понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Српска економска драма - на колонијализам личи јер колонијализам јесте
Економска политика

Српска економска драма - на колонијализам личи јер колонијализам јесте

PDF Штампа Ел. пошта
Небојша Катић   
уторак, 16. децембар 2014.

(Блог Небојше Катића)

Српска економска наука креће странпутицом када се окреће политичкој филозофији покушавајући у њој да пронађе инспирацију и решења за економску катастрофу коју Србија доживљава.

Економска наука има превише својих мука, превише дилема и нуди премало решења да би српски економисти себи могла дозволити луксуз губљења времена у схоластичким расправама.

На терену политичке филозофије нема ничег новог, ничега што не знамо већ деценијама, ничега што баца другачије светло и што данас може помоћи у конципирању економске политике. Да се послужим новозаветном поруком и да је парафразирам – политичка филозофија отвара широка врата која воде ка интелектуалном ескапизму. Идући тим путем, даје се за право Томасу Карлајлу (Thomas Carlyle) који је економију (како изгледа, пророчки) назвао јадњикавом науком (the dismal science).

На линији тог и таквог ескапизма је и тема најављене расправе коју организује Научно друштво економиста Србије, а која треба да одговори на питање – како либерална и комунитарна мисао могу помоћи изградњи институција и креирању економске политике? Овај рад је написан поводом те расправе.

Резигнираност коју ће читалац свакако уочити у овом тексту, потиче управо из страшног несклада између српске друштвене стварности и њеног одраза на економској интелектуалној сцени.

Србија данас и сутра

У тренутку када ово пишем (децембар 2014. године), Србија се налази у једној од највећих економских и друштвених криза у својој историји. Суочена са претећим банкротом, немоћна да своју економију организује и опорави, Србија је позвала у помоћ Међународни монетарни фонд (ММФ) и са њим ће закључити трогодишњи станд-бy споразум из предострожности. Како год да се споразум тумачи и рационализује, од основне чињенице се не може побећи – Србија је под пуним економским старатељством ММФ-а и присиљена је на његову горку медицину, најгорчу од када са ММФ-ом сарађује.

На крају 2014. године, а на бази данас расположивих статистичких података, реални бруто домаћи производ Србије ће бити за око три процентна поена нижи него што је био 2008. године. Ако се не догоди чудо, Србија ће током 2015. и 2016. године имати негативну, или у најбољем случају нулту стопу реалног раста БДП-а. На бази пројекција ММФ-а, Србија би тек 2017. године могла остварити мали привредни раст од око два процента. У том сценарију, БДП Србије би се 2018. године могао вратити на (реални) ниво из 2008. године, ако и тада.

Велика је вероватноћа, бојим се и неминовност, да ће по истеку трогодишњег аранжмана са ММФ-ом сви кључни макроекономски параметри Србије бити гори него што су данас. Ово се пре свега односи на ниво запослености, на висину јавног и спољног дуга. Овакав закључак следи и из искустава свих оних држава које су примениле политику на којој инсистира ММФ, а коју је Србија управо прихватила[1].Биће велики успех ако Србија у наредне три године узмогне да избегне финансијску кризу и ако не буде морала да тражи репрограм спољног дуга.

Србија ће, сва је прилика, прокоцкати још једну деценију тапкајући у месту или ходајући уназад. У том светлу би било логично очекивати да се домаћа економска сцена усијава од озбиљних расправа и аргументованих, супротстављених ставова, да све врви од предлога о томе како унапредити економску политику, како запослити људе, како преокренути трендове и променити владајућу парадигму.

Српска економска сцена

Нажалост, на медијски видљивој страни интелектуалног спектра, а само је он важан јер креира јавно мњење, стање је редовно. Нема употребљивих развојних идеја, нема ничега што би помогло да политичка елита можда промени смер и сама креира своју развојну политику. На мртвом мору српске економске мисли доминирају три групе економиста које се повремено мешају и преклапају.

Први групу чине рутинери и мајстори општих места. Они никада не греше и све што говоре је тачно. По њима, боље је да држава буде функционална него нефункционална, боље је да фокус буде на стварању вредности него на расподели, боље је да запосленост расте него да пада, боље је да се извози него да се увози, боље је да индустрија јача него да слаби, боље је да се инвестира него да се не инвестира. Иако је све тачно, ништа, али баш ништа од ових општих места се не може операционализовати и претворити у економску политику.

Другу групу економиста чине поклоници ММФ-а, УСАИД-а, Светске банке, итд., који у овим и сличним институцијама виде носиоце свеколике економске мудрости. Ови економисти попуњавају сва кључна саветничка, а често и министарска места, њихов задатак је да промовишу и спроводе политику иностраних институција, да говоре о нужности и непогрешивости политике која увек и свуда инсистира на малој држави, на приватизацији, на либерализацији и привлачењу страних инвестиција. Ставови ових економиста су мање општи, али су редуцирани – смањити јавну потрошњу и јавни дуг, уравнотежити буџет, смањити субвенције, продати јавна предузећа и … и даље нема.

Трећу групу економиста чине идеолози, или можда боље, економски филозофи. Они доминирају универзитетима, обликују јавно мњење, промовишу (нео)либералну идеологију и дају кључну интелектуалну потпору политици колонизације коју спроводе већ поменуте међународне организације. У јавним наступима, идеолози се најчешће не баве конкретним економским проблемима „сада и овде“; они се баве теоријама и принципима.

