Srpska ekonomska drama - na kolonijalizam liči jer kolonijalizam jeste

(Blog Nebojše Katića)

Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i nudi premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama.

Na terenu političke filozofije nema ničeg novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike. Da se poslužim novozavetnom porukom i da je parafraziram – politička filozofija otvara široka vrata koja vode ka intelektualnom eskapizmu. Idući tim putem, daje se za pravo Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle) koji je ekonomiju (kako izgleda, proročki) nazvao jadnjikavom naukom (the dismal science).

Na liniji tog i takvog eskapizma je i tema najavljene rasprave koju organizuje Naučno društvo ekonomista Srbije, a koja treba da odgovori na pitanje – kako liberalna i komunitarna misao mogu pomoći izgradnji institucija i kreiranju ekonomske politike? Ovaj rad je napisan povodom te rasprave.

Rezigniranost koju će čitalac svakako uočiti u ovom tekstu, potiče upravo iz strašnog nesklada između srpske društvene stvarnosti i njenog odraza na ekonomskoj intelektualnoj sceni.

Srbija danas i sutra

U trenutku kada ovo pišem (decembar 2014. godine), Srbija se nalazi u jednoj od najvećih ekonomskih i društvenih kriza u svojoj istoriji. Suočena sa pretećim bankrotom, nemoćna da svoju ekonomiju organizuje i oporavi, Srbija je pozvala u pomoć Međunarodni monetarni fond (MMF) i sa njim će zaključiti trogodišnji stand-by sporazum iz predostrožnosti. Kako god da se sporazum tumači i racionalizuje, od osnovne činjenice se ne može pobeći – Srbija je pod punim ekonomskim starateljstvom MMF-a i prisiljena je na njegovu gorku medicinu, najgorču od kada sa MMF-om sarađuje.

Na kraju 2014. godine, a na bazi danas raspoloživih statističkih podataka, realni bruto domaći proizvod Srbije će biti za oko tri procentna poena niži nego što je bio 2008. godine. Ako se ne dogodi čudo, Srbija će tokom 2015. i 2016. godine imati negativnu, ili u najboljem slučaju nultu stopu realnog rasta BDP-a. Na bazi projekcija MMF-a, Srbija bi tek 2017. godine mogla ostvariti mali privredni rast od oko dva procenta. U tom scenariju, BDP Srbije bi se 2018. godine mogao vratiti na (realni) nivo iz 2008. godine, ako i tada.

Velika je verovatnoća, bojim se i neminovnost, da će po isteku trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om svi ključni makroekonomski parametri Srbije biti gori nego što su danas. Ovo se pre svega odnosi na nivo zaposlenosti, na visinu javnog i spoljnog duga. Ovakav zaključak sledi i iz iskustava svih onih država koje su primenile politiku na kojoj insistira MMF, a koju je Srbija upravo prihvatila[1].Biće veliki uspeh ako Srbija u naredne tri godine uzmogne da izbegne finansijsku krizu i ako ne bude morala da traži reprogram spoljnog duga.

Srbija će, sva je prilika, prokockati još jednu deceniju tapkajući u mestu ili hodajući unazad. U tom svetlu bi bilo logično očekivati da se domaća ekonomska scena usijava od ozbiljnih rasprava i argumentovanih, suprotstavljenih stavova, da sve vrvi od predloga o tome kako unaprediti ekonomsku politiku, kako zaposliti ljude, kako preokrenuti trendove i promeniti vladajuću paradigmu.

Srpska ekonomska scena

Nažalost, na medijski vidljivoj strani intelektualnog spektra, a samo je on važan jer kreira javno mnjenje, stanje je redovno. Nema upotrebljivih razvojnih ideja, nema ničega što bi pomoglo da politička elita možda promeni smer i sama kreira svoju razvojnu politiku. Na mrtvom moru srpske ekonomske misli dominiraju tri grupe ekonomista koje se povremeno mešaju i preklapaju.

Prvi grupu čine rutineri i majstori opštih mesta. Oni nikada ne greše i sve što govore je tačno. Po njima, bolje je da država bude funkcionalna nego nefunkcionalna, bolje je da fokus bude na stvaranju vrednosti nego na raspodeli, bolje je da zaposlenost raste nego da pada, bolje je da se izvozi nego da se uvozi, bolje je da industrija jača nego da slabi, bolje je da se investira nego da se ne investira. Iako je sve tačno, ništa, ali baš ništa od ovih opštih mesta se ne može operacionalizovati i pretvoriti u ekonomsku politiku.

Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF-a, USAID-a, Svetske banke, itd., koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomisti popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta, njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i … i dalje nema.

Treću grupu ekonomista čine ideolozi, ili možda bolje, ekonomski filozofi. Oni dominiraju univerzitetima, oblikuju javno mnjenje, promovišu (neo)liberalnu ideologiju i daju ključnu intelektualnu potporu politici kolonizacije koju sprovode već pomenute međunarodne organizacije. U javnim nastupima, ideolozi se najčešće ne bave konkretnim ekonomskim problemima „sada i ovde“; oni se bave teorijama i principima.

Za sve tri grupe ekonomista je karakteristično da potpuno ignorišu stvarnost, empiriju i ekonomsku istoriju. Ovde je reč samo o različitim pojavnim oblicima istog fenomena – o nedopustivom intelektualnom eskapizmu u banalnost, servilnost ili jalovu teoriju.

