Zato je za pohvalu opredeljenje Vlade da u 2015. za kapitalne investicije rezerviše 49 milijardi dinara. Ostaje nada da se opet neće desiti ono što se dešavalo svih prethodnih godina, u kojima su kapitalne investicije uvek bile prva žrtva rastućeg deficita. Ove godine, za 11 meseci na kapitalne investicije potrošeno je samo 24 od planiranih 46 milijardi dinara, dok je godinu dana ranije podrška iz budžeta takvim projektima bila 21,1 umesto planiranih 33,6 milijarde dinara. A upravo bi veće, a ne manje kapitalne investicije trebalo da budu odgovor države na recesiju, u koju je Srbija ponovo upala ove godine, po treći put u poslednjih šest godina, sa velikim izgledima da i sledeću završi sa manjim bruto domaćim proizvodom. Uostalom, sama Vlada je i budžet za 2015. projektovala na osnovu procene da će sledeće godine BDP Srbije biti za 0,5 odsto manji nego ove.

SVE VEĆI TROŠAK KAMATA

Ako se pogleda struktura rashoda, onda se jasno vidi da će drugu trećinu ušteda na platama i penzijama „pojesti“ kamate. Za te namene 2015. moraće da se plati 131 milijarda dinara, skoro 10 puta više nego 2008. Trošak kamata nastaviće da raste i ubuduće i to je logična posledica dramatičnog rasta javnog duga, koji je u poslednjih šest godina skoro utrostručen, što se najbolje može videti iz tabele:

Dok se ne prekine politika nepovoljnog zaduživanja neće biti ni kraja ove negativne spirale i za očekivati je da će do kraja 2015. javni dug preskočiti granicu od 25 milijardi evra ili 80 odsto BDP-a. Tim pre što za otplatu dospelih kamata i glavnice i finansiranje budžetskog deficita Srbija naredne godine planira da se na domaćem i svetskom tržištu zaduži za 706 milijardi dinara.

NEGATIVNI EFEKTI SSP-A NA CARINE

Negativni efekti jednostrane primene SSP-a iz godine u godinu sve su veći. Srbija na taj način godišnje gubi više novca nego što će ga uštedeti smanjenjem plata i penzija. Naime, 2008. godine, pre jednostrane primene SSP-a, u srpski budžet se od carina slilo oko 800 miliona evra, a ove neće ni 260 miliona evra. U prvoj godini primene SSP-a prihodi od carina su pali na 500 miliona evra, a zatim iz godine u godinu na 430 miliona, 380 miliona, 315 miliona, 285 miliona i ove će, u najboljem slučaju biti 260 miliona. Za 2015. se od carina očekuje 29 milijardi dinara ili oko 235 miliona evra i to pod uslovom da dinar ne nastavi da pada. Šta bi tek bilo sa tim prihodima da od 2009. uvoz nije povećan za skoro 40 odsto? A da su prihodi od carine ostali 800 miliona evra, kao pre primene SSP-a, u srpski budžet bi se do sada slilo dve i po milijarde evra više. Za toliko bi manji bio i deficit, pa bi Vlada lakše mogla da stabilizuje javne finansije zemlje. Automatski bi za toliko bio manji i javni dug, posledično i trošak za plaćanje kamata, pa bi taj novac mogao da se usmeri na kapitalne investicije.

NEMA REŠENjA BEZ PRIVREDNOG RASTA

Prevashodni cilj svih mera je fiskalna konsolidacija, dok su privredni rast i brži ekonomski oporavak u drugom planu. Pri tome ni problem fiskalnog deficita, ni rastući problem javnog duga nije moguće rešiti ako se ne poveća stopa privrednog rasta.