За све три групе економиста је карактеристично да потпуно игноришу стварност, емпирију и економску историју. Овде је реч само о различитим појавним облицима истог феномена – о недопустивом интелектуалном ескапизму у баналност, сервилност или јалову теорију.

Ако су проблеми домаће економије везани за ниску стопу запослености, за стагнацију, за економију која је на европском дну, ако сви сегменти друштва и државе тону под теретом дугова (спољних и унутрашњих), ако је индустрија пропала а све што вреди је већ сада, или ће бити у рукама странаца, ако грађани једини излаз виде у бекству из земље, онда је нејасно како ће анализа оцвалих политичких теорија помоћи да се ти процеси промене. Ни на једно од ових питања политичка филозофија не даје одговор, нити се тиме бави. Тиме се не баве ни либерални, ни комунитарни, ни ини политички теоретичари. То није домен ни политичке филозофије, ни филозофије морала.

Било би логично да се решења траже кроз анализу сопствених искустава и грешака, било би мудро да се проучавају модели држава које су успеле да умакну беди и које су неспорно успешни модели развоја. Дакле, уместо на терену прагме и емпиријских анализа, српска економска мисао се врти у кругу апстрактних теорија и идеологије.

Академски педант би с правом могао тврдити да прагматичне и теоријске анализе не искључују једна другу, те да су потребна оба приступа анализи српске драме. Невоља је, бар се мени тако чини, што јалово теоретисање односи убедљиву победу над емпиријским анализама, па тиме више служи да се од емпирије побегне или да се она сакрије, но да се буде њен комплемент или идејни оквир.

Идејна стерилност увек тражи смоквин лист, она своју испразност заодева ученошћу. У том смислу, терен политичке филозофије је неодољиво привлачан. За разлику од сурове економије где се морате суочавати са стварним проблемима, где се морају предлагати решења, где се греши и где су грешке јасно видљиве, као што је и безидејност јасно видљива, терен политичке филозофије је оаза сигурности. Ту владају логички конструкти и ваљаност теорија се не мери егзактно. Репутације се граде на елоквенцији, ерудицији и полемичком дару, а понекад и на голој агресивности која је сама себи сврха. На том терену се никада не може изгубити, јер је у природи филозофије да не нуди коначна решења.[2] И оне идеје које стварност и искуство убијају, на терену политичке филозофије се увек могу оживети и могу трајати вечно.

Идејни и појмовни хаос или, на шта мислиш када кажеш либерализам? На кога мислиш када кажеш либерал?

Либерализам је у академском смислу неухватљив појам, његов смисао и значење се мењају и кроз време и кроз географски простор и данас га је немогуће прецизно дефинисати. Не само да је тешко дефинисати шта се под либерализмом подразумева у широкој области политичке филозофије, већ је немогуће дефинисати и садржај либерализма на ужем, економском терену.

Ова идејна и појмовна конфузија у великој мери обесмишљава употребу појма либерализам у економској сфери. Под појмом либералног се могу подвести различити, па и потпуно супротни погледи на економску политику.

У САД се под либералима најчешће подразумевају интелектуалци који стоје лево од центра, који су ближи Демократској партији и који су присталице државе благостања. У Европи се, сасвим супротно, под либералима подразумевају интелектуалци који стоје десно од центра и који су присталице лаиссез-фаире политике. Ни увођење кованица попут утилитарни либерализам, класични либерализам, либертаријански либерализам, егалитарни либерализам, ордолиберализам, неолиберализам итд., не може помоћи да се у тај идејни хаос уведе било какав појмовни ред.

Како, на пример, помирити либерализам Исаије Берлина (Исаиах Берлин), по коме је Неw Деал најконструктивнији компромис између индивидуалних слобода и економске сигурности, и либерализам Фридриха фон Хајека (Фриедрицх вон Хаyек), који је највећи критичар управо такве политику какву Берлин хвали? Када смо код Берлина, треба поменути и различите концепте слободе – није свеједно да ли се друштво уређује на принципима негативне, или на принципима позитивне слободе.

Већа је разлика у ставовима (и последицама по економску политику) између либерала Џона Ролса (Јохн Раwлс) и либерала Роберта Нозика (Роберт Нозицк), него између Ролса и комунитараца.

Пример Хајека говори и колико је тешко повући јасну границу између либерала и либертаријанаца. Да ли Хајека подвести под либерале, или под либертаријанце? Сврставање Хајека међу либертаријанце би веома узнемирило Аин Ранд (Аyн Ранд) која је Хајека презирала, називајући га „чистим отровом“. (Она ни о Фридману није мислила боље, и само је Мизес био по њеном укусу.)

Укупној конфузији свакако доприноси и необична симбиоза и узајамно разумевање између либерала и конзервативаца. Било би за очекивати да су ова два табора на супротним странама интелектуалног дискурса, али зачудо, та сарадња је породила ново филозофско чедо – фузионизам.

Или још горе, како тумачити нетрпељивост коју понекад корифеји либерализма исказују према демократији и „тиранији већине“? Како објаснити афинитет који неки либерали имају према диктаторима и/или апсолутистима?