Ako su problemi domaće ekonomije vezani za nisku stopu zaposlenosti, za stagnaciju, za ekonomiju koja je na evropskom dnu, ako svi segmenti društva i države tonu pod teretom dugova (spoljnih i unutrašnjih), ako je industrija propala a sve što vredi je već sada, ili će biti u rukama stranaca, ako građani jedini izlaz vide u bekstvu iz zemlje, onda je nejasno kako će analiza ocvalih političkih teorija pomoći da se ti procesi promene. Ni na jedno od ovih pitanja politička filozofija ne daje odgovor, niti se time bavi. Time se ne bave ni liberalni, ni komunitarni, ni ini politički teoretičari. To nije domen ni političke filozofije, ni filozofije morala.

Bilo bi logično da se rešenja traže kroz analizu sopstvenih iskustava i grešaka, bilo bi mudro da se proučavaju modeli država koje su uspele da umaknu bedi i koje su nesporno uspešni modeli razvoja. Dakle, umesto na terenu pragme i empirijskih analiza, srpska ekonomska misao se vrti u krugu apstraktnih teorija i ideologije.

Akademski pedant bi s pravom mogao tvrditi da pragmatične i teorijske analize ne isključuju jedna drugu, te da su potrebna oba pristupa analizi srpske drame. Nevolja je, bar se meni tako čini, što jalovo teoretisanje odnosi ubedljivu pobedu nad empirijskim analizama, pa time više služi da se od empirije pobegne ili da se ona sakrije, no da se bude njen komplement ili idejni okvir.

Idejna sterilnost uvek traži smokvin list, ona svoju ispraznost zaodeva učenošću. U tom smislu, teren političke filozofije je neodoljivo privlačan. Za razliku od surove ekonomije gde se morate suočavati sa stvarnim problemima, gde se moraju predlagati rešenja, gde se greši i gde su greške jasno vidljive, kao što je i bezidejnost jasno vidljiva, teren političke filozofije je oaza sigurnosti. Tu vladaju logički konstrukti i valjanost teorija se ne meri egzaktno. Reputacije se grade na elokvenciji, erudiciji i polemičkom daru, a ponekad i na goloj agresivnosti koja je sama sebi svrha. Na tom terenu se nikada ne može izgubiti, jer je u prirodi filozofije da ne nudi konačna rešenja.[2] I one ideje koje stvarnost i iskustvo ubijaju, na terenu političke filozofije se uvek mogu oživeti i mogu trajati večno.

Idejni i pojmovni haos ili, na šta misliš kada kažeš liberalizam? Na koga misliš kada kažeš liberal?

Liberalizam je u akademskom smislu neuhvatljiv pojam, njegov smisao i značenje se menjaju i kroz vreme i kroz geografski prostor i danas ga je nemoguće precizno definisati. Ne samo da je teško definisati šta se pod liberalizmom podrazumeva u širokoj oblasti političke filozofije, već je nemoguće definisati i sadržaj liberalizma na užem, ekonomskom terenu.

Ova idejna i pojmovna konfuzija u velikoj meri obesmišljava upotrebu pojma liberalizam u ekonomskoj sferi. Pod pojmom liberalnog se mogu podvesti različiti, pa i potpuno suprotni pogledi na ekonomsku politiku.

U SAD se pod liberalima najčešće podrazumevaju intelektualci koji stoje levo od centra, koji su bliži Demokratskoj partiji i koji su pristalice države blagostanja. U Evropi se, sasvim suprotno, pod liberalima podrazumevaju intelektualci koji stoje desno od centra i koji su pristalice laissez-faire politike. Ni uvođenje kovanica poput utilitarni liberalizam, klasični liberalizam, libertarijanski liberalizam, egalitarni liberalizam, ordoliberalizam, neoliberalizam itd., ne može pomoći da se u taj idejni haos uvede bilo kakav pojmovni red.

Kako, na primer, pomiriti liberalizam Isaije Berlina (Isaiah Berlin), po kome je New Deal najkonstruktivniji kompromis između individualnih sloboda i ekonomske sigurnosti, i liberalizam Fridriha fon Hajeka (Friedrich von Hayek), koji je najveći kritičar upravo takve politiku kakvu Berlin hvali? Kada smo kod Berlina, treba pomenuti i različite koncepte slobode – nije svejedno da li se društvo uređuje na principima negativne, ili na principima pozitivne slobode.

Veća je razlika u stavovima (i posledicama po ekonomsku politiku) između liberala DŽona Rolsa (John Rawls) i liberala Roberta Nozika (Robert Nozick), nego između Rolsa i komunitaraca.

Primer Hajeka govori i koliko je teško povući jasnu granicu između liberala i libertarijanaca. Da li Hajeka podvesti pod liberale, ili pod libertarijance? Svrstavanje Hajeka među libertarijance bi veoma uznemirilo Ain Rand (Ayn Rand) koja je Hajeka prezirala, nazivajući ga „čistim otrovom“. (Ona ni o Fridmanu nije mislila bolje, i samo je Mizes bio po njenom ukusu.)

Ukupnoj konfuziji svakako doprinosi i neobična simbioza i uzajamno razumevanje između liberala i konzervativaca. Bilo bi za očekivati da su ova dva tabora na suprotnim stranama intelektualnog diskursa, ali začudo, ta saradnja je porodila novo filozofsko čedo – fuzionizam.

Ili još gore, kako tumačiti netrpeljivost koju ponekad korifeji liberalizma iskazuju prema demokratiji i „tiraniji većine“? Kako objasniti afinitet koji neki liberali imaju prema diktatorima i/ili apsolutistima?

Uprkos velikim i nepomirljivim razlikama, zanimljivo je da propagatori libertarijanskih ideja žele da ostanu u korpusu liberala i zaklonjeni iza njih. Da li kroz to zajedništvo njihove ideje u opštoj gužvi postaju pitkije i prihvatljivije? Za sve radikalne ideje, a libertarijanske su van svake sumnje takve, najvažnije je da ostanu u opticaju i na debatnoj sceni, da ne budu odbačene i da čekaju svoje vreme.

U nastavku teksta ću dati samo kratki prikaz najzanimljivijih i najvažnijih liberalnih teoretičara, fokusirajući se na one njihove stavove koji imaju najviše dodira sa ekonomijom.

DŽon Rols i teorija pravde

Polazna tačka u analizi modernog liberalizma bi morala biti čuvena knjiga „Teorija pravde“ DŽona Rolsa. Ona ne predstavlja sintezu filozofije liberalizma, ali se na bazi odnosa prema tom delu mogu povući kakve-takve linije koje makar delimično razgraničavaju liberale, libertarijance i komunitarce. Moglo bi se reći i da su se komunitarne, kao i neke novije libertarijanske ideje izoštrile i kristalisale kroz odnos prema Rolsovom delu.

„Teorija pravde“ se pojavila 1971. godine i postala je, bar kada su u pitanju društvene nauke, jedna od najznačajnijih i najuticajnijih knjiga druge polovine dvadesetog veka. Rolsova knjiga je pokušaj da se ponudi liberalna alternativa do tada vladajućoj školi utilitarnog liberalizma.

Po utilitaristima, društveni i ekonomski sistem treba organizovati tako da on obezbeđuje najveću moguću ukupnu sreću (utility) društva. Utilitaristi smatraju da treba uzimati od bogatih i davati siromašnima, ne u ime pravde, ne zbog toga što siromašni to zaslužuju, već zato što siromašni u takvoj raspodeli dobijaju više nego što bogati gube, pa se time uvećava i ukupna sreća.

Za Rolsa je neprihvatljiva utilitarna ideja da se interesi pojedinca mogu podrediti i žrtvovati zarad maksimiziranja opšteg dobra i sreće. Nedopustivo je da čovek može postati sredstvo za ostvarivanje nekakvih opštih ciljeva i da ti ciljevi mogu stajati iznad interesa pojedinca.

U osnovi Rolsove teorije je snažna afirmacija jedinke i njenih prava, građanskih sloboda i interesa, ali sve to uz očuvanje principa socijalne pravde i jednakosti. On se zalaže za sistem širokih sloboda i jednakih šansi za sve – za jednaku pristupnost obrazovanju, radnim mestima i društvenim pozicijama. Kada se obezbede mehanizmi (procesi) koji će ispuniti te bazne principe socijalne pravde, tada su socijalne i statusne razlike koje proističu iz takvog sistema opravdane i dopuštene. Ipak, nejednakost je opravdana samo pod jednim uslovom – najugroženijim delovima društva u tako uspostavljenom sistemu mora biti bolje nego u bilo kom drugom sistemu (differece principle).

Važno je uočiti da je Rolsov fokus na pravednosti procesa a ne na pravednosti rezultata, i tu je jedna od ključnih razlika između njega i utilitarista. Otuda i Rolsovo zalaganje za proceduralnu pravdu, suprotno utilitarističkim zalaganjima za distributivnu ili alokativnu pravdu.

Kada bi postojao nekakav nulti trenutak (original position) u kome društvo i njegove institucije nastaju, trenutak u kome članovi zajednice ne znaju ništa o sebi (veil of ignorance) što bi im pomoglo da predvide i procene svoju poziciju u društvu koje nastaje, Rols veruje da bi oni verovatno izabrali sistem pravde koji on zastupa jer bi njime dobili optimalnu kombinaciju slobode i sigurnosti (tzv. maximin rule).

U ekonomskoj stvarnosti, razlike između Rolsa i utilitarista postaju još jasnije.

Stavovima utilitarnih liberala nije teško braniti veliku, intervencionističku državu blagostanja koja uvodi progresivne poreze, koja aktivno preraspodeljuje, subvencioniše i pomaže siromašne i ugrožene, pokušavajući da društvo u celini učini sretnijim. Ovakva država deluje najčešće korektivno, ex-post, smanjujući nejednakosti koje stalno nastaju.

Rolsova pristup je drugačiji. On već unapred (ex-ante) pokušava da smanji narastanje socijalnih razlika time što svima daje jednaku šansu omogućavajući ravnopravan pristup školovanju i zapošljavanju. Za razliku od države blagostanja, Rolsova vlasnička država (property-owining democracy) bi svojim mehanizmima i institucijama obezbeđivala ravnomerniju raspodelu bogatstva i kapitala. Takva država je egalitarnija od države blagostanja, ona može, ali i ne mora biti velika da bi bila socijalno pravedna. Time se, po Rolsu, smanjuje potreba za kasnijom preraspodelom, a sve kasnije nastale razlike u bogatstvu se mogu smatrati opravdanim. Uvećanje opšte sreće nije njegova tema.

Rolsovu teoriju je moguće interpretirati i drugačije – kao napuštanje liberalne pozicije i priklanjanje socijalističkoj etici (Bell 1972.). U svetlu njegovih baznih principa gde su interesi pojedinca iznad svega, Rolsu se pripisuje kontradiktornost kada preveliku pažnju pridaje zaštiti najugroženijih. Čini se da se u njegovom konceptu pravde interesi te grupe ipak stavljaju ispred interesa pojedinca. I redistributivni instinkt je kod Rolsa mnogo snažniji nego što se to čini na prvi pogled. To se možda najjasnije vidi u načinu na koji on tretira meritokratiju.

Liberalizam, bar u principu, podržava stav da svima treba obezbediti jednaku startnu poziciju. Sporno je Rolsovo viđenje jednakosti startnih pozicija – nasleđeni socijalni status je nezaslužena prednost, ali Rols i talent vidi kao nezasluženu prednost, tražeći način da to otkloni. U skladu sa takvim egalitarnim principom, društvo mora više pažnje posvećivati onima koje je priroda manje obdarila. Tu Rolsov intervencionizam ugrožava samu logiku liberalizma i nije jasno kako se taj intervencionizam miri sa idejom po kojoj pojedinac uvek stoji iznad svakog društvenog cilja.

Upravo zbog toga što se Rolsova teorija može tumačiti na različite načine, različite i suprotstavljene političke opcije u njoj uvek mogu naći nešto za sebe. Rols je van svake sumnje pristalica tržišne privrede, ali se čini da bi socijaldemokratski model možda bio najbliži njegovom konceptu države i društva.

Libertarijanski i liberalni kritičari Rolsa

Robert Nozik

Za libertarijansku kritiku Rolsove teoriju možda je najbolje poslužiti se Robertom Nozikom i njegovom najpoznatijom, gotovo kultnom knjigom „Anarhija, država i utopija“. Nozika pre svega interesuje priroda države, njene funkcije kao i opravdanost njenog postojanja. On zaključuje da je minimalna država (night-watchman state) „najveća“ država čije se postojanje može braniti.

Nozikova minimalna država treba da zaštiti građane od nasilja, krađe, prevare, da obezbeđuje sprovođenje ugovora, i slično. Sve više od toga i sve preko toga je nasilje nad građanima i narušava njihova prava.

Država ne može nikoga prisiljavati da pomaže drugima, niti sme na bilo koji način ograničavati slobodu građana. To se odnosi i na pokušaj države da građane štiti od njih samih.

Nozik odbija bilo kakvu pomisao da redistributivna, intervencionistička država može biti pravedna. Po njemu, oporezivanje rada je isto što i prinudni rad, i time pojedinac postaje sredstvo i podređuje se dobrobiti drugih.

Uzgred, po Noziku je i minimalna država delom redistributivna, jer pruža zaštitu i onima koji za tu zaštitu nisu platili – npr. policija štiti i one koji nemaju posao i ne plaćaju porez. Nozik se poigrava i sa idejom o još manjoj državi od minimalne, uvodeći pojam ultraminimalne države, ali se za nju ne zalaže.

Nozik ne priznaje postojanje bilo kakvih opštih, društvenih ili zajedničkih interesa. Postoje samo ljudi za svojim zasebnim životima i interesima, i od njih se ne može zahtevati da se žrtvuju za druge. Oni imaju samo jedan život i on pripada samo njima. (Ovu tezu o nepostojanju društva i primatu pojedinca je kasnije ponovila, gotovo doslovno, i Margaret Tačer.)

Nozik je ponudio svoju alternativnu i jednostavnu teoriju prava i pravde (entitlement theory) koja se bavi sticanjem, raspodelom i razmenom imovine i bogatstva. U Nozikovom konceptu legitimno je sve što se prisvojilo a da nije pripadalo bilo kome, i sve što se dobilo, zaradilo, nasledilo itd. kroz proces dobrovoljne razmene. Za slučaj da neko bogatstvo nije nastalo na ovim principima to bi se moralo ispraviti, mada Nozik priznaje da ne zna kako bi se to moglo uraditi.

Sva bogatstva i sve socijalne razlike nastale na Nozikovim principima su opravdane i nikakve etičke dileme ne postoje. Nebitno je da li je neko zaslužio bogatstvo i da li ga je dostojan. Istini za volju, Nozikov koncept ne isključuje ni mogućnost ni potrebu da se siromašnima pomaže, ali ta pomoć može biti samo i jedino dobrovoljni čin pojedinca.

Slično Rolsu, i za Nozika je bitan proces (princip) sticanja imovine, a ne i pravičnost njegovog ishoda. Nozikovi stavovi su jednostavni, jasni, mogu se nekom sviđati ili ne sviđati, ali za razliku od Rolsa, niko ne može biti u dilemi za kakvu državu se Nozik zalaže.

Pa ipak, uz tako radikalne teorijske stavove, teško je prihvatiti da je i sam Nozik verovao u realnost organizovanja države po njegovom receptu. Čini se da je tu više reč o filozofskim vežbama i logičkim mozgalicama, nego što je reč o racionalnom konceptu države. Uostalom, Nozik filozofiju i nije doživljavao kao nauku, već kao umetničku formu, a u filozofima je video literate koji rade sa idejama. Verujem da su mnogi, čitajući Nozikovu knjigu, stekli utisak da se Nozik odlično zabavljao dok je pisao.

Valja ukazati i da nema te parlamentarne političke partije koja bi se usudila da pred birače izađe sa Nozikovim idejama o minimalnoj državi, niti bi se iko u političkoj sferi smeo pozvati na Nozikovu etiku. To onda otvara pitanje, kako je moguće da u debatnom prostoru ostaju teorije koje niko ne želi da koristi i na koje se niko u javnom političkom životu ne bi pozvao?

Fridrih fon Hajek

Gledano iz ekonomskog ugla, Hajek je svakako najvažniji i najuticajniji liberalni mislilac. Hajek je iz ekonomije iskoračio u političku filozofiju, pokušavajući da napravi svoju sintezu ove dve discipline. Iako Hajek smatra da su razlike između njega i Rolsa više semantičke (verbalne) nego suštinske, čini se da je Hajekov pristup državi i društvu ipak bitno različit od Rolsovog.

Hajekov liberalizam je spontani poredak koji počiva na apstraktnim zakonima i u tom poretku nema prostora za socijalnu pravdu. Hajek se sa prezrenjem i gotovo gadljivo odnosi već i prema samom pojmu socijalne pravde. Socijalna pravda je za njega iluzija, semantička nepravda, prazna formula, znak nezrelog uma, kult koji teži da uništi autentična moralna osećanja. Po Hajeku, reč je o trojanskom konju totalitarizma, o manifestaciji plemenskog duha, o atavizmu i atavističkoj žudnji za zajedničkom svrhom (Hayek 1998).

Socijalna pravda je po Hajeku sinonim za distributivnu pravdu, a to podrazumeva da država ima svoju ideju o pravdi i sopstvene ciljeve koje nameće društvu. Još gore, sprovođenje principa distributivne pravde znači uništavanje tržišta i njegovih mehanizama. To je sistem preraspodele koji pokušava da nametne neku vrstu uravnilovke, da silom oduzme sredstva od uspešnih da bi ih dodelila manje uspešnim. Najtežu posledicu ovakve preraspodele Hajek vidi u tome što ona sprečava sposobne da realizuju svoj puni potencijal, budući da im se oduzimaju sredstva koja bi oni produktivno investirali. To je proces u kome svi gube, pa i siromašni. U centralističkom sistemu (centrally directed system) će siromašni dobiti manje nego što bi dobili u sistemu koji počiva na slobodnom tržištu (Hayek 1990).

Po Hajeku, bogate države možda i mogu sebi dozvoliti luksuz socijalne pravde a da pri tome ne ugroze privredni rast. On takvu politiku nikako ne vidi kao recept za siromašne države koje se moraju ubrzano adaptirati na brze globalne promene, a od brzine adaptacije zavisi njihov rast i ekonomski uspeh.

Hajek iskazuje i bojazan kako bi verovanje u socijalnu pravdu moglo navesti moderne demokratije da prihvate sistem koji će značajno smanjiti ljudske slobode. Po njemu, država blagostanja će kroz redistributivnu politiku, korak po korak, uništiti tržište, a potom će se sve više uvoditi centralno planiranje. Na kraju, sistem redistributivne pravde će završiti u totalitarizmu.

Hajekov ekonomski (liberalni) univerzum je relativno jednostavan i počiva na spontanoj mudrosti tržišta. Tržište je mehanizam preko koga se harmonizuju različiti ciljevi pojedinaca, preko koga oni stupaju u kontakt i sarađuju, i gde svako pokušava da sledi svoje interese i optimizira svoju situaciju.

U tom smislu tržište nikoga ne diskriminiše, svakome daje šansu i na kraju ga dovodi na svoje mesto. Uspeh ne zavisi samo od sposobnosti, već zavisi i od okolnosti i od sreće. Tržište nije instrument pravednosti, ali je najbolji mehanizam koji imamo. Mudrost tržišta ne može zameniti država i svaki pokušaj da se interveniše znači uplitanje u procese koje ne razumemo i čije implikacije ne možemo predvideti. Slično Rolsu, i Hajek misli da je ključ pravednosti u procesu, u mehanizmima kojima se pravednost ostvaruje, a tržište je upravo takav mehanizam.

Na užas libertarijanaca, Hajek prihvata da moderna država može i mora vršiti neke funkcije koje prevazilaze okvire klasičnog liberalizma, ili Nozikove minimalne države. Uz to, država može ostvarivati i neke socijalne funkcije, pružati minimalnu zaštitu siromašnima kroz socijalnu pomoć, može subvencionisati školovanje i sl., ali sve se to mora odvijati van tržišta i ne sme ugrožavati tržišne mehanizme. Po Hajeku, veličina države je manje važna od odabira funkcija koje će ta država na sebe preuzeti.

Hajekova uverenost u sopstvene stavove i predviđanja je toliko jaka, da ih on često prezentira aksiomatski, kao samopodrazumevajuće. U skladu sa tim, Hajek ne troši vreme na empirijske analize kojima bi svoje teze potvrdio, pa je (pre)često u velikom raskoraku sa stvarnošću i društvenim preferencijama.

Iako je Hajek veoma popularan na britanskoj desnici, ni tamo nema političke partije koja bi se usudila da se pozove npr. na njegovu kritiku britanskog zdravstvenog sistema. Nacionalna zdravstvena služba (NHS) je institucija koja svakom građaninu obezbeđuje besplatnu zdravstvenu zaštitu i Britanci su na nju izuzetno ponosni. Hajek je tvrdio da taj sistem ometa razvoj medicine, jer u takvom sistemu nema konkurencije. Hajeku bi svakako po volji bio američki zdravstveni sistem koji je mnogo skuplji od evropskih, manje je efikasan, ali u kome vlada tržišna utakmica (Hayek 2011, Hayek 1994).

Hajekovština, kao metoda ignorisanja stvarnosti, može se najbolje ilustrovati kroz njegov odnos prema socijaldemokratiji. Redistributivna socijalna država neminovno srlja u totalitarizam – uveren je Hajek. Ako je to tako, vrata pakla bi danas morala biti u Skandinaviji, mračnom prostoru totalitarnog užasa. Hajek neće priznati da je pogrešio, neće revidirati stavove, pa mu jedino preostaje da ignoriše skandinavski model, praveći se kao da on ni ne postoji. To isto slepilo za stvarnost, kada se stvarnost ne uklapa u liberalni skript, karakteristična je i za Hajekove sledbenike.

Komunitarna kritika liberalizma[3]

Komunitarna misao i ono što danas pod tim podrazumevamo, nastala je na kritici modernog liberalizma, ponajviše na kritici Rolsove teorije prava. Šarenilo ideja liberalne scene nije zaobišlo ni komunitarce, pa su neki od najuticajnih filozofa koji se rutinski svrstavaju u komunitarce, odbijali da tu budu svrstani (npr. Sandel, Macyntire itd.).

Komunitarna kritika Rolsa zadire u samu suštinu modernog liberalizma i dovodi u pitanje njegove osnovne postavke, što joj u filozofskom smislu daje fundamentalni značaj. Komunitarci daju jasan primat konsekvencijalizmu (teleološkoj etici) nad deontologijom. U najkraćem, komunitarci ne vide jedinku van društvenog konteksta, i ne prihvataju da individualna prava pojedinca mogu biti odvojena i nezavisna od koncepta dobra.

Komunitarci ne prihvataju koncept neutralne liberalne zajednice u kojoj nema ideje o zajedničkom dobru i zajedničkim ciljevima, i u kojoj svaki pojedinac živi u svom zasebnom etičkom prostoru u kome je sloboda osnovna ideja dobra. Prostor slobode je kod komunitaraca mnogo uži i restriktivniji nego kod liberala. Oni dopuštaju uskraćivanje onih prava koja prete da destabilizuju društvo, insistirajući na ravnoteži između reda i slobode. Posledica ovakovog razumevanja prava i etike je da država može intervenisati i koristiti svoju moć kada je to potrebno za dobrobit zajednice.

Društvo definiše jedinku, i po komunitarcima Rols greši kada zanemaruje socijalni kontekst i činjenicu da je svaki pojedinac već oblikovan i da je produkt takvog socijalnog konteksta. Rolsov nulti momenat (kako sam to prethodno pomenuo) samo je konstrukt koji u stvarnosti ne postoji. Ljudi nisu prazne ploče na kojoj teoretičari mogu ispisivati novi etički sistem.

Liberalima se zamera i da ignorišu tradiciju i njene naslage, da ignorišu specifičnosti društava, kultura i religija, pokušavajući svima da nametnu svoj jedinstven sistem vrednosti.

Komunitarci su i veliki kritičari potrošačkog, atomiziranog društva. Oni se zalažu za jačanje porodice i lokalnih zajednica, za humanije i solidarnije društvo, pa čak i za kolektivno traženje višeg smisla egzistencije. Pri tome, oni iskazuju nepoverenje kako u veliku državu, tako i u korporacije i njihovu moć.

Komunitarna misao je mnogo više orijentisana ka kritici liberala i liberalne stvarnosti, no što je po sebi nekakav zaokruženi filozofski sistem. U tom smislu, kritičari s pravom ukazuju na nekoherentnost, pa i etičku naivnost komunitaraca, kao i tendenciju da olako žrtvuju prava manjina u interesu „moralne“ većine.

Komunitarna kritika liberalizma pomalo podseća na nove marksiste (Markuzea, na primer) i na kritiku kapitalizma koja je dolazila sa te strane. U tom smislu, komunitarci su neka vrste filozofske levice.

Liberalne ideje i njihove posledice danas

U razvoju zapadne civilizacije ideje liberalizma su bile moćan agens i u tom smislu su bile najprogresivnije i najmodernije ideje svog vremena. Njihov smisao je bila pobuna protiv tiranije i apsolutizma i afirmacija građanskih sloboda i pravne države. Te ideje su dobro poslužile zapadnim zemljama da izgrade jaku državnu i ekonomsku strukturu, da postanu uspešna i uređena društva i moćne ekonomije. U tim procesima dugog trajanja građene su institucije liberalnog sistema, ali podjednako važno, oblikovala se i specifična mentalna struktura stanovništva.

Ipak, kao produkt zapadne civilizacije, ideje liberalizma ne mogu predstavljati univerzalne vrednosti, sem u najopštijem smislu. One se ne mogu uspešno nametati društvima i kulturama drugačijeg tipa, drugačijih mentalnih struktura. Pri tome, i društveni procesi su spori i ne mogu se na silu ubrzavati. Takvi pokušaji pre dovode do destrukcije društava, no do njihovog procvata na principima liberalizma. Ili da to grubo formulišem – takva društva pre liče ni na šta, nego što liče na uređene zapadne demokratije. To se nažalost odnosi i na države koje pripadaju pravoslavnim kulturama. Čini se da uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva.

Ideje liberalizma nisu superiorne ni u odnosu na druge filozofske i socijalne ideja. Nema filozofskog kantara kojim se kvalitet ideja može izmeriti, pogotovo ne van šireg socijalnog konteksta. Japansko društvo, na primer, počiva na „antiliberalnim“ idejama. Interesi jedinke su uvek podređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.

Na premisama novog liberalizma i ekonomske politike koja se vodi poslednjih 35 godina, došlo je do ogromne koncentracije bogatstva na vrhu piramide moći, do strahovitog narastanja socijalnih razlika, do potpune atomizacije i rastakanja društava. Važnu Piketijevu (Thomas Piketty) studiju „Kapital u XXI veku“ i njene zaključke više niko ne može osporavati. Problem nejednakosti nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize[4].

Paralelno sa akumulacijom bogatstva koncentriše se i ogromna politička moć koja urušava demokratiju i koja polako ovladava i pravnim sistemom potčinjavajući ga svojim interesima. Novac se direktno pretvara u politički uticaj, ne samo preko uticaja lobističkih grupa na zakonodavnu i izvršnu vlast, već i kroz odluke najviših sudskih instanci[5].

Pravna sigurnost i vladavina prava, taj ključni stub liberalne države, zagarantovani su samo najmoćnijim strukturama i onima koji mogu da plate vrhunske advokate. Za ostale važe druga pravila – mogu biti ubijani kao psi, hapšeni, mučeni, a da pri tome nemaju nikakvu pravnu zaštitu. Čak i princip habeas corpus, na kome su vekovima počivali zapadni pravni sistemi, danas prestaje da važi.

Liberalizam istrajava na gotovo farsičnoj tezi o slobodnom tržištu, uprkos činjenici da su ogromni delovi tržišta monopolizovani i kartelizovani. Globalni ekonomski prostor je podređen relativno malom broju moćnih igrača koji kroz komplikovanu mrežu ukrštenog vlasništva vrlo često simuliraju tržišnu konkurenciju. Začudo, u teoriji novog liberalizma monopoli su prihvatljivi, ali uz uslov da nisu državni.

Globalni finansijski sistem i njegove institucije su maligna sila koja gospodari životima milijardi, a kome ni najjače države više ne mogu ništa.

Liberalnim ekonomistima ova stvarnost kao da je nepoznata. U njihovom intelektualnom univerzumu privredna struktura i danas izgleda isto kao u vremenu Adama Smita.

Teoretičari se mogu skrivati i bežati od stvarnosti, ali se stvarnost ne može sakriti od građana. Od individualnih sloboda, od slobodnog i nezavisnog pojedinca na kome počiva liberalna građevina, gotovo da nije ostalo ništa. Liberalizam, u njegovoj neoliberalnoj inkarnaciji, najbolje su na svojoj koži osetili građani tranzicionih država, i to je veoma bolelo. Sada na red dolaze države koje su do juče bile pojam dobrog života – Španija, Italija, Grčka, Francuska… Sve one danas prolaze kratke tečajeve i večernje škole liberalizma, ali uz sve veće otpore.

Snažan otpor neoliberalizmu je prisutan svuda, čak i u Velikoj Britaniji. Prošlo je nezapaženo da je jedan od razloga zbog koga je ogroman broj građana Škotske želeo da uđe u opasnu avanturu otcepljenja, velikim delom vezan za pokušaj odbacivanja neoliberalne ideologije. Škotska, kolevka klasičnog liberalizma, danas je po osećanju života bliža skandinavskom socijaldemokratskom modelu i ona taj model želi da zadrži.

Liberalne ideje ne daju odgovore na ekonomske probleme i socijalne bolesti novog vremena – one kriju da bolest postoji. Ogroman deo današnjih ekonomskih i socijalnih problema vezan je upravo za slepo istrajavanje na idejama liberalizma. Propovedanje liberalizma je zalaganje da se društvo okameni, hibernira i zauvek ostane upravo ovakvo, kakvo je danas. To i jeste Fukajamina poruka o kraju istorije. Liberalne ideje koje su bar dva veka bile u službi društvenog progresa i moderniteta, sada postaju najreakcionarnije ideje na globalnoj sceni.

Politička filozofija i ekonomija Srbije

Ponoviću tezu s početka teksta. Ako bismo pokušali (na bazi svega do sada napisanog) da napravimo liberalni ili komunitarni idejni okvir za ekonomsku politiku Srbije, to ne bi bilo moguće. I nije ovde reč samo o idejnom haosu i različitim pogledima na uređenje društva o čemu sam pisao; reč je o tome da se nijedna ideja iz tog haosa, ma kako važni bili mislioci koji ih predlažu, jednostavno ne može upotrebiti za kreiranje ekonomske politike i ekonomskog ambijenta.

Da bi ideje imale ekonomskog smisla, da bi bile upotrebljive, one moraju dokazati superiornost na terenu stvarnosti i moraju proći empirijski test. Naravno, niko od političkih filozofa to nije ni pokušao da uradi, jer se politički filozofi ne bave ekonomskom efikasnošću sistema, ne bave se modelima razvoja, ne bave se monetarnom politikom, dok se fiskalnom politikom bave na nivou maglovitih principa. Oni pre svega govore o svojim moralnim preferencijama i o svom sistemu vrednosti. Pa i na tom terenu, kako sam pokušao da pokažem, mnoge od njihovih ideja su u praktičnom i političkom smislu neupotrebljive.

Otuda se nameće pitanje – zašto se od svih političkih teorija i modela države i društva, Srbija tvrdoglavo fokusira samo na modele koje opsesivno nameću propagatori liberalnih ideja? Da li je moguće da neko može verovati da isti ekonomski model i ista ekonomska politika mogu biti primenjivi i u SAD i u Bugarskoj, ili i u Britaniju i u Srbiji, na primer?

Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije, ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.

Konačno, gotovo da nijedan uspešan model razvoja u poslednjih pedeset godina nije bazirao na idejama liberalizma. Kako je moguće da se tranziciona katastrofa koja je izazvana neoliberlanim receptima tako vešto skriva od očiju javnosti?[6] Koje to sile nameću teze o tobožnjem baltičkom ekonomskom čudu, na primer?[7] Kako je moguće da je u Srbije marginalizovana i najvažnija studija razvojnih modela koju je radila tzv. Spensova komisija za rast i razvoj?[8]

Da li je moguće da oni koji se zalažu za nemešanje države u privredne tokove, ne znaju da se i sama američka država, nominalni bastion liberalizma, intenzivno meša u privredne procese, da stimuliše i finansira sva važna istraživanja i da stoji iza svakog velikog tehnološkog probo[9]

Srpski liberali insistiraju na značaju kreiranja dobrog poslovnog ambijenta i na ustrojstvu pravne države. Tome se nema šta zameriti, ali to su tekovine svake civilizovane države i liberalna misao nad tim idejama nema monopol. Uostalom, paradoksalno i tragično po Srbiju, pravna država i poslovni ambijent su bili povoljniji u socijalističkoj Jugoslaviji nego što su to danas, u tranzicionoj, kapitalističkoj Srbiji.

U ekskluzivni domen liberalnih ekonomskih ideja spada uporno insistiranje na maloj državi, na niskim carinama i na otvorenom tržištu. I sve to, uz neprestano stigmatizovanje javne potrošnje, glorifikovanje fleksibilnog tržišta rada i zalaganje za niske, linearne poreze.

U takvom liberalnom univerzumu, jedino je važno da država ne interveniše, i da nikako ne pomaže domaćim preduzećima. Sve treba prepusti tržišnoj utakmici i u toj utakmici svako će zauzeti mesto koje mu pripada, ili će propasti. Problem je što se utakmica ne odvija na domaćem, zatvorenom terenu, i u međusobnom nadmetanju ravnopravnih lokalnih igrača. Srpska preduzeća su sada izložena inostranoj konkurenciji. A da se strancima ne bi naškodilo, liberali insistiraju na štetnosti carinske zaštite po privredni sistem. Kada se sa teorijskih visina aterira, privredni život izgleda drugačije nego u knjigama i u teoriji.

U realnom životu će domaće preduzeće sa ukupnim prihodom od 10 miliona evra i sa osam godina sankcija iza sebe, ući u tržišnu utakmicu sa stranom kompanijom čiji je prihod 10 milijardi evra i koje iza sebe ima nula godina sankcija. U tako „ravnopravnoj“ utakmici, liberali navijaju da pobedi bolji.

Bolji će svakako, pobediti, ali to nije dovoljno. Pobedniku se mora i dodatno pomoći, pa je važno obradovati ga niskim porezima. Tako će od ostvarene dobiti mali deo ostati u Srbiji, a veći deo kolača će se izneti iz zemlje. Dodatno, dobro je i da se dobit uveća još pre oporezivanja, pa plate moraju biti što niže. To je smisao zahteva za fleksibilnim tržištem rada. Urođenici će raditi za male plate i biti sretni što i to malo jada primaju, jer nešto je uvek veće nego ništa. Razume se, i javna potrošnja mora biti niska jer to omogućava da porezi i doprinosi na rad budu niski, a profiti visoki.

Ovde se liberalni krug konzistentno zatvorio, ali u čiju korist?

Posledica, verovatno i cilj novog liberalizma je slab i nezaštićeni pojedinac, ostavljen na milost i nemilost moćnim korporacijama. Da bi se taj cilj sa sigurnošću ostvario, bitno je onemogućiti ili makar otežati bilo kakav vid kolektivnog udruživanja, ukinuti i minimalnu sigurnost radnog mesta, i oparati mrežu socijalne zaštite koja je tkana poslednjih stotinak godina i čiji je garant bila država.

Kada su države u pitanju, posledica, verovatno i cilj novog liberalizma su slabe i nerazvijene države, zauvek hibernirane u stanju nemoći, čijom privredom upravljaju moćne korporacije.

Ako ovo može zaličiti na kolonijalizam, to je zato što je o kolonijalizmu i reč. Insistiranje na razvojnom modelu koji bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.

Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom samo uzimaju. I najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.

Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune), samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja – iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.

Literatura:

Bell, Daniel (1972), On Meritocracy and Equality, Public Interest Autumn

Berlin, Isaiah (2002), Liberty, Oxford University Press

Burns, Jennifer (2009), Goddess of the Market, Oxford University Press

Caney, Simon (1992), Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate, Political Studies 40

Hayek, F. A. (1967), Studies in Philosophy, Politics, Economics,Rutledge

Hayek, F. A. (1990), New Studies in Philosophy Politics, Economics and the History of Ideas, Rutledge

Hayek, F. A. (1998), Law, Legislation and Liberty, Rutledge

Hayek, F. A. (1994), Hayek on Hayek, Rutledge

Hayek, F. A. (2011), The Constitution of Liberty, The Univeristy of Chicago Press

Mazzucato, Mariana (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press

Mulhall, Stephen & Swift, Adam (1996), Liberals and Communitarians, Blackwell Publishing

Nozick, Robert (1999), Anarchy, State, and Utopia, Blackwell Publishers Ltd

Piketty, Thomas (2014), Capital in the Twenty-first Century, Belknap Press

Rawls, John (1971), A Theory of Justice, The Belknap Press of Harvard University Press

Sandel, Michael (1983), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge Univeristy Press

Sandel, Michael (2012), What Money Can’t Buy, Penguin Books Ltd

Thorsen, Dag Einar and Amund Lie. (2007), What is Neoliberalism?, Department of Political Science, University of Oslo