Srbija i novi EU ugovor o ekonomskoj i monetarnoj uniji

Glavni urednik časopisa ''Izazovi evropskih integracija'' Nikola Jovanović izjavio je da će Srbija pregovarati o članstvu u EU ''najmanje šest godina''.[1] Ovoj (previše optimističnoj) proceni treba dodati činjenicu da Srbija još uvek nije dobila datum za otpočinjanje pregovora. Takođe, nakon završetka pregovora sledi potpisivanje (i ratifikacija) Ugovora o pristupanju. Međutim, ako se uzme u obzir trajanje ratifikacije SSP-a sa Srbijom od 27 država članica (4 godine) jasno je da će Srbija (najranije) tek za 10 godina postati članica EU.

Nakon toga će pred Srbijom biti postavljena i važna ekonomska dilema. Da li treba pristupiti novom Ugovoru o stabilnosti, koordinaciji i upravljanju u ekonomskoj i monetarnoj uniji (Treaty on Stability, Coordination and Governance in the Economic and Monetary Union, potpisan od 25 zemalja EU 2. marta 2012).

Tačnije, do sada u srpskoj političkoj eliti (i proevropskoj javnosti i medijima) nije bilo ni naznake o stavu koji bi Srbija trebalo da zauzme povodom ovog važnog ugovora.

To je nelogično postupanje ako se zna da bi prema članu 3 Ugovora o stabilnosti Srbija bila u obavezi da u okviru ekonomske i budžetske politike usvaja ''korektivne mere" koje propiše EK. Dakle, EK bi mogla i formalno (ne kao do sada neformalno i delimično) da određuje veličinu budžeta, subvencija, izdvajanja za zdravstvo, socijalu i prosvetu, kao i stope poreza u Srbiji.

Takođe, prema Ugovoru o stabilnosti, 25 država članica se obavezalo da će platiti kaznu od 0,1% BDP u slučaju da prekorače budžetski deficit od 3% BDP. Ili, u slučaju Srbije (pri visini BDP iz 2011. godine) kazna bi iznosila najmanje nekoliko desetina miliona evra godišnje.

Sa druge strane, Ugovor je i uslov za pristupanje Evropskom stabilizacionom mehanizmu (EMS) sa sedištem u Luksemburgu (tako se navodi u preambuli Ugovora). Ili, fondu koji će raspolagati velikim antikriznim sredstvima (oko 500 milijardi evra kredita i garancija).

Međutim, kao što se navodi u preambuli Ugovora o stabilnosti, Srbija će morati da poštuje i članove 121, 126 i 131 Ugovora o funkcionisanju EU (drugi deo Lisabonskog ugovora) i da ''deponuje bez kamate određeni iznos sredstava'',[2] ako po mišljenju Saveta ministara EU nije korigovala budžetski deficit. Ili, Srbija bi morala da deponuje sredstva upravo u antikrizni fond.

Takođe, Srbija bi morala i da usaglasi rad NBS sa Evropskom centralnom bankom. Ali i da dopusti ''multilatelaterni nadzor“ EK nad ekonomskom politikom u celini.

Slično tome, Srbija bi morala (ako bi potpisala Ugovor) u skladu sa članom 273 Ugovora o funkcionisanju EU, da prihvati i nadležnost Suda pravde EU u ekonomskom sporu između država članica. Na primer, ako Hrvatska (ili možda takozvano Kosovo kao nova članica EU za 10 godina) bude tužila Srbiju zbog budžetskog deficita, u skladu sa članom 8 Ugovora o stabilnosti, Srbija će (ponovo) biti u obavezi da plati novčanu kaznu.

Takođe, Srbija bi morala u skladu sa članom 20 Ugovora o EU (prvi deo Lisabonskog ugovora na koji se takođe poziva preambula Ugovora o stabilnosti) da pristane i na postojanje EU u ''nekoliko brzina'' (takozvana ''bliža saradnja''). Ili, na postojanje prvorazrednih, drugorazrednih i trećerazrednih članica EU u ekonomskom (i svakom drugom) smislu.

U članu 3 Ugovora se navode i ''izuzetne okolnosti'' koje će dozvoljavati izuzetak od ovog (grubog) mešanja EU u ekonomsku i budžetsku politiku država potpisnica. Međutim, nije teško predvideti da ove izuzetne (blago rečeno nedovoljno definisane) okolnosti neće važiti u praksi za Srbiju. Sa druge strane verovatno hoće kao jedna vrsta opravdanja za nepoštovanje budžetskih pravila za Nemačku ili Francusku (slično kao 2003. godine kada su ove države narušile prvobitni Pakt stabilnosti). Na to ukazuje i činjenica da Ustavni sud SR Nemačke još uvek nije razmatrao ratifikaciju Ugovora o stabilnosti od strane Bundestaga i da se to očekuje tek u septembru 2012. godine (nema sumnje da će odluka SUS SR Nemačke biti uslovna i povoljna za nemačku privredu i budžetsku politiku, kao što je to bila u slučaju ''Lisabon'' kada je evropsko pravo definisano kao drugorazredno u odnosu na nemačko).