Упркос великим и непомирљивим разликама, занимљиво је да пропагатори либертаријанских идеја желе да остану у корпусу либерала и заклоњени иза њих. Да ли кроз то заједништво њихове идеје у општој гужви постају питкије и прихватљивије? За све радикалне идеје, а либертаријанске су ван сваке сумње такве, најважније је да остану у оптицају и на дебатној сцени, да не буду одбачене и да чекају своје време.

У наставку текста ћу дати само кратки приказ најзанимљивијих и најважнијих либералних теоретичара, фокусирајући се на оне њихове ставове који имају највише додира са економијом.

Џон Ролс и теорија правде

Полазна тачка у анализи модерног либерализма би морала бити чувена књига „Теорија правде“ Џона Ролса. Она не представља синтезу филозофије либерализма, али се на бази односа према том делу могу повући какве-такве линије које макар делимично разграничавају либерале, либертаријанце и комунитарце. Могло би се рећи и да су се комунитарне, као и неке новије либертаријанске идеје изоштриле и кристалисале кроз однос према Ролсовом делу.

„Теорија правде“ се појавила 1971. године и постала је, бар када су у питању друштвене науке, једна од најзначајнијих и најутицајнијих књига друге половине двадесетог века. Ролсова књига је покушај да се понуди либерална алтернатива до тада владајућој школи утилитарног либерализма.

По утилитаристима, друштвени и економски систем треба организовати тако да он обезбеђује највећу могућу укупну срећу (утилитy) друштва. Утилитаристи сматрају да треба узимати од богатих и давати сиромашнима, не у име правде, не због тога што сиромашни то заслужују, већ зато што сиромашни у таквој расподели добијају више него што богати губе, па се тиме увећава и укупна срећа.

За Ролса је неприхватљива утилитарна идеја да се интереси појединца могу подредити и жртвовати зарад максимизирања општег добра и среће. Недопустиво је да човек може постати средство за остваривање некаквих општих циљева и да ти циљеви могу стајати изнад интереса појединца.

У основи Ролсове теорије је снажна афирмација јединке и њених права, грађанских слобода и интереса, али све то уз очување принципа социјалне правде и једнакости. Он се залаже за систем широких слобода и једнаких шанси за све – за једнаку приступност образовању, радним местима и друштвеним позицијама. Када се обезбеде механизми (процеси) који ће испунити те базне принципе социјалне правде, тада су социјалне и статусне разлике које проистичу из таквог система оправдане и допуштене. Ипак, неједнакост је оправдана само под једним условом – најугроженијим деловима друштва у тако успостављеном систему мора бити боље него у било ком другом систему (диффереце принципле).

Важно је уочити да је Ролсов фокус на праведности процеса а не на праведности резултата, и ту је једна од кључних разлика између њега и утилитариста. Отуда и Ролсово залагање за процедуралну правду, супротно утилитаристичким залагањима за дистрибутивну или алокативну правду.

Када би постојао некакав нулти тренутак (оригинал поситион) у коме друштво и његове институције настају, тренутак у коме чланови заједнице не знају ништа о себи (веил оф игноранце) што би им помогло да предвиде и процене своју позицију у друштву које настаје, Ролс верује да би они вероватно изабрали систем правде који он заступа јер би њиме добили оптималну комбинацију слободе и сигурности (тзв. маxимин руле).

У економској стварности, разлике између Ролса и утилитариста постају још јасније.

Ставовима утилитарних либерала није тешко бранити велику, интервенционистичку државу благостања која уводи прогресивне порезе, која активно прерасподељује, субвенционише и помаже сиромашне и угрожене, покушавајући да друштво у целини учини сретнијим. Оваква држава делује најчешће корективно, еx-пост, смањујући неједнакости које стално настају.

Ролсова приступ је другачији. Он већ унапред (еx-анте) покушава да смањи нарастање социјалних разлика тиме што свима даје једнаку шансу омогућавајући равноправан приступ школовању и запошљавању. За разлику од државе благостања, Ролсова власничка држава (пропертy-оwининг демоцрацy) би својим механизмима и институцијама обезбеђивала равномернију расподелу богатства и капитала. Таква држава је егалитарнија од државе благостања, она може, али и не мора бити велика да би била социјално праведна. Тиме се, по Ролсу, смањује потреба за каснијом прерасподелом, а све касније настале разлике у богатству се могу сматрати оправданим. Увећање опште среће није његова тема.

Ролсову теорију је могуће интерпретирати и другачије – као напуштање либералне позиције и приклањање социјалистичкој етици (Белл 1972.). У светлу његових базних принципа где су интереси појединца изнад свега, Ролсу се приписује контрадикторност када превелику пажњу придаје заштити најугроженијих. Чини се да се у његовом концепту правде интереси те групе ипак стављају испред интереса појединца. И редистрибутивни инстинкт је код Ролса много снажнији него што се то чини на први поглед. То се можда најјасније види у начину на који он третира меритократију.

Либерализам, бар у принципу, подржава став да свима треба обезбедити једнаку стартну позицију. Спорно је Ролсово виђење једнакости стартних позиција – наслеђени социјални статус је незаслужена предност, али Ролс и талент види као незаслужену предност, тражећи начин да то отклони. У складу са таквим егалитарним принципом, друштво мора више пажње посвећивати онима које је природа мање обдарила. Ту Ролсов интервенционизам угрожава саму логику либерализма и није јасно како се тај интервенционизам мири са идејом по којој појединац увек стоји изнад сваког друштвеног циља.