I ne bi toliki problem bila ni visina javnog duga, ni trošak kamata, da se one plaćaju za kredite usmerene u razvoj infrastrukture i posredno u razvoj domaće privrede. Dobar primer je najnoviji sporazum o kineskom kreditu za Kostolac B. Ne samo zbog povoljne kamatne stope od 2,5 odsto, koja je tri puta manja od kamate po kojoj se država zaduživala da bi pokrila minus u državnoj kasi, već i zbog dugog roka otplate od 20 godina, uz grejs period od sedam godina. Takvi krediti doprinose otvaranju novih radnih mesta i povećanju lokalnih proizvodnih kapaciteta, a samim tim generišu dodatne prihide u budžet čime će takvi krediti moći da se otplaćuju. Bilo bi dobro da država u narednom periodu obezbedi još takvih, povoljnih kredita, i da ih, posredstvom Fonda za razvoj i komercijalnih banaka, usmeri u tri ključne privredne grane: poljoprivredu, građevinarstvo i infrastrukturu. Tako uloženi novac imao bi najveći efekat i na otvaranje novih radnih mesta i na povećanje bruto domaćeg proizvoda.

MALA SREDSTVA – VELIKA POMOĆ PREDUZETNICIMA I MALIM PRIVREDNICIMA

Umesto što subvencionira velike strane kompanije sa po 10.000 evra za svako novo radno mesto, bilo bi bolje da država sa delom novca, namenjenog za subvencije, osnuje garantni fond, koji bi pomogao preduzetnicima i malim privrednicima da lakše konkurišu za komercijalne kredite kod poslovnih banaka. Uz to, ako se ima u vidu kakve su mere preduzele i sve centralne banke sveta, i Narodna banka Srbije bi trebalo da razmisli o popuštanju restriktivne monetarne politike. Tim pre što je inflacija na rekordno niskom nivou, a za većinu domaćih privrednika, pogotovo za preduzetnike i mala preduzeća, previsoke kamatne stope i nedostatak dugoročnih kredita ključne su prepreke za razvoj biznisa. Sve vlade zaklinjale su se u preduzetnike i mala preduzeća, a oni su bilid najveće žrtve krize. Ove godine na šest novih zatvarano je 10 postojećih malih preduzeća i ako se nešto hitno ne preduzme ostaćemo bez kičme održivog razvoja. Preduzetnici i mala preduzeća, naime, stvaraju trećinu BDP-a, dok u izvozu učestvuju sa skoro 50 odsto, što znači da je većina njih izvozno orijentisana. Ali njihov potencijal je znatno veći. Preduzetnici i mali privrednici su naša najveća šansa za ozdravljenje nacionalne ekonomije, i zato im se moraju obezbediti podsticaji, umesto što se svakog dana opterećuju novim nametima.

NEKOM MAJKA, A NEKOM MAĆEHA

Maćehinski odnos države prema srpskom agraru će naredne godine kulminirati, jer je u budžetu za 2015. godinu od ukupnih 1.115,7 milijardi dinara rashoda samo 28 milijardi namenjeno za subvencije u poljoprivredi. Za subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje, jedne od retkih privrednih grana koja više izvozi nego što uvozi i tako doprinosi smanjenju spoljnotrgovinskog deficita zemlje, planirano je tek 2,5 odsto novca iz državne kase. Nedopustivo malo. Tim pre što je ministarka poljoprivrede sve do pre nekoliko dana tvrdila da očekuje da će „agrarni budžet“ u 2015. biti bar pet odsto ukupnog budžeta Srbije.

Dodatni problem je što iz godine u godinu ukupni rashodi državne kase rastu, dok se iznos namenjen subvencijama za poljoprivredu smanjuje. Naredne godine će podrška poljoprivredi biti za čak 6,9 milijardi dinara manje nego ove godine. Uz to, u trenutku kada je pre 12 meseci usvojen budžet za 2014, poljoprivrednicima je po tada važećem kursu obećana podrška od 310 miliona evra. Imajući u vidu da je od tada dinar izgubio desetak odsto vrednosti, realno će subvencije u narednoj godini pasti na 230 miliona evra. To je za čak 42 odsto manje nego 2013. godine, kada su subvencije za poljoprivredu bile 41 milijardu dinara ili 360 miliona evra, a njihov udeo u ukupnom budžetu je bio oko četiri odsto.