Takođe, u članu 5 Ugovora o stabilnosti se navodi da će države potpisnice biti obavezne da svoj predlog ekonomskih mera dostave Savetu EU i EK na usvajanje. Države potpisnice će takođe morati da pristanu na oštru kontrolu primene tih odobrenih mera od strane EU.

U članu 12 Ugovora se navodi da će zajedničke ekonomske smernice određivati Evropski savet (dva puta godišnje). Dakle, ne Evropski parlament ili nacionalni parlamenti ili vlade, već institucija koja će se sastajati jednom u 6 meseci (koju čine šefovi država i vlada EU).

Konačno, prema članu 14, Ugovor stupa na snagu 1. januara 2013. godine uz uslov da ga ratifikuje 12 članica evrozone. Takođe, u skladu sa članom 15 tek nakon pet godina će ovaj ugovor postati deo Lisabonskog ugovora kao najvišeg pravnog akta EU.

Dakle, jasno je da se radi o Ugovoru o stabilnosti iza kojeg stoji namera Nemačke da brzo (i na kvazipravan način i uz veliki demokratski deficit) preuzme korake koji će omogućiti dalju ekonomsku, ali i političku integraciju EU pod njenim vođstvom (sve to u uslovima velike ekonomske krize koja je pogodila južni deo evrozone). Uostalom, tu nameru i ne krije nemački kancelar Angela Merkel. Ona je početkom jula 2012. nakon sastanka sa britanskim premijerom, pozvala na brže stvaranje ''političke unije'', a nakon sastanka sa francuskim predsednikom krajem juna iste godine, i ''na produbljivanje ekonomske i političke unije". Konačno, u nedavnom intervjuu za televiziju ZDF, ona je jasno poručila da svako dodeljivanje nemačke pomoći (kredita) iz ESM, znači dalje prebacivanje suvereniteta na Brisel (ili Berlin) i jaču kontrolu na ''novom nivou'' za zemlje dužnike. Svako osporavanje ovog principa delovanja (ekonomski suverenitet za novac?) „ne prolazi kod mene niti kod Nemačke'', poručila je kancelar[3].

Takvu ekonomsku (i političku) poziciju dodatno ojačava činjenica da će Nemačka imati najveći udeo u Evropskom stabilizacionom mehanizmu. Ali i činjenica da od nemačkog (rekordnog izvoza) od 1.006 milijardi evra u 2011. godini (za 11,4 % više nego u 2010) jeste oko 627 milijardi otišlo u zemlje EU (dakle suma koja je veća od čitavog antikriznog fonda EMS). Takođe, opštepoznata je činjenica i da je nemački izvoz sve veći dok se istovremeno produbljuje kriza u ostalim državama članicama EU i zone evra.[4]

U tom kontekstu, jedinstvena evropska valuta je Nemačkoj donosila svake godine uštedu od oko 500 miliona evra[5] (samo na troškovima transakcija). Ali je i Nemačkoj omogućila i povoljno tržište na jugu evrozone jer je kamatna stopa godinama bila mala u južnim delovima EU (zbog niske jedinstvene kamatne stope Evropske centralne banke). Tako je (u suštini) u južnim delovima evrozone, podsticano uzimanje kredita koji su koristili u velikoj meri za uvoz nemačkih proizvoda. Uostalom i sama Merkelova je izjavila krajem 2011: ''Nemačka je kao izvozna nacija, imala posebnu korist od evra. To je istina ne samo za velike kompanije već i za male i srednje''. [6]

Sa druge strane, Češka Republika je 2012. godine zauzela suprotan stav od Nemačke povodom Ugovora o stabilnosti. Tačnije, Češka je odbila da pristupi Ugovoru o stabilnosti. Tačnije, češki predsednik Vaclav Klaus je povodom Ugovora o stabilnosti izjavio da je odluka Češke da ga ne prihvati bila ''razumna'' jer je: ''Evrovaluta katastrofa... Ideja da se odgovornost za budžet prenese negde u Brisel i da se budžet ne usvaja u zemlji, već da se odluka o njemu prepusti tehnokratama i birokratama, to je za nas nedopustivo''.[7] Takođe, Klaus je istakao: ''Taj pakt je nerazuman jer je zasnovan na pretpostavci da su ljudi nerazumni a da neko u Briselu ima više razuma nego oni. To nije istina... To uostalom nagoveštavaju i izjave nekih nemačkih političara, koje su na čudan način procurele, to jest, to da su predlagali da Grčka potpadne pod nekakav protektorat EU''. [8] Takođe, Klaus je Ugovor opisao i kao oštar korak od monetarne ka fiskalnoj uniji, iako je sama monetarna unija očigledno ''neuspešna''.

Dakle, kada se prethodno ima u vidu, pred Srbijom je važan izbor (na takozvanom evropskom putu). Ili će prihvatiti dominantno nemački koncept Ugovora o stabilnosti, koji će dovesti do toga da se u Briselu (Berlinu) određuje budžet Srbije (i visina poreza). Ili će se Srbija opredeliti za realniji i korisniji stav za jednu malu i siromašnu uvozničku zemlju, kao što je to uradila Češka Republika.