Управо због тога што се Ролсова теорија може тумачити на различите начине, различите и супротстављене политичке опције у њој увек могу наћи нешто за себе. Ролс је ван сваке сумње присталица тржишне привреде, али се чини да би социјалдемократски модел можда био најближи његовом концепту државе и друштва.

Либертаријански и либерални критичари Ролса

Роберт Нозик

За либертаријанску критику Ролсове теорију можда је најбоље послужити се Робертом Нозиком и његовом најпознатијом, готово култном књигом „Анархија, држава и утопија“. Нозика пре свега интересује природа државе, њене функције као и оправданост њеног постојања. Он закључује да је минимална држава (night-watchman state) „највећа“ држава чије се постојање може бранити.

Нозикова минимална држава треба да заштити грађане од насиља, крађе, преваре, да обезбеђује спровођење уговора, и слично. Све више од тога и све преко тога је насиље над грађанима и нарушава њихова права.

Држава не може никога присиљавати да помаже другима, нити сме на било који начин ограничавати слободу грађана. То се односи и на покушај државе да грађане штити од њих самих.

Нозик одбија било какву помисао да редистрибутивна, интервенционистичка држава може бити праведна. По њему, опорезивање рада је исто што и принудни рад, и тиме појединац постаје средство и подређује се добробити других.

Узгред, по Нозику је и минимална држава делом редистрибутивна, јер пружа заштиту и онима који за ту заштиту нису платили – нпр. полиција штити и оне који немају посао и не плаћају порез. Нозик се поиграва и са идејом о још мањој држави од минималне, уводећи појам ултраминималне државе, али се за њу не залаже.

Нозик не признаје постојање било каквих општих, друштвених или заједничких интереса. Постоје само људи за својим засебним животима и интересима, и од њих се не може захтевати да се жртвују за друге. Они имају само један живот и он припада само њима. (Ову тезу о непостојању друштва и примату појединца је касније поновила, готово дословно, и Маргарет Тачер.)

Нозик је понудио своју алтернативну и једноставну теорију права и правде (ентитлемент тхеорy) која се бави стицањем, расподелом и разменом имовине и богатства. У Нозиковом концепту легитимно је све што се присвојило а да није припадало било коме, и све што се добило, зарадило, наследило итд. кроз процес добровољне размене. За случај да неко богатство није настало на овим принципима то би се морало исправити, мада Нозик признаје да не зна како би се то могло урадити.

Сва богатства и све социјалне разлике настале на Нозиковим принципима су оправдане и никакве етичке дилеме не постоје. Небитно је да ли је неко заслужио богатство и да ли га је достојан. Истини за вољу, Нозиков концепт не искључује ни могућност ни потребу да се сиромашнима помаже, али та помоћ може бити само и једино добровољни чин појединца.

Слично Ролсу, и за Нозика је битан процес (принцип) стицања имовине, а не и правичност његовог исхода. Нозикови ставови су једноставни, јасни, могу се неком свиђати или не свиђати, али за разлику од Ролса, нико не може бити у дилеми за какву државу се Нозик залаже.

Па ипак, уз тако радикалне теоријске ставове, тешко је прихватити да је и сам Нозик веровао у реалност организовања државе по његовом рецепту. Чини се да је ту више реч о филозофским вежбама и логичким мозгалицама, него што је реч о рационалном концепту државе. Уосталом, Нозик филозофију и није доживљавао као науку, већ као уметничку форму, а у филозофима је видео литерате који раде са идејама. Верујем да су многи, читајући Нозикову књигу, стекли утисак да се Нозик одлично забављао док је писао.

Ваља указати и да нема те парламентарне политичке партије која би се усудила да пред бираче изађе са Нозиковим идејама о минималној држави, нити би се ико у политичкој сфери смео позвати на Нозикову етику. То онда отвара питање, како је могуће да у дебатном простору остају теорије које нико не жели да користи и на које се нико у јавном политичком животу не би позвао?

Фридрих фон Хајек

Гледано из економског угла, Хајек је свакако најважнији и најутицајнији либерални мислилац. Хајек је из економије искорачио у политичку филозофију, покушавајући да направи своју синтезу ове две дисциплине. Иако Хајек сматра да су разлике између њега и Ролса више семантичке (вербалне) него суштинске, чини се да је Хајеков приступ држави и друштву ипак битно различит од Ролсовог.

Хајеков либерализам је спонтани поредак који почива на апстрактним законима и у том поретку нема простора за социјалну правду. Хајек се са презрењем и готово гадљиво односи већ и према самом појму социјалне правде. Социјална правда је за њега илузија, семантичка неправда, празна формула, знак незрелог ума, култ који тежи да уништи аутентична морална осећања. По Хајеку, реч је о тројанском коњу тоталитаризма, о манифестацији племенског духа, о атавизму и атавистичкој жудњи за заједничком сврхом (Хаyек 1998).

