Srpska ekonomija u krizi: nazeb ili arogancija vladajuće elite?

U organizaciji Srpske liberalne stranke, Naprednog kluba i Nove srpske političke misli, na Terazijama je 27. februara održana tribina posvećena svetskoj ekonomskoj krizi, dimenzijama njene pretnje po privredu Srbije, kao i eventualnim merama kojim bi se njen uticaj mogao ograničiti. Izlagači su uglavnom bili stručnjaci iz oblasti ekonomije, mada su se mogli čuti pogledi „sa strane“, što diskusiju i razmenu ideja nije učinilo ništa manje stručnom, niti manje zanimljivom.

U duhu poslovične srpske sklonosti da naširoko razmatramo događaje koji su već svršeni i padaju van domašaja i uticaja našeg društva, dobar deo većine izlaganja posvećen je izvorima i uzrocima aktuelne globalne krize, čije je korene mr Dobrivoje Katunac video već u godini '88-oj i poznim fazama tranzicije „Regan-Tačer tipa“ u zapadnim zemljama, dok je akademik Kosta Čavoški skrenuo pažnju da je na veoma sličan način stambena kriza 1906. godine (tokom koje su crnci naselili Harlem) bila svojevrsni preludij u Veliku depresiju. Takođe je bilo reči o kreditnim, hipotekarnim i monetarnim mehanizmima koji su doveli do obezvređivanja hartija od vrednosti pre svega u SAD, a zatim i „ostatku sveta“, na osnovu zakona spojenih sudova, pojačanog ekonomskom globalizacijom koja je tokove kapitala izmestila na nadnacionalni, multikorporacijski nivo.

Iako je srpskoj javnosti zaista potrebno dobro upoznavanje sa uzrocima i razmerama globalne krize, na tribini je, prirodno, daleko najviše vremena i pažnje potrošeno na današnji položaj privrede u Srbiji. Pri tome nije bilo saglasja o tome koliki udeo u našim dnevnim problemima može biti pripisan uticaju krize (pad neposrednih stranih ulaganja, pad izvoza, pad likvidnosti krupnih banaka na koje su oslanjaju finansijske institucije u zemlji), a koliko nekompetentnosti vlasti u Srbiji da se za nastupanje krize pripreme, da njene posledice predvide, kao i uopšte da ekonomiju Srbije učine koliko-toliko samodostatnom i autonomnom.

U tom smislu, naročito su sumorni bili zaključci prof. Mlađana Kovačevića i dr Saše Đogovića, koji su nastojali detaljno i argumentovano izložiti svu ozbiljnost situacije u koju je zapala srpska ekonomija. Prof. Kovačević je obrazložio svoj stav da Srbiji u najbliže vreme preti kriza likvidnosti, budući da su se iscrpla sva sredstva kojima se do sada popunjavao budžetski deficit, dok kriza znatno otežava eventualni priliv dodatnih sredstava iz inostranstva. On je takođe istakao da je nepromišljeno raspolaganje sredstvima u zemlji dovelo do stanja u kome 70% srpske privrede otpada na usluge, što je neodrživo u situaciji pada vrednosti novca i slabljenja standarda građana, koja neminovno mora nastupiti. Saša Đogović se na ove procene nadovezao još oštrije, tvrdeći da se delovanje, pogotovo aktuelnih, vlasti i ekonomskih institucija u zemlji može opisati kao autizam i arogancija – odnosno potpuni nedostatak svesti o globalnim procesima koji utiču na privrednu situaciju u zemlji i neobjašnjivo samopouzdanje u vlastitu sposobnost da se izađe na kraj sa problemima koji muče daleko bogatije i stabilnije države. Na ovo su drugi učesnici dodavali konkretne probleme poput spoljnotrgovinskog deficita, nepovoljne atmosfere za ulaganja, nepostojanja adekvatne komunikacione infrastrukture i pogotovo tehnološke zaostalosti i nekonkunkurentnosti ono malo domaće proizvodnje što je u Srbiji ostalo.

Koliko god se svi manje-više slagali oko toga da se država trenutno nalazi u veoma nezavidnom položaju, ocene mogućnosti prevazilaženja nabrojanih problema pogotovo su odstupale jedna od druge. Do izražaja su došle upravo razlike u stavovima o izvorima globalne krize, koju su jedni videli kao krizu projekta liberalnog kapitalizma i siguran znak za povratak na scenu različitih oblika ekonomskog etatizma ili nacionalizma, dok su je drugi doživljavali kao puko „trokiranje“ inače dobro podmazana globalne mašinerije. U odbrani ovog drugog stanovišta naročito se istakao bivši Ministar ekonomskih veza sa inostranstvom, Milan Parivodić, koji je istakao da je kapitalistička privreda nebrojeno puta imala unutrašnje krize, koje bi svaki put uspevala da prebrodi, između ostalog upravo zbog naročitih potencijala svoje globalno-liberalne varijante. Prof. Parivodić je ujedno pokazao i najveću dozu optimizma vezano za perspektive srpske ekonomije, istakavši da, u poređenju sa depresijom iz devedesetih i NATO bombardovanjem, svetska ekonomska kriza za Srbiju predstavlja „najobičniji nazeb“. On je dodao da je „komparativna prednost“ Srbije u odnosu na druge zemlje njena relativno mala zaduženost od svega tridesetak odsto bruto nacionalnog proizvoda, koja omogućuje dalje zaduživanje. Prema njegovoj oceni, Srbija će iz krize izaći zadužena za 100% b.n.p, ali će tada posedovati zdravu ekonomiju koja će dugove moći da finansira.

Uopšte uzev, na tribini je došlo do zanimljive polemike između „stare“ i „nove škole“ srpskih liberala, iz koje su prisutni posetioci mogli značajno da prošire svoje poznavanje ekonomskih problema u Srbiji, kao i da saznaju neke činjenice vezane za globalnu krizu o kojim nema dovoljno reči u domaćim medijima. Osećao se, međutim, nedostatak, kako zastupnika aktuelne ekonomske politike čiji su potezi uglavnom bili kritikovani, tako i pripadnika određenih levičarskih i uopšte antikapitalistički orijentisanih struja mišljenja, čije bi prisustvo tribinu dodatno obogatilo. Ovako, i bez njih, mogli smo saznati da je pretnja globalne krize po Srbiju daleko veća nego što se najavljuje, kao što su neuspesi srpske ekonomske politike daleko manje posledica krize nego što bi pripadnici vlasti to hteli da priznaju. Istovremeno, skoro da je opšta saglasnost postignuta oko činjenice da je Srbiji hitno potrebna nacionalna ekonomska strategija koja neće biti stvar jednog ideološkog ili partijskog tabora, već će omogućiti društvu i državi da se zaštite i razvijaju bez obzira na političke turbulencije.

(Na tribini su govorili dr Milan Parivodić, dr Mlađan Kovačević, mr Đorđe Vukadinović, akademik Kosta Čavoški, mr Dobrivoje Katunac, mr Goran Nikolić, Saša Đogović, mr Kosta Banjac, profesor Milovan Jeremić i dr Čedomir Antić)