Ovakav odnos prema agraru je teško objasniti, jer bi većim podsticajima država veoma brzo mogla da utiče na značajan rast proizvodnje hrane. Time bi automatski doprinela i dinamičnom rastu izvoza, pogotovo sada kada su, zbog pogrešne politike Brisela prema Moskvi, poljoprivrednim proizvodima iz Srbije širom otvorena vrata velikog ruskog tržišta.

Posebno je neprihvatljivo smanjivanje subvencija poljoprivredi u trenutku kada se domaći poljoprivrednici nalaze na udaru robe iz EU u kojoj proizvođači imaju subvencije daleko iznad domaćih.

I u ovoj godini, u kojoj su mnoge njive bile poplavljene, poljoprivreda je pokazala koliko je žilava, jer je uz telekomunikacije, jedini sektor koji u trećem tromesečju nije imao pad proizvodnje, dok je u građevinarstvu registrovan pad od 6,4 a u industriji čak 11 odsto. I u ovakvoj katastrofalnoj godini, srpsko voće, povrće i žitarice u ukupnom izvozu imaju skoro isti udeo kao kragujevački Fijat, koji naša država subvencioniše i šakom i kapom. Da je sa istom sumom novca podržala i naše poljoprivrednike, Srbija možda sada ne bi ni bila u recesiji.

GLAVNI CILj – OZDRAVLjENjE NACIONALNE EKONOMIJE

Naš osnovni cilj je ozdravljenje nacionalne ekonomije. Ispunjenje tog cilja velikim delom zasnovano je na rastu izvoza. Ne smemo da zanemarimo potencijale našeg izvoza u zemlje CEFTA i EU, koji treba i dalje podsticati i razvijati, ali isto tako moramo da iskoristimo sve potencijale našeg izvoza u Rusiju. Zahvaljujući izvoznim olakšicama, za samo pet godina mi smo utrostručili izvoz u Rusiju, sa 350 miliona dolara u 2009. na 1.065 miliona dolara u prošloj godini, sa velikim šansama da ove godine oborimo novi rekord, jer je Rusija na sankcije EU odgovorila zabranom uvoza hrane, čime su širom otvorena vrata ruskog tržišta srpskim prehrambenim proizvodima. Koristeći ovu šansu naši prehrambeni proizvođači ostvarili su ove godine rast izvoza na rusko tržište od 100 odsto, i on će iznositi između 300 i 350 miliona dolara, dok je izvoz suhomesnatih proizvoda iz zlatiborskog kraja u Rusiju porastao za čak 300 odsto u odnosu na prošlu godinu. S druge strane, zbog sankcija koje je Rusija uvela EU, Srbija ima jedinstvenu šansu da postane ”investiciono ostrvo” i ekonomski most između EU i Rusije. Da to nije samo fraza najbolje govori primer najvećeg nemačkog prerađivača svinjskog mesa, kompanije ”Tenis”, koja je izrazila spremnost da investira i pokrene proizvodnju u Srbiji kako bi preko naše zemlje mogla da izvozi na rusko tržište. Tu su takođe i brojne druge kompanije iz EU koje ovih dana sa istom namerom šalju svoje izaslanike u Srbiju. Privilegija da bude jedina država u ovom delu Evrope koja danas ima mogućnost da izvozi u Rusiju, i to bez carina, predstavlja jednu od najvećih konkurentskih prednosti Srbije u ovom trenutku. Takvih konkurentskih prednosti danas nemamo mnogo i zato mislim da vlada ovu prednost mora što aktivnije da promoviše među privrednicima iz EU. Uporedo sa ovim procesom potrebno je snažno podstaći stvaranje ekonomskog ambijenta koji će omogućiti rast broja preduzetnika i malih privrednika. Oni su nosioci održivog razvoja i garant ekonomske i svake druge stabilnosti jednog društva i države. Preduzetnicima i malim privrednicima potrebni su srednjeročni i dugoročni krediti sa što dužim ”grejs” periodom i što nižim kamatama. Omogućavanje takvih kredita jedan je od najvažnijih preduslova za pokretanje privredne aktivnosti i ozdravljenje nacionalne ekonomije.

(SNP)