Социјална правда је по Хајеку синоним за дистрибутивну правду, а то подразумева да држава има своју идеју о правди и сопствене циљеве које намеће друштву. Још горе, спровођење принципа дистрибутивне правде значи уништавање тржишта и његових механизама. То је систем прерасподеле који покушава да наметне неку врсту уравниловке, да силом одузме средства од успешних да би их доделила мање успешним. Најтежу последицу овакве прерасподеле Хајек види у томе што она спречава способне да реализују свој пуни потенцијал, будући да им се одузимају средства која би они продуктивно инвестирали. То је процес у коме сви губе, па и сиромашни. У централистичком систему (централлy дирецтед сyстем) ће сиромашни добити мање него што би добили у систему који почива на слободном тржишту (Хаyек 1990).

По Хајеку, богате државе можда и могу себи дозволити луксуз социјалне правде а да при томе не угрозе привредни раст. Он такву политику никако не види као рецепт за сиромашне државе које се морају убрзано адаптирати на брзе глобалне промене, а од брзине адаптације зависи њихов раст и економски успех.

Хајек исказује и бојазан како би веровање у социјалну правду могло навести модерне демократије да прихвате систем који ће значајно смањити људске слободе. По њему, држава благостања ће кроз редистрибутивну политику, корак по корак, уништити тржиште, а потом ће се све више уводити централно планирање. На крају, систем редистрибутивне правде ће завршити у тоталитаризму.

Хајеков економски (либерални) универзум је релативно једноставан и почива на спонтаној мудрости тржишта. Тржиште је механизам преко кога се хармонизују различити циљеви појединаца, преко кога они ступају у контакт и сарађују, и где свако покушава да следи своје интересе и оптимизира своју ситуацију.

У том смислу тржиште никога не дискриминише, свакоме даје шансу и на крају га доводи на своје место. Успех не зависи само од способности, већ зависи и од околности и од среће. Тржиште није инструмент праведности, али је најбољи механизам који имамо. Мудрост тржишта не може заменити држава и сваки покушај да се интервенише значи уплитање у процесе које не разумемо и чије импликације не можемо предвидети. Слично Ролсу, и Хајек мисли да је кључ праведности у процесу, у механизмима којима се праведност остварује, а тржиште је управо такав механизам.

На ужас либертаријанаца, Хајек прихвата да модерна држава може и мора вршити неке функције које превазилазе оквире класичног либерализма, или Нозикове минималне државе. Уз то, држава може остваривати и неке социјалне функције, пружати минималну заштиту сиромашнима кроз социјалну помоћ, може субвенционисати школовање и сл., али све се то мора одвијати ван тржишта и не сме угрожавати тржишне механизме. По Хајеку, величина државе је мање важна од одабира функција које ће та држава на себе преузети.

Хајекова увереност у сопствене ставове и предвиђања је толико јака, да их он често презентира аксиоматски, као самоподразумевајуће. У складу са тим, Хајек не троши време на емпиријске анализе којима би своје тезе потврдио, па је (пре)често у великом раскораку са стварношћу и друштвеним преференцијама.

Иако је Хајек веома популаран на британској десници, ни тамо нема политичке партије која би се усудила да се позове нпр. на његову критику британског здравственог система. Национална здравствена служба (НХС) је институција која сваком грађанину обезбеђује бесплатну здравствену заштиту и Британци су на њу изузетно поносни. Хајек је тврдио да тај систем омета развој медицине, јер у таквом систему нема конкуренције. Хајеку би свакако по вољи био амерички здравствени систем који је много скупљи од европских, мање је ефикасан, али у коме влада тржишна утакмица (Хаyек 2011, Хаyек 1994).

Хајековштина, као метода игнорисања стварности, може се најбоље илустровати кроз његов однос према социјалдемократији. Редистрибутивна социјална држава неминовно срља у тоталитаризам – уверен је Хајек. Ако је то тако, врата пакла би данас морала бити у Скандинавији, мрачном простору тоталитарног ужаса. Хајек неће признати да је погрешио, неће ревидирати ставове, па му једино преостаје да игнорише скандинавски модел, правећи се као да он ни не постоји. То исто слепило за стварност, када се стварност не уклапа у либерални скрипт, карактеристична је и за Хајекове следбенике.

Комунитарна критика либерализма[3]

Комунитарна мисао и оно што данас под тим подразумевамо, настала је на критици модерног либерализма, понајвише на критици Ролсове теорије права. Шаренило идеја либералне сцене није заобишло ни комунитарце, па су неки од најутицајних филозофа који се рутински сврставају у комунитарце, одбијали да ту буду сврстани (нпр. Сандел, Мацyнтире итд.).

Комунитарна критика Ролса задире у саму суштину модерног либерализма и доводи у питање његове основне поставке, што јој у филозофском смислу даје фундаментални значај. Комунитарци дају јасан примат консеквенцијализму (телеолошкој етици) над деонтологијом. У најкраћем, комунитарци не виде јединку ван друштвеног контекста, и не прихватају да индивидуална права појединца могу бити одвојена и независна од концепта добра.

Комунитарци не прихватају концепт неутралне либералне заједнице у којој нема идеје о заједничком добру и заједничким циљевима, и у којој сваки појединац живи у свом засебном етичком простору у коме је слобода основна идеја добра. Простор слободе је код комунитараца много ужи и рестриктивнији него код либерала. Они допуштају ускраћивање оних права која прете да дестабилизују друштво, инсистирајући на равнотежи између реда и слободе. Последица оваковог разумевања права и етике је да држава може интервенисати и користити своју моћ када је то потребно за добробит заједнице.

Друштво дефинише јединку, и по комунитарцима Ролс греши када занемарује социјални контекст и чињеницу да је сваки појединац већ обликован и да је продукт таквог социјалног контекста. Ролсов нулти моменат (како сам то претходно поменуо) само је конструкт који у стварности не постоји. Људи нису празне плоче на којој теоретичари могу исписивати нови етички систем.

Либералима се замера и да игноришу традицију и њене наслаге, да игноришу специфичности друштава, култура и религија, покушавајући свима да наметну свој јединствен систем вредности.

Комунитарци су и велики критичари потрошачког, атомизираног друштва. Они се залажу за јачање породице и локалних заједница, за хуманије и солидарније друштво, па чак и за колективно тражење вишег смисла егзистенције. При томе, они исказују неповерење како у велику државу, тако и у корпорације и њихову моћ.

Комунитарна мисао је много више оријентисана ка критици либерала и либералне стварности, но што је по себи некакав заокружени филозофски систем. У том смислу, критичари с правом указују на некохерентност, па и етичку наивност комунитараца, као и тенденцију да олако жртвују права мањина у интересу „моралне“ већине.

Комунитарна критика либерализма помало подсећа на нове марксисте (Маркузеа, на пример) и на критику капитализма која је долазила са те стране. У том смислу, комунитарци су нека врсте филозофске левице.

Либералне идеје и њихове последице данас

У развоју западне цивилизације идеје либерализма су биле моћан агенс и у том смислу су биле најпрогресивније и најмодерније идеје свог времена. Њихов смисао је била побуна против тираније и апсолутизма и афирмација грађанских слобода и правне државе. Те идеје су добро послужиле западним земљама да изграде јаку државну и економску структуру, да постану успешна и уређена друштва и моћне економије. У тим процесима дугог трајања грађене су институције либералног система, али подједнако важно, обликовала се и специфична ментална структура становништва.

Ипак, као продукт западне цивилизације, идеје либерализма не могу представљати универзалне вредности, сем у најопштијем смислу. Оне се не могу успешно наметати друштвима и културама другачијег типа, другачијих менталних структура. При томе, и друштвени процеси су спори и не могу се на силу убрзавати. Такви покушаји пре доводе до деструкције друштава, но до њиховог процвата на принципима либерализма. Или да то грубо формулишем – таква друштва пре личе ни на шта, него што личе на уређене западне демократије. То се нажалост односи и на државе које припадају православним културама. Чини се да упорно наметање либералистичких идеја постаје облик специјалног рата против држава другачијег устројства.

Идеје либерализма нису супериорне ни у односу на друге филозофске и социјалне идеја. Нема филозофског кантара којим се квалитет идеја може измерити, поготово не ван ширег социјалног контекста. Јапанско друштво, на пример, почива на „антилибералним“ идејама. Интереси јединке су увек подређени интересима друштвене групе и шире заједнице, а идеја социјалне хармоније је изнад идеја индивидуалне слободе. При томе, реч је о успешном друштву, мерено сваким рационалним критеријумом. Слично важи и за конфучијанске идеје и друштва.

На премисама новог либерализма и економске политике која се води последњих 35 година, дошло је до огромне концентрације богатства на врху пирамиде моћи, до страховитог нарастања социјалних разлика, до потпуне атомизације и растакања друштава. Важну Пикетијеву (Thomas Piketty) студију „Капитал у XXИ веку“ и њене закључке више нико не може оспоравати. Проблем неједнакости није више само социјални и етички проблем. Он је постао и прворазредни економски проблем, препрека економском напретку и изласку из кризе[4].

Паралелно са акумулацијом богатства концентрише се и огромна политичка моћ која урушава демократију и која полако овладава и правним системом потчињавајући га својим интересима. Новац се директно претвара у политички утицај, не само преко утицаја лобистичких група на законодавну и извршну власт, већ и кроз одлуке највиших судских инстанци[5].

Правна сигурност и владавина права, тај кључни стуб либералне државе, загарантовани су само најмоћнијим структурама и онима који могу да плате врхунске адвокате. За остале важе друга правила – могу бити убијани као пси, хапшени, мучени, а да при томе немају никакву правну заштиту. Чак и принцип хабеас цорпус, на коме су вековима почивали западни правни системи, данас престаје да важи.

Либерализам истрајава на готово фарсичној тези о слободном тржишту, упркос чињеници да су огромни делови тржишта монополизовани и картелизовани. Глобални економски простор је подређен релативно малом броју моћних играча који кроз компликовану мрежу укрштеног власништва врло често симулирају тржишну конкуренцију. Зачудо, у теорији новог либерализма монополи су прихватљиви, али уз услов да нису државни.

Глобални финансијски систем и његове институције су малигна сила која господари животима милијарди, а коме ни најјаче државе више не могу ништа.

Либералним економистима ова стварност као да је непозната. У њиховом интелектуалном универзуму привредна структура и данас изгледа исто као у времену Адама Смита.

Теоретичари се могу скривати и бежати од стварности, али се стварност не може сакрити од грађана. Од индивидуалних слобода, од слободног и независног појединца на коме почива либерална грађевина, готово да није остало ништа. Либерализам, у његовој неолибералној инкарнацији, најбоље су на својој кожи осетили грађани транзиционих држава, и то је веома болело. Сада на ред долазе државе које су до јуче биле појам доброг живота – Шпанија, Италија, Грчка, Француска… Све оне данас пролазе кратке течајеве и вечерње школе либерализма, али уз све веће отпоре.

Снажан отпор неолиберализму је присутан свуда, чак и у Великој Британији. Прошло је незапажено да је један од разлога због кога је огроман број грађана Шкотске желео да уђе у опасну авантуру отцепљења, великим делом везан за покушај одбацивања неолибералне идеологије. Шкотска, колевка класичног либерализма, данас је по осећању живота ближа скандинавском социјалдемократском моделу и она тај модел жели да задржи.

Либералне идеје не дају одговоре на економске проблеме и социјалне болести новог времена – оне крију да болест постоји. Огроман део данашњих економских и социјалних проблема везан је управо за слепо истрајавање на идејама либерализма. Проповедање либерализма је залагање да се друштво окамени, хибернира и заувек остане управо овакво, какво је данас. То и јесте Фукајамина порука о крају историје. Либералне идеје које су бар два века биле у служби друштвеног прогреса и модернитета, сада постају најреакционарније идеје на глобалној сцени.

Политичка филозофија и економија Србије

Поновићу тезу с почетка текста. Ако бисмо покушали (на бази свега до сада написаног) да направимо либерални или комунитарни идејни оквир за економску политику Србије, то не би било могуће. И није овде реч само о идејном хаосу и различитим погледима на уређење друштва о чему сам писао; реч је о томе да се ниједна идеја из тог хаоса, ма како важни били мислиоци који их предлажу, једноставно не може употребити за креирање економске политике и економског амбијента.

Да би идеје имале економског смисла, да би биле употребљиве, оне морају доказати супериорност на терену стварности и морају проћи емпиријски тест. Наравно, нико од политичких филозофа то није ни покушао да уради, јер се политички филозофи не баве економском ефикасношћу система, не баве се моделима развоја, не баве се монетарном политиком, док се фискалном политиком баве на нивоу магловитих принципа. Они пре свега говоре о својим моралним преференцијама и о свом систему вредности. Па и на том терену, како сам покушао да покажем, многе од њихових идеја су у практичном и политичком смислу неупотребљиве.

Отуда се намеће питање – зашто се од свих политичких теорија и модела државе и друштва, Србија тврдоглаво фокусира само на моделе које опсесивно намећу пропагатори либералних идеја? Да ли је могуће да неко може веровати да исти економски модел и иста економска политика могу бити примењиви и у САД и у Бугарској, или и у Британију и у Србији, на пример?

Које то силе не дозвољавају да у дебатни простор уђу и друге идеје, попут социјалдемократских, на пример? Зашто се не проучавају дирижистички модели источне и југоисточне Азије, или послератни (дирижистички) француски модел, на пример? Зашто нико не помиње или не проучава развојни модел Финске, до њеног уласка у ЕУ? Готових рецепата наравно нема, модели се не могу тек тако преписивати, експериментисати се мора, али то се мора радити на бази много ширег опсега идеја и искустава од оног који нуди либерална мисао.

Коначно, готово да ниједан успешан модел развоја у последњих педесет година није базирао на идејама либерализма. Како је могуће да се транзициона катастрофа која је изазвана неолиберланим рецептима тако вешто скрива од очију јавности?[6] Које то силе намећу тезе о тобожњем балтичком економском чуду, на пример?[7] Како је могуће да је у Србије маргинализована и најважнија студија развојних модела коју је радила тзв. Спенсова комисија за раст и развој?[8]

Да ли је могуће да они који се залажу за немешање државе у привредне токове, не знају да се и сама америчка држава, номинални бастион либерализма, интензивно меша у привредне процесе, да стимулише и финансира сва важна истраживања и да стоји иза сваког великог технолошког пробо[9]

Српски либерали инсистирају на значају креирања доброг пословног амбијента и на устројству правне државе. Томе се нема шта замерити, али то су тековине сваке цивилизоване државе и либерална мисао над тим идејама нема монопол. Уосталом, парадоксално и трагично по Србију, правна држава и пословни амбијент су били повољнији у социјалистичкој Југославији него што су то данас, у транзиционој, капиталистичкој Србији.

У ексклузивни домен либералних економских идеја спада упорно инсистирање на малој држави, на ниским царинама и на отвореном тржишту. И све то, уз непрестано стигматизовање јавне потрошње, глорификовање флексибилног тржишта рада и залагање за ниске, линеарне порезе.

У таквом либералном универзуму, једино је важно да држава не интервенише, и да никако не помаже домаћим предузећима. Све треба препусти тржишној утакмици и у тој утакмици свако ће заузети место које му припада, или ће пропасти. Проблем је што се утакмица не одвија на домаћем, затвореном терену, и у међусобном надметању равноправних локалних играча. Српска предузећа су сада изложена иностраној конкуренцији. А да се странцима не би нашкодило, либерали инсистирају на штетности царинске заштите по привредни систем. Када се са теоријских висина атерира, привредни живот изгледа другачије него у књигама и у теорији.

У реалном животу ће домаће предузеће са укупним приходом од 10 милиона евра и са осам година санкција иза себе, ући у тржишну утакмицу са страном компанијом чији је приход 10 милијарди евра и које иза себе има нула година санкција. У тако „равноправној“ утакмици, либерали навијају да победи бољи.

Бољи ће свакако, победити, али то није довољно. Победнику се мора и додатно помоћи, па је важно обрадовати га ниским порезима. Тако ће од остварене добити мали део остати у Србији, а већи део колача ће се изнети из земље. Додатно, добро је и да се добит увећа још пре опорезивања, па плате морају бити што ниже. То је смисао захтева за флексибилним тржиштем рада. Урођеници ће радити за мале плате и бити сретни што и то мало јада примају, јер нешто је увек веће него ништа. Разуме се, и јавна потрошња мора бити ниска јер то омогућава да порези и доприноси на рад буду ниски, а профити високи.

Овде се либерални круг конзистентно затворио, али у чију корист?

Последица, вероватно и циљ новог либерализма је слаб и незаштићени појединац, остављен на милост и немилост моћним корпорацијама. Да би се тај циљ са сигурношћу остварио, битно је онемогућити или макар отежати било какав вид колективног удруживања, укинути и минималну сигурност радног места, и опарати мрежу социјалне заштите која је ткана последњих стотинак година и чији је гарант била држава.

Када су државе у питању, последица, вероватно и циљ новог либерализма су слабе и неразвијене државе, заувек хиберниране у стању немоћи, чијом привредом управљају моћне корпорације.

Ако ово може заличити на колонијализам, то је зато што је о колонијализму и реч. Инсистирање на развојном моделу који базира на страним инвестицијама је кључни механизам модерне колонизације. За разлику од класичног колонијализма који је наметан уз отпор становништва и локалних елита, на нови колонијализам грађани пристају добровољно, политичке елите га призивају, а економски теоретичари охрабрују. Неразвијене и слабе државе данас моле да буду економски потчињене, чак и плаћају да буду колонизоване.

Класични колонизатори су цивилизовали простор који су освајали, о свом трошку градили инфраструктуру и градове, и иза себе нешто остављали. Нови колонизатори углавном само узимају. И најпоразније од свега – данас се колонизују и државе које никада нису биле колоније, које имају дугу традицију независности и које су умеле да функционишу самостално као независне државе.

Овакво стање се може одржавати (а да не доведе до побуне), само континуираним испирањем мозга, мантричним понављањем увек истих фраза, стварањем зомби генерација које нису у стању да мисле, нити да критички, отворених очију анализирају свет око себе. Управо у томе и јесте смисао непрекидне промоције либералних идеја – из ограђеног простора и затвореног ума не може се побећи.

Литература:

Bell, Daniel (1972), On Meritocracy and Equality, Public Interest Autumn

Berlin, Isaiah (2002), Liberty, Oxford University Press

Burns, Jennifer (2009), Goddess of the Market, Oxford University Press

Caney, Simon (1992), Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate, Political Studies 40

Hayek, F. A. (1967), Studies in Philosophy, Politics, Economics,Rutledge

Hayek, F. A. (1990), New Studies in Philosophy Politics, Economics and the History of Ideas, Rutledge

Hayek, F. A. (1998), Law, Legislation and Liberty, Rutledge

Hayek, F. A. (1994), Hayek on Hayek, Rutledge

Hayek, F. A. (2011), The Constitution of Liberty, The Univeristy of Chicago Press

Mazzucato, Mariana (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press

Mulhall, Stephen & Swift, Adam (1996), Liberals and Communitarians, Blackwell Publishing

Nozick, Robert (1999), Anarchy, State, and Utopia, Blackwell Publishers Ltd

Piketty, Thomas (2014), Capital in the Twenty-first Century, Belknap Press

Rawls, John (1971), A Theory of Justice, The Belknap Press of Harvard University Press

Sandel, Michael (1983), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge Univeristy Press

Sandel, Michael (2012), What Money Can’t Buy, Penguin Books Ltd

Thorsen, Dag Einar and Amund Lie. (2007), What is Neoliberalism?, Department of Political Science, University of Oslo


[1] О искуствима везаним за програме фискалне консолидације писао сам у тексту

https://nkatic.wordpress.com/2014/09/29/fiskalna-konsolidacija-na-putu-ili-na-stranputici/

[2] О карактеристикама српске дебатне сцене сам писао у тексту

https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/.

[3] Како бих избегао да текст додатно оптерећујем огромним бројем фуснота, овде ћу комунитарне идеје изложити без позивања на ауторе. У прегледу литературе су наведени извори које сам користио за компилирање овог дела текста.

[4] Видети текст “Неједнакост и економски раст, или и плавуше су схватиле”

https://nkatic.wordpress.com/2014/10/30/nejednakost-i-ekonomski-rast-ili-i-plavue-su-shvatile/

[5] Нпр. пресуда америчког Врховног суда у чувеном случају Citizens United v. Federal Election Commission.

[8]Извештај Спенсове комисије је на овој адреси

http://siteresources.worldbank.org/EXTPREMNET/Resources/489960-1338997241035

/Growth_Commission_Final_Report.pdf

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер