Srbija i EU: večno čekanje na bar 1918 prepreka

Ljubav bratska da ostane među vama.

Gostoljubivosti ne zaboravljajte;

jer neki ne znajući iz gostoljubivosti primiše anđele na konak.

Poslanica Jevrejima sv. apostola Pavla 13.1-2.

Ja sam izuzetno srećan čovek.

Uvek kad napravim neku grešku, nađe se neko da to primeti.

Konfučije

1. Uvod[1]

Evropska unija (EU) i moguće pristupanje Srbije ovoj međunarodnoj organizaciji već su godinama na samom vrhu rasprava u Srbiji. Najviši državnici naše otadžbine godinama ponavljaju narodu priču da je pristupanje Srbije EU jedan od najosnovnijih ciljeva njihove politike. Nova srpska politička misao je u dva navrata objavila naše poglede na pomenutu temu 2006.[2] i 2007.[3] godine. Iako je od tada prošlo nekoliko godina, u ranije iznesenim stavovima i ’licitacijama’ o tome kada i šta može da se dogodi nemamo ništa da izmenimo. Nažalost. Uz to, i dalje ostaje na snazi izjava koju je dao jedan visoki briselski zvaničnik EU uglednom Ekonomistu: „Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob.“[4] Namera nam je da u ovoj raspravi izbegnemo ponavljanja ranije iznetih stavova (koliko je to moguće) i da prokomentarišemo događaje u međuvremenu. Zbog toga smatramo da je ponovo objavljivanje članka iz 2007. godine „Bar 1918 prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji“ bez ikakvih izmena i uporedo sa ovim tekstom od znatne pomoći.

Ovaj članak ima sledeću strukturu. Posle ovog uvoda, počinje se objašnjenjem složene procedure pristupanja zemlje kandidata EU. Tema sledeća dva poglavlja je rasprava o tome da li Evropa ima ili nema alternativu za Srbiju; i gde se nalaze granice Srbije? Peto i šesto poglavlje osvrću se na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i na beli šengen. Sedmo poglavlje baca svetlo na ekonomsku krizu u Srbiji i na ulogu Međunarodnog monetarnog fonda. Osmo poglavlje donosi zaključna razmatranja.

2. Kućni red Evropske unije

Kućni red EU za pristupanje novih zemalja članica propisuje sledeću proceduru. Posle potpisivanja i ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i njegove glatke primene tokom određenog vremena, zemlja koja izrazi nameru da pristupi EU treba da primi nedvosmisleni politički signal iz EU da je njena prijava za prijem u punopravno članstvo dobrodošla na šalteru EU. Predaja prijave za kandidaturu za članstvo u EU ne znači da je kandidatura automatski i odobrena i potvrđena. Nakon podnošenja prijave, organi EU i svi njeni činioci razmatraju tu prijavu. Kada se svi slože i prijavu jednoglasno prihvate i potvrde, samo tada se zemlja svečano proglašava kandidatom za punopravnog člana EU. Potom EU određuje datum za otpočinjanje pregovora. Rok u kojem EU treba da odredi taj datum nije određen i svaka zemlja može da ga blokira na neodređeno vreme, a u skladu sa sopstvenim prioritetima i političkim interesom. 

Pošto EU sa svoje strane proglasi zemlju koja je podnela prijavu zvaničnim kandidatom za prijem u EU, dolazi sledeći korak. EU određuje datum za početak pregovora o 35 poglavlja ekonomske i druge politike. Posle završetka pregovora, potpisuje se ugovor o pristupanju zemlje kandidata u EU. Zatim dolazi do ratifikacije pomenutog ugovora u nacionalnim parlamentima ili se sprovodi referendum u zemljama članicama EU o njegovom potvrđivanju. Tek kada se sve ovo završi, i svi se sa time slože, zemlja kandidat pristupa EU, tj. pojedinim delovima ili spoljašnjim prstenovima EU. Centralni prsten ili vrh u sadašnjoj arhitekturi EU je monetarna unija. Ovde su važne još dve stvari. Prvo, u ovom paragrafu upotrebljena je reč svi. Treba je definisati. Svi u EU znače i institucije EU (sastanak šefova država ili vlada, i Savet ministara, i Evropski parlament i Evropska komisija), ali i sve zemlje članice (trenutno ih je 27). Druga stvar tiče se rokova. Navedena procedura nema tačno propisane rokove. Sve zavisi od političke volje svih navedenih. Srbija ima jako dobre i jasne primere povezane sa ovako otvorenim rokovima. U pitanju je SSP EU-Srbija (koči je Holandija) ili drugi primer, BJR Makedonije koja ima potvrđeni status kandidata za prijem u članstvo EU od 2005, ali pregovore još uvek nije počela (sprečava je Grčka).

Vlada Srbije često pominje jednostranu inicijativu o predaji prijave za članstvo u EU, a da se prethodno ne primenjuje SSP sa obe ugovorne strane. Takva živahnost u jednostranim inicijativama Vlade verovatno ocrtava realnu činjenicu koja se ogleda u manjku stvarnih rezultata u odnosima sa EU. EU bi možda mogla da učini neverovatan ustupak, napravi presedan i pruži Srbiji mogućnost da preskoči jednu (ali nikada dve) stepenice na putu ka punopravnom članstvu u EU. Takav ustupak mogao bi da se protumači i kao veliki uspeh za Srbiju. Međutim, bez obzira na spoljašnju formu, takav ustupak bi u svojoj suštini bio samo kozmetička povlastica jer kada jednom u daljoj budućnosti otpočne pregovore za pristupanje EU, Srbiju čeka bar 1918 prepreka, a na svakoj od njih lako i brzo može da dođe do potpune blokade procesa i snažnih zahteva za novim ustupcima od strane Srbije.

Zemlja koja je prihvaćena kao kandidat za prijem u članstvo EU pregovara o ulasku u EU sa Evropskom komisijom. Pregovara se o nizu od 35 različitih poglavlja ekonomske i druge politike koja su bitna za pristupanje EU. „Sadašnja pravila dozvoljavaju svakoj zemlji članici EU, uključujući i najmanju, da blokira proces pregovora u bilo kom trenutku jer je neophodan konsenzus ne samo za otpočinjanje pregovora o bilo kom poglavlju, već i za njihov završetak.“[5] Ako EU sada ima 27 zemalja članica i ako svaka ima pravo veta, tada one mogu da postave 35x2x27=1.890 prepreka prilikom pregovora o pristupanju EU. Svaki put zemlja članica EU može da zahteva preko Evropske komisije određene ustupke od zemlje sa kojom se pregovara. Posle uspešnih pregovora sa Evropskom komisijom, Evropski savet treba da prihvati novu zemlju članicu. Ali tu se priča ne završava. Posle svega navedenog, svaka zemlja članica EU (sada ih je 27) bez izuzetka treba da se saglasi sa prijemom nove zemlje u članstvo EU. Izjašnjavanje o ovom pitanju može da bude i na nacionalnom referendumu čiji ishod često može da bude jako neizvestan. Dakle, od kada se jednom počnu vrlo naporni i zahtevni pregovori sa Evropskom komisijom o pristupanju EU, postoji za sada bar 1918 prepreka na putu ka ulasku u članstvo EU. Ovih 1918 prepreka ne uključuju na hiljade mogućih dodatnih zahteva koje zemlja koja pregovara o pristupanju mora da zadovolji i ispuni tokom pregovora i pre ulaska, a koji se tiču „aki komunitera“.[6] EU ima zaista jako široko diskreciono pravo da bira koga, kakvog, kako i kada će da primi u svoje članstvo.

3. Evropa nema alternativu

Ulazak Srbije u EU izgleda mnogima u Srbiji kao neminovnost. Šta činiti? Izbor je na političarima u Srbiji koji bi trebalo da sprovode izbornu volju građana. U teoriji postoje sledeći izbori:

· Prihvatati sve zahteve i radne naloge koji dolaze iz EU bez ikakvog pogovora? Da li to znači biti dobar Evropljanin? Ili je to samo popustljivo i snishodljivo podaništvo koje zahtevaju i očekuju, na primer, moćnici, okupatori, staljinisti,...

· Ne prihvatiti ništa? Izolovati se i živeti kao severna Koreja.

· Prihvatati delimično? Trgovati u pregovorima kao što su to činili Obrenovići. Srbija treba da formuliše svoje nacionalne prioritete i ciljeve. Sledstveno tim interesima treba da se prilagođava, a ne željama i očekivanjima drugih. Sećajmo se stalno neprijatne i gorke realnosti da Turska i dalje okupira trećinu Kipra, a da EU vodi sa njom pregovore o punopravnom članstvu u EU. U ovom svetlu, EU i njene zemlje članice treba da objasne zbog čega im je tih nekoliko miliona Srba ’tako važno’ i zbog čega ih tretira mnogo drugačije nego što je to bio slučaj sa ranijim kandidatima?

· Stvoriti situaciju, koliko je to god moguće, da više stane EU da primi Srbiju u svoje članstvo nego što bi stalo Srbiji da pristupi EU? To znači obrazovati kadrove, poboljšati infrastrukturu i profitirati mnogo više od lokacije kuće sagrađene „nasred puta“ (kroz Balkan).

Ako već godinama nema velikog ili nikakvog stvarnog apetita u EU za daljim proširenjem, zbog čega je liderima u EU baš tako (bar deklarativno) stalo do Srbije u EU? Šta će im Srbija u EU?[7] Jedini razlozi mogu da se nađu u očuvanju mira i stabilnosti u regionu, ali i u sprečavanju i ograničavanju uticaja na Balkanu zemalja koje su van EU, prvenstveno Rusije (što je vekovna politika Britanije). Snažnija privreda Srbije je od veće važnosti samo za nekoliko okolnih zemalja. Samit EU u Briselu (19–20.6.2008. tačka 52) ponovo je potvrdio svoju punu podršku evropskoj perspektivi zemalja zapadnog Balkana.[8] Sve to liči na već viđene svečane govore druga Tita pred, recimo, topioničarima u Zenici o društvenom napretku i svetloj ekonomskoj budućnosti. Međutim, obećanja i tapšanja po ramenu ne staju skoro ništa. Neki značajniji novac za Srbiju nalazi se u punom sprovođenju SSP-a od obe ugovorne strane. Ali EU ne sprovodi SSP u odnosima sa Srbijom. Nema ni novih većih ideja, a ni novih radnih mesta u EU. Očigledna i stvarna apatija i zamor EU povezani sa proširenjem osećaju se već godinama na svim stranama i strukturama u EU. Javne izjave političara u EU su druga stvar jer oni mogu lako jedno da kažu, a drugo da rade.

U biti evropske ideje (u smislu Martina Hajdegera) jesu lepota i bogatstvo u različitosti. Ako nešto „nema alternativu“, kao što se to često čuje od brojnih zvaničnika u Srbiji, to snažno zaudara na udarničko-skojevsku i staljinističku kuhinju u kojoj se kuvalo na sloganu da „komunizam nema alternativu“ ili da nesvrstanost ili samoupravljanje nemaju alternativu! Sve što se potura ili nameće kao jedino što nema alternativu u biti je neevropsko i „neostaljinističko“. A svi dobro znamo kakve su gorke i bolne posledice nametanja stvari, ideja ili stanja koja nemaju alternativu (recimo nasilna kolektivizacija poljoprivrede).

Ako nema izbora, tada vlast sama sebe unapred oslobađa odgovornosti za moguće nepopularne mere. Možda takvo stanje i odgovara vlastima? Ali odgovorna vlast je povezana sa vođstvom, ona se sučeljava sa problemima i izazovima, rešava ih, a na tom putu bira i sprovodi često i nepopularne mere, a ne sklanja se iza tuđe ili tuđinske „kecelje“ i ne kaže da nije bilo izbora. Uvek na putu postoji i druga alternativa ili još neki treći izbor. Izbor je ići ka i ući u EU ili to ne činiti. Koji je izbor poželjniji? Zbog čega? Koja je cena svakog izbora? Šta se dobija, a šta se gubi? To je u biti evropskih vrednosti i rasprave, a ne na „neostaljinistički“ način naturati jedan jedini put bez ikakvog izbora. Evropski put je put razmatranja, ubeđivanja, izbora, poboljšanja, razmene, prava i zakona, duhovnog i intelektualnog obogaćivanja, uvažavanja razlika, ... a ne put nametanja bez ikakvog izbora.

Evropski put i duh, bar u teoriji, to je put vladavine prava, reda i zakona, a ne sile i nametanja „realnosti“. Realnost je da Turska okupira trećinu Kipra od 1974. Severni Kipar je samoproglasio nezavisnost 1983. Ali te „realnosti“ skoro niko ne priznaje. Dakle, pravo je temelj na kojima se zasnivaju međunarodni odnosi i rešavaju sukobi, demokratija i ljudska prava, a ne priznavanje realnosti, pogotovo ne one koja je stvorena pljačkom ili silom. U suprotnom nema mesta bilo kakvoj raspravi: treba podviti rep, saviti se i prihvatiti realnost, tj. „pravo“, silu, pljačku i „demokratiju“ jačeg.

Često se čuju pitanja u anketama javnog mnjenja u smislu: „Da li ste za to da Srbija pristupi EU?“ To pitanje slično je pitanju koje bi anketar postavio muškarcima: Da li želite da se oženite? Odmah se postavlja u takvoj situaciji i niz drugih pitanja na koja treba prethodno dati odgovor. Ta prethodna pitanja su: Sa kim? Kada? Kako? Pod kojim uslovima?... Pod kojim uslovima Srbija treba da pristupi EU? Da li će specifični uslovi pristupanja Srbiji biti bitno stroži i gori od uslova koji su bili postavljeni bilo kojoj drugoj državi koja je ranije pristupila EU? Đavo je uvek u detaljima. Nažalost, ovi specifični uslovi i detalji se ne pominju, a mediji dostupni širokoj javnosti uglavnom pominju samo opšte i lako prihvatljive uslove. Zbog toga se stvaraju uslovi za medijsku manipulaciju u javnosti.

Često se zaboravlja i činjenica da se EU stalno menja. EU je prvo bila zajedničko tržište, pa jedinstveno tržište, pa je došla monetarna unija. Kako će EU da izgleda za nekih petnaestak godina kada se možda može očekivati pristupanje Srbije EU? Da li će takva EU da bude privlačna za Srbiju? Da li će takva EU da bude privlačna i za sadašnje zemlje članice da u njoj ostanu? Šta o EU misle građani u zemljama koje su joj nedavno pristupile? Koliko su zadovoljni? Zbog čega su Poljska, a pogotovo Češka, bile spore i nevoljne u ratifikaciji Lisabonskog sporazuma?

Jedinstveno evropsko tržište je jedno od najvećih i najznačajnijih dostignuća u istoriji EU. Svedoci smo da tokom tekuće globalne ekonomske krize (od 2008) ovo kolosalno dostignuće EU puca po šavovima. Vrlo su snažne domaće kampanje i subvencije da se kupuje domaća roba nauštrb inostrane, pa makar to bila roba i iz zemalja partnera u EU.[9] Francuska je samo jedan od očiglednih primera takve „rodoljubive“ ekonomske politike u EU.[10] Takve rodoljubive, a po nekima i nacionalističke, kampanje suprotne su osnovnom duhu evropske integracije, ali i zakonima o konkurenciji. Bez jedinstvenog tržišta, monetarna unija ima malo smisla i slabu održivost. Sve navedeno treba da se uključi u razmatranje pitanja o mogućem pristupanju Srbije EU, a ne da se mehanički zameni ranija crvena komunistička zvezda, žutom zvezdom EU u „prodaji“ puta građanstvu bez alternative.  

Predsednik Francuske Nikola Sarkozi je „rekao naglas ono što svi znaju, a to je da Srbija neće moći da postane član EU a da prethodno ne prizna nezavisnost Kosova“.[11] Ipak, nakon susreta u Parizu u maju 2009. sa predsednikom Srbije Tadićem, predsednik Tadić je izjavio: „Predsednik Francuske mi je rekao da od Srbije niko ni ne očekuje niti je uslovljava bilo kakvim, implicitnim ili eksplicitnim priznanjem Kosova na putu do evropskih integracija. Mislim da je to izuzetno važno i jedno veliko političko postignuće.“[12]

Uobičajena diplomatska praksa nalaže da se posle susreta visokih državnika obavezno zajednički održi bar kratka konferencija (tri minuta) za novinare. Nje nema samo u slučaju da je susret ili beznačajan, ili kada je bilo puno svađe prilikom susreta, ili kada je gost iz „trećerazredne“ zemlje. Čak i površnom pratiocu ovog sastanka najviših državnika Francuske i Srbije nije promakao „politički signal“ da nije bilo uobičajene zajedničke konferencije za štampu. Francuska strana nije smatrala da je sastanak tako značajan da se predsednici zajedno pojave pred novinarima. Bilo je i pojedinih dodatnih nerazjašnjenih stvari povezanih sa ovim susretom najviših državnika dveju zemalja. NIN je zabeležio i jednu važnu reč. Detalj. To je da Francuska neće da traži od Srbije da „odmah“ prizna nezavisno Kosovo.[13]

Moguće ponovno (formalno?) oživljavanje starih i pokidanih veza između sadašnje Francuske i sadašnje Srbije je dobrodošlo. Francuska je uvek bila bitan politički, vojni i ekonomski faktor u Evropi, a i šire. Ako do obnavljanja dubljih veza između Francuske i Srbije ponovo dođe, obratite pažnju ne na to šta je izjavljeno ili potpisano. To mogu da budu lepe, opšteprihvatljive i milozvučne reči i činjenice. Obratite pažnju na to (detalji) šta time nije ni obuhvaćeno, a ni pomenuto.

Činjenica je da je EU umorna od proširenja, pogotovo posle pristupanja zemalja sa istoka Evrope i da je put Srbije ka EU prilično usporen i neizvestan. Jedan od jasnih i osnovnih uslova za pristupanje EU su i dobrosusedski odnosi sa zemljama u okruženju. Često se ponavlja stav da neće biti postavljanja novih uslova Srbiji na putu ka EU. Obratite pažnju na „đavola u detalju“. Neće biti novih uslova na putu do ili ka EU, a ne na putu u EU. Mala, ali odsudno bitna razlika je između puta ka ili do EU i puta u EU. Samo je pitanje trenutka kada će se iz dobrog dela EU zemalja postaviti pitanje Srbiji priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. U teoretskom slučaju da Srbija i pristupi EU u nekoj daljoj budućnosti, a to se dogodi pre ili istovremeno sa pristupanjem Kosova EU, mišljenja smo da će specifični i obavezujući uslovi pristupanja Srbije EU biti takvi da će joj biti unapred potpuno onemogućeno da učini bilo šta Kosovu na način na koji se odnosi Slovenija prema Hrvatskoj tokom tekućih pregovora o pristupanju Hrvatske EU.

Recimo davnašnji, a sada zaboravljeni saveznik Srbije, Francuska[14] je priznala nezavisnost Kosova. Francuska je suviše velika, ozbiljna i značajna zemlja da čini tako ozbiljne poteze ishitreno i bez prethodnog razmišljanja. Lako se prenebregava bitna geopolitička činjenica da je Francuska time odstupila od Versajskog sporazuma. Da se uopšte ne zavaravamo, i Francuska i Srbija od pre jednog veka bile su potpuno drugačije države sa drugačijim prioritetima. Francuska se bitno izmenila uključujući i njenu demografiju. Francuski prioriteti prvenstveno uključuju odnose sa Nemačkom, sa muslimanskim i sa afričkim zemljama, a takođe i sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Srbija nije više nikakav ni ključni francuski partner, a ni prioritet. Treba se uvek sećati sa dužnim poštovanjem nekadašnjeg savezništva dveju država, ali to su davno odbegla vremena. I Srbija i Francuska su se bitno promenile i istorijski i politički i demografski u proteklih sto godina.

Najavljeno je moguće potpisivanje strateškog sporazuma o odnosima između Francuske i Srbije krajem novembra 2009.[15] To je pozitivan i snažan pomak u odnosima između dve zemlje. Treba obratiti dužnu pažnju u tom sporazumu (ako bude dostupan javnosti) na stvari koje će u njemu da budu pomenute, ali možda više pažnje treba obratiti na stvari koje u njemu ne pišu. Jako će biti zanimljivo funkcionisanje strateškog sporazuma o odnosima između Francuske i Srbije u svetlu činjenice da Međunarodni sud pravde u Hagu počinje 1.12.2009. raspravu o nezavisnosti Kosova u kojoj je Francuska jedan od kolovođa potpuno suprotnog stava od Srbije. Istorija diplomatije će imati novi i zanimljiv materijal za proučavanje strateških odnosa i partnerstva. Zato se treba setiti Hegelove izreke: „Iskustvo i istorija nas uči da ljudi i vlade nikada nisu ništa naučili iz istorije ili da su postupali principijelno.“

Istovremeno sa mogućim pritiskom na Srbiju da prizna nezavisno Kosovo, EU pregovara sa Turskom o punopravnom članstvu, a ta ista Turska drži pod okupacijom jednu trećinu suverene države koja je punopravni član EU! U pitanju je Kipar. To je činjenica koja dokazuje da EU ima vrlo savitljive kriterijume i principe za pristupanje zemalja u svoje članstvo i da ih koristi vrlo savitljivo i prema sopstvenom nahođenju i interesima.    

Angela Merkel važi za jednog od nemačkih kancelara koji su najviše naklonjeni SAD. Sigurno mnogo više od prethodnog kancelara Gerharda Šredera (koji je snažno otvarao Nemačku prema Rusiji). U borbi za novi kancelarski mandat, Merkel se mesecima ogorčeno borila da spase Opel (vlasništvo američkog DŽeneral motorsa) i radna mesta u Nemačkoj. Uspela je da uz pomoć kanadske Magne i ruske Sberbanke sačuva Opel od najavljenih i očekivanih velikih otpuštanja radnika i ušla u složeni, ali za Nemačku uspešan aranžman na liniji Amerika–Kanada–Nemačka–Rusija. Gde se tu pojavljuje EU? Pojavljuje se kao „kočnica“ koja bi proveravala, ograničavala ili sprečavala nemačke subvencije Opelu od 6 milijardi evra koja su bila obećana za spasavanje najvećeg broja od 25.000 radnika koliko Opel zapošljava u četiri nemačke fabrike.

Merkel je potom (ali ne samo zbog toga) dobila novi kancelarski mandat, ali je istovremeno bila oštro kritikovana od zemalja (Britanija i Belgija) u kojima DŽeneral motors ima fabrike i na koje bi trebalo da padne veći teret „restrukturiranja“ (otpuštanja zaposlenih). Kao novoizabrani kancelar, Merkel je otišla u Vašington u kojem je održala široko hvaljen i pozdravljen govor u Kongresu. Posle, kako je izgledalo, vrlo uspešne posete SAD, „i samo malo više od jednog sata posle poletanja aviona iz Vašingtona“ svi njeni napori da sačuva Opel su poništeni.[16] DŽeneral motors je odlučio da obelodani odluku da ne proda Opel Magni i Sberbanci već da sam izvrši ’restrukturiranje’ Opela. Bliski saradnik Angele Merkel izjavio je: „Naravno da je besna, jer sa DŽeneral motorsom je postignut dogovor. Magna je dobila taj posao i DŽeneral motors se sada predomislio. Sve je dogovoreno još pre nekoliko meseci. Ako napravite dogovor, onda ste ga valjda napravili.“[17]

Zbog čega smo ovo naveli? Zbog toga što sumnjamo da bi nemački kancelar održao tako divan i više nego saveznički, čak emotivno prijateljski govor u Vašingtonu, možda ne bi ni išla u Vašington, da je znala šta je čeka iza leđa kod američkih domaćina! Obratite pažnju, DŽeneral motors je sada u faktičkom vlasništvu američke vlade, a odluka o poništenju sporazuma sa Nemcima je objavljena „samo malo više od jednog sata“ pošto je avion sa nemačkim kancelarom poleteo iz Vašingtona. Dakle, najvažniji američki domaćini Angele Merkel su znali ili su morali unapred znati za ovako značajnu odluku DŽeneral motorsa. To je bio snažan udarac u leđa nemačkom savezniku. Da li će Nemačka posle ovoga još više da gleda na istok? Prema Rusiji?

U isto vreme nastavlja se višegodišnji porast jaza u dozvoljenoj stopi budžetskog deficita između Nemačke i Francuske u okviru Evropskog monetarnog sistema. Ovo može u dužem roku da ozbiljno uzdrma temelje evrozone. Francuski deficit je veći od nemačkog. Evro je slavio 2009. svojih 10 godina postojanja. Ako se nastavi sadašnji razvoj razlike u pogledu budžetskog deficita između ove dve zemlje koje su najznačajnije poluge evra, da li će Nemačka slaveći 20. rođendan evra početi da razmišlja o tome da sama izgradi i nastavi svoj monetarni put? Nemačka već izgrađuje i osnažuje svoje energetske i druge ekonomske veze sa Rusijom (gasovod ispod Baltičkog mora) zaobilazeći geografski i EU i zemlje partnere u EU i NATO savezu. 

Ne zaboravimo ni ključnu ulogu koju je imao tadašnji Sovjetski Savez (Rusija) sa Mihajlom Gorbačovim na čelu u „dozvoli“ za ujedinjenje Nemačke 1989. Francuska i Britanija snažno su se protivile ujedinjenju Nemačke zbog bojazni, zasnovane na dugom istorijskom iskustvu, da bi „Velika Nemačka“ mogla da učini nešto neprikladno i na svoju ruku. Francuska i Britanija nisu ovo javno iznosile usled verovanja i želje da će Sovjetski Savez javno odraditi „prljav posao“ za njih i sprečiti ujedinjenje Nemačke. Ovo se nije dogodilo pa su Francuska i Britanija (u suštini nevoljno) prihvatile ujedinjenu Nemačku. Navedenu „uslugu“ Sovjetskog Saveza (Rusije) Nemačka ne zaboravlja. To je samo nastavak duboko utemeljenih i dugoročnih veza između dve zemlje još od doba Katarine Velike (krunisane 1762). U cilju snažnijeg zadržavanja i „zaključavanja“ Nemačke u okviru evropskog projekta, bar za neko duže vreme u budućnosti, Francuska je smislila i sprovela Evropski monetarni sistem i ugovor o produbljivanju integracije u EU koji je potpisan u Mastrihtu (1992). Nemačka je prihvatila taj Francuski plan kao cenu svog ujedinjenja. Za sada.

Ovo su važna geopolitička pitanja koja Srbija mora da ima u vidu na svom dugotrajnom, mukotrpnom i neizvesnom putu pristupanja EU. Da li Srbija može da ima određene štete od ovakvog razvoja geopolitičkih događaja? Ili možda može da ima i neki ćar?

Ponegde se podmeće od pojedinih političara u Srbiji i navodna nepisana obaveza ulaska Srbije u NATO kao uslov za pristupanje EU, jer su sve zemlje istočnog bloka prvo pristupile NATO savezu, pa tek potom EU. Još se tome dodaje da Srbija ne može da ostane ostrvo okruženo NATO savezom. Miroslav Lazanski je na takve ideje odgovorio na sledeći način. „Mogu da razumem čelnike alijanse, sadašnje i bivše, koji o tome govore, ali kada neki srpski političari kažu ‘da su sve zemlje komunističkog lagera pre ulaska u EU ušle i u NATO, pa mora i Srbija’, onda sam zadivljen takvim falsifikovanjem istorije. Jugoslavija nikada nije bila članica komunističkog lagera, jer lager je bio Varšavski pakt. Jugoslavija na svojoj teritoriji nikada nije imala strane vojne baze, imala je nezavisnu poziciju, svoju spoljnu politiku i svoju vojnu doktrinu. Istina, nije bila baš previše demokratska država, ali i u takvoj demokratiji mnoge sadašnje demokrate su doktorirale.“[18] Austrija, Finska, Irska, Kipar, Malta i Švedska su pristupile EU, a nisu članice NATO. Švajcarska je odavno okružena i NATO i EU, ima posebne ugovore sa njima i srećna je, nezavisna i napredna zemlja. Generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen izjavio je: „Srbija ne mora da postane član NATO da bi ušla u EU“.[19]

Sa jedne strane zemlje EU preko svojih postavljenih (a ne izabranih) namesnika silom teraju entitete u Bosni i Hercegovini u jedinstvenu državu zbog „evropskog puta“ i evropskih vrednosti.[20] Savremena i demokratska praksa je, recimo, da se državna policijska struktura decentralizuje. Međutim, suprotno važi za Bosnu i Hercegovinu. Ako ne dođe do centralizacije, tada se odmah lepe etikete da je to u suprotnosti sa evropskim putem i standardima EU![21] Sa druge strane i istovremeno u EU, recimo, Belgija sve jače puca po entitetskim šavovima, jer pogotovo njen severni flamanski deo želi gotovo potpunu autonomiju. Ovakve težnje idu dotle da se čak menja i dozvoljena brzina na putevima na prelazu iz jednog u drugi deo Belgije.

Bosna i Hercegovina, a takođe i Kosovo i Metohija, jesu u određenom smislu međunarodni protektorati. Ako uđu u članstvo EU, to može da se dogodi u nekoj daljoj budućnosti na način koji ih vodi u članstvo EU, a da nikada ne osete blagodeti potpune nezavisnosti. Zemlja može da bude vrlo bogata, demokratska i uspešna i izvan EU. Norveška i Švajcarska su primeri.

Demokratija je ono što nam „oni“ kažu da je demokratija, a ne to što je ona u stvari. Dok je Srbija na „evropskom putu“, sve što se radi je prihvatljiva demokratija. Zakon o informisanju je usvojen septembra 2009. u Skupštini Srbije. Ne ulazimo u način na koji je stvorena tanka većina za usvajanje ovog kontroverznog zakona, jer je svima jasno da su se tu više namirivali razni stranački interesi, nego što se vodilo računa o mišljenju struke, sadržaju evropskih medijskih vrednosti i o kaznama. Bizmark je rekao: „Ako volite kobasice i zakone, bolje je da ne znate kako se oni prave.“

Svima je postalo jasno da u Skupštini skoro svako može sa svakim („politički svingeraj“) ako se međusobno „namire“. Tadićevo potpisivanje pomenutog zakona, gotovo nepristojnom brzinom merenom evropskim standardima, potez je političkog velemajstora koji može da služi kao primer drugima. Ali to je potez vrsnog političara koji uspešno vodi brigu o sprovođenju svoje politike. Da li je to bio istovremeno i potez državnika koji vodi brigu o svojoj državi, to ostavljamo čitaocu i biraču da sam proceni. U svakom slučaju, kontraverzni zakon o informisanju ostaće još dugo tema na dnevnom redu javnih rasprava, a reagovanje EU i ostalih važnih međunarodnih faktora bilo je vrlo mlako. Ipak, demokratiju u Srbiji podrobno i strogo nadziru svi faktori u EU. Ovakav nadzor od istih biće i u budućnosti verovatno stroži od nadzora demokratije na Kosovu i Metohiji kao što je to već bio slučaj. Na primer, Slobodan Antonić komentariše o godišnjim izveštajima Evropske komisije o stanju napretka ka EU u zemljama (pred)kandidatima za 2009:

„Zašto se u izveštaju o stanju ljudskih prava, recimo u Albaniji, na Kosovu ili u Turskoj, uopšte ne pominju ni ’branioci ljudskih prava’ ni LGBT populacija’, ni ’govor mržnje, pretnje i fizički napadi’ kojima su oni izloženi, jedino se to u delu izveštaja koji se odnosi na Srbiju pojavljuje kao problem?“[22]

Istovremeno, EU je međudržavna organizacija koja je čvrsto zasnovana na strogom pravu i njegovoj primeni. Pravo je osnova na kojoj se gradi struktura EU i bez njega nema demokratske evropske države. U godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije (str. 6–7)[23] kritikuje se Skupština Srbije što nije prihvatila Statut Vojvodine iako je to obaveza koja proističe iz Ustava Srbije. Kritika iz Brisela je potpuno opravdana u pogledu procedure. Ali čini se da čak ni mlađi pravnici u Evropskoj komisiji nisu uopšte čitali Statut Vojvodine koji je donet 2008. Da jesu, tada bi lako zapazili da je taj statut u oštroj suprotnosti sa Ustavom Srbije i da je to razlog ne samo kašnjenja u proceduri, već i uzrok oštrih debata i „dilovanja“ među političarima.

Demokratija je u EU i da se zahteva od Irske da glasa i po drugi put o Lisabonskom sporazumu koji je već jednom odbijen na referendumu 2008. Zanimljiva je činjenica da zemlje EU koje nisu imale nijedan referendum o Lisabonskom sporazumu (reforma EU) traže od Irske da ih ima dva!

Rasprostranjen organizovani kriminal i korupcija odraz su vrlo slabo ustrojene države. Ukoliko, recimo, Bugarska kao punopravna članica EU ne dovede svoju kuću u red po ovim pitanjima, EU ima nekoliko instrumenanta koji mogu da se koriste kao sankcije protiv Bugarske. Na primer, EU može da uskrati, uspori, odloži, zamrzne ili smanji fondove koje Bugarska može da povlači iz Brisela (ako se to dogodi, Bugarska kao najsiromašnija zemlja EU može da postane neto doprinosilac budžetu EU), da ne dozvoli pristupanje Bugarske šengenskoj ili evro zoni, ili može da ne prihvata odluke bugarskih sudova. Pristupanje još jedne zemlje EU koja ima neuređenu državu kao što je to još uvek Srbija, greška je i gorka pilula koju EU sigurno neće da ponovi u nekoj bližoj budućnosti.

4. Granice Srbije

Međunarodno pravo poznaje i priznaje da je za stvaranje nezavisne države potrebno da se postigne ili dogovor između strana kojih se tiče takav akt ili da se nova i nezavisna država proglasi rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Najbolje bi bilo da se zadovolje oba uslova. Uz navedeno, nova zemlja treba da ima sposobnost da sama vodi brigu o svojim poslovima, što uključuje sprovođenje pravnog reda i zakona i održivu privredu. Što se tiče Kosova i Metohije, nijedan od navedenih uslova nije ispoštovan. Ako je to ishod nemogućnosti pronalaženja sporazuma, tada bi svaki sličan sukob bez sporazuma mogao da se završava jednostranim proglašenjem nezavisnosti.[24] Sumnjiva jednostranost u međunarodnim odnosima i određena podrška može da ima svoj neveseli presedan u Minhenu 1938.[25]

Organizacija nereprezentovanih nacija i ljudi[26] broji skoro 60 članova. Oni samo čekaju pogodan trenutak u budućnosti kada će da „izvuku iz rukava“ kosovski presedan za stvaranje sopstvenih država. Pretnja nasiljem i nekažnjeno nasilje[27] u relativno kratkom roku, kao što je bio slučaj na Kosovu, može da bude primer drugima kako može da se stigne do kosovskog tipa „nezavisnosti“ u nekom dužem roku.[28]

„Tvrdnja da Kosovo ne predstavlja presedan jer je trpelo pod srpskom upravom je apsurd. Zar nisu patili Kurdi ili Čečeni? Razlika se svodi na silu i ko koga pomaže, a ne na pravdu. ... Bilo koji sistem međunarodnih odnosa koji je zasnovan na pravilima mora da se primenjuje i na moćne i na slabe, i na saveznike i na neprijatelje, u suprotnom to nije sistem zasnovan na pravilima – to je sistem imperijalne primene sile koji nikada neće biti prihvaćen.“[29] Ako su Albanci na Kosovu i Metohiji bili ugnjetavani, i Kurdi su u Iraku bili ugnjetavani još više. U oba slučaja je spoljašnja vojna intervencija odstranila ugnjetavanje, ali Kurdi nisu dobili nezavisnost. Ako je režim Slobodana Miloševića ugnjetavao Albance na Kosovu i Metohiji, zbog čega je „oduzet“ ovaj deo Srbije osam godina posle pobede demokratije u Srbiji? Zbog čega je demokratski sistem Srbije podržavan i hvaljen, pa mu je kao „nagrada“ oduzeto 15 odsto teritorije? Zbog čega to nije učinjeno odmah još za vreme vladavine Miloševića 1999? Ili je sve to uvod u dalje „meko“ cepanje Srbije iznutra kroz regionalizaciju? Ako dođe do „regionalizacije“ Srbije, koliko će da staju lokalne poreske obveznike ćefovi lokalnih parlamentarnih begova i harambaša? Kako će da izgleda zakonodavni sistem Srbije u Domu regiona?

Jedan od mogućih budućih zahteva EU može da bude i regionalizacija i decentralizacija Srbije kako bi se bolje odrazila etnička struktura zemlje. Pojedini „regionalizatori“ Srbije bi jedva dočekali takav zahtev. Njegovo ispunjenje bi lako moglo da dovede do daljeg budućeg cepanja Srbije. Pregovarači sa EU iz Srbije bi trebalo da imaju na umu sledeće činjenice i presedane: iako u Slovačkoj ima procentualno više Mađara nego što je to slučaj u Srbiji, regionalizacija nije bila uslov za pristupanje Slovačke EU. Slična situacija je i sa Rumunijom.

Da li treba Srbija da razvija dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom? Za većinu zemalja EU Kosovo je nezavisna država. Istina je da Španija, Kipar, Slovačka, Grčka i Rumunija nisu priznale nezavisnost Kosova i Metohije iz sopstvenih razloga, jer se osnovano plaše stvorenog presedana za jedinstvo i budućnost sopstvenih država. Zapanjujuće je to što zemlje čiji je pravni sistem zasnovan na presedanima stvaraju presedan sa Kosovom, pa posle kažu da taj presedan nije presedan! Pritisak neće biti na navedene zemlje EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova, već će biti na Srbiju da sama prizna nezavisnost Kosova (posle možda i drugih delova Srbije) i da posle bude opijena uspehom i srećom zbog toga. Ako i kada Srbija popusti pod pritiscima, navedene zemlje EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova biće dovedene pred svršen čin. Ali pitanje je šta će ili šta Srbija može da dobije od EU zauzvrat? Zbog prilično usporenog, otežanog i neizvesnog puta Srbije ka ili u EU, ponavljano obećanje pristupanja EU u neizvesnoj i daljoj budućnosti nije više gorivo iz kojeg može da se izvuče značajnija politička kilometraža. Treba biti jako dobar politički trgovac i stvoriti, koliko je to moguće, situaciju u kojoj bi više stalo EU da primi Srbiju, nego što bi to bilo Srbiji da pristupi EU.

Zvanični godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka EU 2009. navodi na jednom (dovoljno je) mestu sledeće:

„Odbijanje Srbije da prizna carinske žigove Kosova stvara ozbiljnu zabrinutost u pogledu uticaja na trgovinu i saradnju u regionu. Srbija i Kosovo treba da dođu do delotvornih rešenja koja bi omogućila regionalne forume da nastave da izvršavaju svoju ulogu u napretku regionalne saradnje i razvoja. Konstruktivna saradnja u vezi sa pitanjima Kosova je ključni prioritet Evropskog partnerstva.“[30]

Šta znači diplomatski izraz „konstruktivna saradnja“? Po nekima to može da znači prevedeno na razumljiv srpski jezik sledeće: „ima da prihvatite spremljeni vam samar, da ćutite i uživate bez pogovora“. Zvanične reakcije Vlade Srbije nije bilo. 

Slovenija je uspešno usporavala, čak sprečavala, napredak Hrvatske u pregovorima o pristupanju EU zbog spora oko granice. Bilo je i govora da će se Slovenci izjašnjavati na referendumu o pristupanju Hrvatske EU. Bilo je zahteva i o potrebi poštovanja graničnog statusa kakav je bio na dan 25.6.1991. (Takvi se statusi i datumi nikada ne odnose na Srbiju.) Premijer Hrvatske Ivo Sanader izjavio je kako „Hrvatska ulaz u EU neće plaćati teritorijama, pa makar se radilo o svega nekoliko – za Hrvatsku suštinski nebitnih, a za Slovence važnih – kvadratnih kilometara vodene površine“.[31] I sitniji međudržavni problemi mogu da prouzrokuju pritiske i blokade.[32] Šta tek čeka Srbiju u pogledu sličnih pitanja? Pogotovo od pojedinih suseda i zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije.

Spisak mogućih i velikih problema na Balkanu gotovo je beskonačan. Ovi nisu povezani samo sa pitanjem granica. Tu su i međudržavne tužbe pred sudom u Hagu, posledice rata, šteta, nestala lica i imovina... Uz to, da li je u nacionalnom interesu, recimo Albanije, Austrije, Mađarske ili Hrvatske da je Srbija ekonomski napredna i moćna kao država? Ili im je u interesu da je Srbija slaba i rascepkana? Da li im je u interesu da se severni deo Srbije odvoji i postane nezavisna Vojvodina (koju mogu lako da pokore i kojom mogu da manipulišu)? Kakav je stav o svim ovim pitanjima u Grčkoj, Kipru, Rumuniji, Slovačkoj ili Španiji? Balkan je preterano bogat istorijskim događajima. Istorija traje dugo u budućnosti, a budućnost Balkana nije više ono što je nekad bila.

5. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

SSP između EU i Srbije samo je jedna od mnogobrojnih stepenica na putu u punopravno članstvo u EU.[33] SSP je potpisan 29.4.2008. verovatno kao deo šećernog preliva posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja od strane najsnažnijih zemalja EU, ali istovremeno i kao podrška „evropskim snagama“ u Srbiji pred izbore. SSP ni danas nije potpuno ratifikovan i nije stupio na snagu od EU. Sve važne odluke u EU donose se jednoglasno, pa svaka zemlje ima mogućnost da blokira određenu odluku koja joj ne godi. Verovatno se očekuju neki novi izbori u Srbiji pa da se ponovo gladnim glasačima ponudi neka slična predizborna politička „lizalica“. Obratite pažnju na to šta će da se nudi Srbiji ako birači budu glasali po savetu iz Brisela.

Jedno od takvih zamajavanja javnosti bila je i ponuda za izdavanje besplatnih viza za državljane Srbije od maja 2008. „Evropska komisija procenjuje da bi to trebalo da omogući izdavanje besplatnih viza za gotovo 80 odsto građana.“[34] Stiče se utisak da bi velika većina državljana Srbije mogla da počne da dobija besplatne vize. Detalj je u tome (ponovo je đavo u detalju) što se navedeno oslobađanje od plaćanja odnosilo na procenat po vrsti tražioca vize, a ne po broju izdatih viza. Turisti koji čine verovatno 90 odsto onih koji traže vizu izuzeti su iz ovog besplatnog sistema. Obraćajte i dalje pažnju na ponude EU koje stižu neposredno pred izbore u Srbiji.

Zamajavanje javnosti je i izjava potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića koji je rekao da bi „nakon učlanjenja Srbije u Evropsku uniju srpska poljoprivreda mogla da dobija po milijardu evra pomoći godišnje“.[35] Uopšte ne sumnjamo u najbolje namere i želje potpredsednika Vlade, ali takva izjava dovodi u zabludu zbog nekoliko činjenica. Prvo, Srbija nije članica EU i to neće postati još dugi niz godina. Drugo, kada zemlja pristupi EU ne može da računa odmah na potpuno slobodan pristup sredstvima iz poljoprivrednog fonda EU. Postoji klizna skala po kojoj zemlja postepeno prima ta sredstva. To su uvidele, osetile i teško se razočarale istočne zemlje koje su pristupile EU. Treće, po kojoj je metodologiji potpredsednik računao? Po onoj koja važi sada (neprimereno je jer Srbija nije u EU i ne znaju se uslovi pod kojima bi pristupila EU) ili po nekoj metodologiji koja će tek da se primenjuje u budućnosti? Trebalo bi istovremeno znati i kolika bi bila godišnja članarina Srbije u EU?[36] Četvrto, i najvažnije, odnosi se na dinamiku razvoja i promene sadržaja ekonomskih politika u EU. To uključuje i poljoprivrednu politiku koja je prošla kroz velike reforme. Još veće joj tek predstoje. Poljoprivredna politika će sigurno biti reformisana pre početka sledećeg budžetskog perioda 2014–20. Izgledi su takvi da će se najveći deo izdataka za poljoprivredu izmestiti iz budžeta EU i prebaciti na račun nacionalnih budžeta. U takvoj situaciji, EU imaće vrlo malo sredstava da se kavaljerski odnosi prema poljoprivredi zemalja članica. Veliko je i pitanje da li će Srbija uopšte da pristupi EU pre 2020. Ili je narod u Srbiji toliko izmučen i umoran od traganja za dodatnim izvorima prihoda da više nema ni vremena, ni snage, ni volje, ni znanja da prouči ovakve i slične izjave, pa političari mogu da olako „prodaju“ javnosti bilo šta. Ali ni javnost više nije ono što je nekad bila. Toliko je narod bio varan od medija i vlasti, čuo o, recimo, poboljšanju standarda, a video sve tanje novčanike i osetio poskupljenja.

Srbija je, slušajući Oli Rena, evropskog komesara za proširenje, jedina evropska zemlja koja je jednostrano počela da primenjuje Prelazni sporazum sa EU od 30.1.2009. Verovatno da se pokaže i prikaže kao „dobar“ i poslušan građanin Evrope i da se tako puzeći na stomaku dodvori EU i svima koji u njoj odlučuju.[37] U doba najveće ekonomske krize od 1929, u vreme kada vlada „ekonomski patriotizam“ (zatvaranje nacionalnog tržišta i snažnih kampanja da se kupuje domaća roba u EU i drugde), Srbija jednostrano i kavaljerski otvara svoje tržište za robu iz EU uz ukidanje ili sniženje carina, kao da su joj svi domaći kapaciteti zaposleni, kao da joj se preliva u budžetu (smanjenje priliva od carina) i kao da ima viška novca koji može da se bećarski proćerda! I šta je Srbija dobila zauzvrat? Šta je to realno dobila „najevropskija vlada“ Srbije posle 2000? Dobila je nastavak prijateljskih želja, puno javne podrške i obećanja da je Srbiji zagarantovana evropska budućnost. EU nije istovremeno primenila Prelazni sporazum prema Srbiji (realna stvar) jer je, razumljivo, štitila svoje tržište i svoje zaposlene. Na taj način izvoz EU u Srbiju bar je delom osiguravao zaposlenost kapaciteta u EU, dok svi proizvođači i izvoznici iz Srbije nisu imali tu recipročnu mogućnost. Setimo se još da je Srbija bitno siromašnija od proseka u EU merenog dohotkom po stanovniku i da joj je celokupna privreda pred kolapsom, dok se nezaposlenost stalno povećava. Srbija je očekivala da će zauzvrat, relativno brže da se odmrzne SSP ili da dobije zeleno svetlo da podnese molbu za kandidaturu. Oli Ren je 9.2.2009. poručio Srbiji da joj ne savetuje da podnosi prijavu za kandidaturu. Istovremeno od odmrzavanja SSP nije bilo ništa. Značajnija ekonomska pomoć nije stigla niti su ukinute vize. Jedino su stigle nove ucene i pretnje.

O tome kako su srpski pregovarači jeftino i unapred proćerdali značajne pregovaračke adute koji bi mogli da se iskoriste u budućim pregovorima, a da zauzvrat nisu dobili ništa Slobodan Antonić piše:

„Poljska, članica EU, ne dozvoljava privrednim subjektima iz EU da kupuju zemlju, čekajući da EU konačno dozvoli Poljacima da se mogu legalno zapošljavati po celoj EU. Srbija ne samo da nije članica EU. Ona još nije ni kandidat za članstvo u EU. Srbiji ni SSP nije ratifikovan. Na Srbiju se ne primenjuje ni elementarni Prelazni sporazum. Ali naši političari su rešeni da se u Srbiji odmah primenjuje sve ono što druge zemlje neće da primene ni kao članice. A pitanja koja bi slobodna i odgovorna javnost postavila jesu: Zar je moguće da nema granica našem (samo)ponižavanju? Zar je moguće da smo toliko bedni? Ili se to samoponižavanje i dešava samo zato da bi neko postao još siromašniji, a neko još bogatiji?“[38]

Svaka zemlja članica EU ima na raspolaganju skoro u svakom trenutku već pomenute brojne instrumente da lako zaustavi putovanje Srbije ka EU. Pogledajmo samo šta se radi Srbiji u vezi sa Prelaznim trgovinskim sporazumom (šta će tek biti kad dođe na red stalni sporazum?). Ako EU i njene zemlje članice ne mogu da pronađu način da odmrznu i primene SSP, „onda u Briselu sede ljudi koji su ili nesposobni da razumeju situaciju ili prosto govore neistinu kada kažu da nas žele u EU.“[39] Prave poruke Srbiji koje treba imati na umu su sledeće: „Integracija u EU nije zasnovana na objektivnim kriterijumima i svako obećanje može da se prekrši.“[40] Kada se Srbiji rade ovakve stvari samo u vezi sa SSP-om, šta Srbija može da očekuje da će joj se raditi na ostalim mnogobrojnim stepenicama na putu ka ili u EU? U svakom slučaju, jednom kada SSP stupi na snagu sa obe strane, on će biti osnova za odnose Srbije sa EU u vrlo dugom razdoblju.

Čime mogu da se pohvale političari u Srbiji pred sopstvenom javnošću? Nezaposlenost neprekidno raste od 2001. Šta su to dobile sve proevropske vlade kao realnu uzvratnu „nadoknadu“ za hodanje na evropskom putu od pada Slobodana Miloševića sa vlasti 2000?[41] Ako su nešto realno i dobile, da li je to narod video i osetio, i koja je bila cena plaćena za ustupke? Već decenijama svaki protivnik Srbije i Srba ima neposrednu i otvorenu podršku Zapada. Srbija izgleda kao neki dežurni prestupnik koji je na stalnim popravnim ispitima i za koga je već decenijama rezervisana magareća klupa. Slobodan Antonić naziva Srbiju „večitim evropskim kandidatom za kandidata“.[42]

Jedan od primera takvog tretmana Srbije je sledeći: „Prvo ga uhapsite, pa ću vam onda reći da li je to uslov“, odgovorio je holandski ministar spoljnih poslova Maks Ferhagen kada su ga novinari upitali da li je Ratko Mladić jedini uslov da vlada u Hagu podrži Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa Srbijom.[43] Specifični uslovi (detalji) na putu Srbije ka članstvu u EU nisu poznati. A koji su ti uslovi, to će Srbija da sazna tek kada u potpunosti ispuni prethodne! Uslovljavanju nema kraja. Franko Fratini, šef italijanske diplomatije, ocenio je „da se Evropska unija u novije vreme veoma loše ponašala prema Srbiji“.[44] To je primećeno, ali vidnih i opipljivih promena za sada nema.

Zbog navedenog, ne čudi nas mišljenje Mome Kapora koji kaže: „Evropa nam očigledno postavlja nemoguće uslove. ... A ne bi me čudilo da od nas, pre nego što nam dozvole ulazak u tu Evropu, zatraže da pre toga svi naučimo da igramo golf, pređemo sa duvana na kokain i da svi imamo plave oči.“[45] Na nesreću, predstavnici vlasti u Srbiji sa najviših položaja „olako“ predstavljaju situaciju oko ulaska u EU i zavaravaju narod da je ulazak u EU tu, nadohvat ruke. Još jedino nedostaje pa da u neosnovanom samooptimizmu Vlada Srbije jednostrano samoproglasi Srbiju kandidatom za članstvo u EU. Samo da se isporuči general Mladić (i još nekoliko sitnica), i sve će potom ići jednostavno, brzo i glatko. Na političko-pregovaračkom parkingu ima još mnogo ljutih problema koji se neće ni zaobići, ali ni „provući ispod žice“ EU, pogotovo ne pošto Hrvatska pristupi EU. Dakle Srbiju na putu ka ili u EU čeka maraton, a ne sprint.

Razne su procene o šteti koju je pretrpela ekonomija Srbije zbog jednostrane primene SSP-a. One se kreću do oko 300 miliona evra[46] samo u 2009. Ne ulazimo sada u to šta bi se dogodilo da se ta sredstva ulože u izgradnju puteva ili gasovoda, niti u to da li će država da nadoknadi taj gubitak povećanjem poreza ili smanjenjem izdataka recimo za obrazovanje. Osvrćemo se na izjavu direktora Vladine kancelarije za pridruživanje EU Milice Delević. Predstavljajući rezultate jednostrane primene Prelaznog sporazuma sa EU u prva tri meseca, Delevićeva je navela da su, ono što najviše interesuje građane, gubici carine 17 miliona evra, što je manje nego što je bilo planirano u početku.[47] „Primena Sporazuma nije jednostrana, zato što je EU 2000. godine otvorila svoje tržište za zemlje Zapadnog Balkana, pa Srbija samo uzvraća istom merom“, naglasila je ona.[48] I to baš sada, u jeku najveće ekonomske krize i razdoblja kada je ekonomija Srbije pred kolapsom, a put ka EU bitno usporen, otežan i produžen u nedogled. Da li je Delević službenik Srbije ili EU?

Jednom ekonomisti, obrazovanom čak i na lošem fakultetu, ne mogu da promaknu činjenice koja se uče na prva dva časa (prvo delimična, a posle opšta ravnoteža). Gubici koji nastaju usled smanjenog ubiranja prihoda od carina samo su jedna i možda manje značajna i zanimljiva strana priče (delimična ravnoteža). Druga strana priče je složenija, bitnija i mnogo zanimljivija (opšta ravnoteža). Ona se tiče uticaja sniženja carina ne samo na sniženje prihoda države, već i uticaja na domaću konkurenciju, potrošnju, zaposlenost i stvaranje dohotka. Cene uvezene robe na tržištu Srbije su se snizile: 

· Koliko je povećan uvoz i potrošnja u odnosu na onu koja bi bila da se primenjuje carina? Koliko je strane robe zamenilo u potrošnji domaću?

· Koliko je zbog toga smanjena domaća proizvodnja?

· Koliko je domaćih radnika zbog toga ostalo bez posla?

· Da li je i koliko država povećala rashode za socijalnu pomoć nezaposlenima?

· Koliko je uvozne robe prerađeno i izvezeno nazad u EU?

· Koliko je domaćih radnika na taj način zadržalo posao?

· Koliko je novih radnika zaposleno?

To su prava pitanja koja zanimaju i građane i stručnu javnost. To su pitanja na koja Vladina kancelarija za pridruživanje EU treba da pruži odgovor jer ona za to ima obavezu prema javnosti, a i pristup podacima. Osvrtanje samo na gubitak prihoda od carina (samo jedna strana priče) polovičan je odgovor i nedovoljan za prelaznu ocenu na prvoj godini ekonomskog fakulteta.

Evropska komisija je 1.8.2009. odobrila 100 miliona evra pomoći budžetu Srbije. Polovina tog iznosa trebalo bi da stigne do kraja 2009, a druga polovina sredinom 2010. Sredstva su značajna, ali nismo sigurni da bi Ministarstvo prosvete trebalo da se preterano raduje. Takva pomoć je slamka spasa sadašnjoj Vladi Srbije. Vlada će uprkos vrlo lošim ekonomskim rezultatima dobiti na izvesnom produženju svog trajanja. Preglomazna administracija će uz manje kozmetičke popravke da nastavi po starom. Ako se to dogodi, tada pomoć EU može više da našteti Srbiji, nego što će joj pomoći. Srbiji su potrebne ozbiljne reforme za koje ni tekuća, a ni prethodna vlada nisu bile ni spremne, ni voljne, a verovatno ni stručne. Vlada samo zadužuje Srbiju u inostranstvu, na taj način produžava svoj vek trajanja, izbegava potrebne reforme (uključujući i glomazni državni aparat) i ostavlja dugove koje će morati da vraća naredna Vlada.

6. Beli šengen

Državljani naše otadžbine bili su u svojevrsnom međunarodnom karantinu skoro dve decenije. To je jedna čitava generacija ljudi koja nije upoznala blagodeti slobodnog međunarodnog kretanja ljudi i razmene ideja koje su zasnovane na ličnom doživljaju. Administrativne i finansijske prepreke bile su u velikom broju slučajeva nepremostive za većinu potencijalnih putnika. U ovom svetlu, moguće buduće stavljanje državljana Srbije, Crne Gore i BJR Makedonije na beli šengenski spisak zemalja kojima nisu potrebne vize za ulazak u zemlje šengenske zone od 2010. veliko je olakšanje i bitno poboljšanje situacije u odnosu na postojeću.[49] Ali ovde ne treba da poistovećujemo zemlje šengenske zone i zemlje EU jer je u šengenu recimo Švajcarska, ali nije Britanija, za koju će i dalje biti potrebne vize. U svakom slučaju ima razloga za određeno veselje u Srbiji povodom najava ovakve odluke i mogućnosti za putovanja bez viza..

Ipak svaka dobra stvar ili delo ima uvek i svoju zlu kob. Zbog čega se donosi ovakva odluka u strukturama EU i to baš sada? Svaki obazrivi analitičar je još tokom osamdesetih godina primetio da će se Evropa naći u velikoj demografskoj krizi od 2010. godine. Zbog navedenog „licitirali“ smo u našim ranije objavljenim člancima pre više godina da će vize biti ukinute baš od 2010. Naši političari zaduženi za odnose sa EU godinama su javno licitirali svakih nekoliko meseci da će vize biti ukinute u narednih šest meseci. 

Od 2010. masovno će početi da odlazi u penziju „bejbi bum“ generacija koja je rođena neposredno posle Drugog svetskog rata. Zvanične projekcije su da će se radno sposobno stanovništvo u Evropi smanjiti za 17 odsto u razdoblju od 2010 do 2050.[50] To je neumitna činjenica. I šta sledi? Sledi velika demografska rupa u Evropi. Nju treba popuniti. Recimo Nemačka ima sada 82 miliona stanovnika, a projekcije UN su da će 2050. imati „samo“ 50 miliona. Demografska situacija je nešto blaža u Francuskoj i Holandiji u odnosu na ostale zemlje EU. Muslimanski i afrički imigranti u ove dve zemlje su demografski vrlo živahni i aktivni.

Uobičajena stvar u EU je da na oko četvoro zaposlenih koji uplaćuju u penzijske fondove ide jedan penzioner. Posle 2010. ovaj odnos može da se pogorša na 3:1. Dakle EU će uskoro da zahvati velika demografska kriza koja će morati da se rešava. Jedan od načina da se navedena kriza ublaži je povećanje produktivnosti zaposlenih, a drugi je da se dozvoli i imigracija u EU. Pružanje mogućnosti državljanima Srbije da putuju u EU bez formalnosti jedna je od mogućnosti koja može da doprinese, bar malim delom, rešavanju ovog velikog unutrašnjeg i duboko strukturnog problema EU.

Procene su da je Bugarsku od početka devedesetih godina napustila jedna četvrtina stanovništva koje se smanjilo sa 10,5 miliona na 7,5 miliona.[51] Takvo stanje stvari ocrtava izraz nepoverenja javnosti u domaću ekonomiju bez obzira na punopravno članstvo Bugarske u EU. Procenjuje se da je i iz Rumunije takođe emigriralo nekoliko miliona stanovnika. U Srbiji postoji efekat odložene tražnje za putovanjima, pogotovo u zemlje zapadne Evrope. Deo onih koji će da putuju može lako da ostane u EU, nađe zaposlenje i reši formalnosti oko ostanka i boravka čak i uz pomoć osrednjeg advokata. Uostalom EU je željna imigranata koje može lako da integriše ili čak asimiluje i koji neće da dižu u vazduh objekte i ljude u zemlji domaćinu.

Navedeno je po našem mišljenju osnovni razlog zbog kojeg dolazi do stavljanja Srbije na beli šengenski spisak zemalja i to baš sada. Sve ostalo je samo šećerni preliv preko navedenog osnovnog razloga. Havijer Solana, jedan od najviših zvaničnika EU, otvoreno je izjavio 14.7.2009. da je predstojeće ukidanje viza za državljane Srbije „dobra vest posebno za mlade u Srbiji, ali i za samu EU“.[52] To je tačno i potpuno iskreno. Ali šta je sa ostalima u Srbiji? Sa onima koji nisu u grupi mlađih. Kakvu će oni korist da imaju? Oni koji imaju sredstava za putovanja u inostranstvo, pogotovo u zemlje EU, njima će put biti pojednostavljen, iako ti već godinama putuju i dobijaju vize bez većih problema. Međutim, takvih je relativno malo u Srbiji.[53] Ako bar deo mladih ode iz Srbije i ne vrati se, ko će u Srbiji da uplaćuje doprinose u penzijske fondove? I Srbiju hvata velika demografska kriza, možda i mnogo teža od one koja predstoji većini zemalja EU. Poslednjih godina Srbija je „kraća“ za 30.000 ljudi godišnje samo po osnovu negativne razlike između umrlih i rođenih. Ako se nastavi sadašnji tempo penzionisanja i otpuštanja radnika u Srbiji, naša otadžbina lako može da postane 2010. država fenomen u kojoj ima više penzionera nego što ima zaposlenih.[54]

Šta je sada u ovako demografski „umirućoj“ Srbiji potrebno, u čemu je interes nacionalni države: državna (Vladina) podrška porodicama da rađaju i podižu decu, pogotovo onima koji imaju određene premostive zdravstvene prepreke, ili državna podrška onima koji se javno zalažu za jalovost? Pogotovo onima koji dižu buku u medijima, samoproglašavaju se za primere za ugled, a kada se bolje pogleda nemaju „ni kučeta ni mačeta“, a obiluju preteranom samoljubivošću i frustracijama koje su verovatno zasnovane na ličnoj neispunjenosti. Zbog čega mediji pružaju tako veliki prostor i važnost takvim licima i grupama koji nisu izabrani od naroda i koja su malo poštovana u narodu? Čime su ti zadužili Srbiju? Ko ih finansira? Zbog čega? Zbog čega dobijaju strano, a ne domaće ordenje? Pogotovo od država koje nemaju preterano prijateljski (da budemo blagi) odnos prema Srbiji.

7. Ekonomska kriza u Srbiji

Obratićemo pažnju samo na dve dimenzije problema ekonomske krize u Srbiji. Prvo, dugoročno gledano u Srbiji nema opšteprihvaćene dugoročne vizije kako treba da izgleda ekonomija naše otadžbine u sledećih 15 ili 20 godina. Kako ona treba da izgleda i kuda treba da ide? Šta i kako treba da se proizvodi, a šta da se uvozi i izvozi? Koje su to robe i koje usluge? Švajcarska ulaže ogromna sredstva u ono što smatra da će biti značajno u navedenom roku, a to je proizvodnja robe i usluga povezanih sa medicinom i biologijom. Ta ulaganja su vrlo rizična, a uspeh je neizvestan. Ipak, Švajcarci obrazuju kadrove za koje smatraju da će im biti potrebni u budućnosti. Dakle, politika obrazovanja kadrova je u središtu dugoročne politike razvoja zemlje. Srbija bi trebalo da nauči ovu lekciju i da uskladi i usmeri domaću politiku obrazovanja u skladu sa budućim očekivanjima i potrebama. Ali ovakve strategije nema pa nije ni čudo što je privreda Srbije bez kompasa.

Drugo, u kratkom roku vlade više brinu o torbarenju od danas do sutra i o namirivanju koalicionih i partijskih interesa nego što brinu o privredi države. Državni aparat je preglomazan i skup. Umesto da rešavaju probleme i donose odluke koje su često vrlo nepopularne i gorke (reforme: penzionog sistema, zdravstva, investicionog plana, subvencija preduzećima koja nemaju nikakvu stvarnu šansu da postanu unosna, npr. JAT), tekuća vlada pronalazi rešenje u nastavljanju zaduživanja u inostranstvu.

Predlažemo studentima da u okviru diplomskog ili magistarskog rada provere sledeću tezu: Da li bi i koliko bi bilo jeftinije za poreske obveznike (i državu) u Srbiji da se JAT potpuno ugasi kao preduzeće koje je nepopravljivi hronični gubitaš, a da istovremeno svi sadašnji zaposleni radnici primaju iz budžeta države punu platu do starosne penzije, a da pri tom ništa ne rade. Da li bi to bilo povoljnije za Srbiju i njene poreske obveznike nego da subvencionišu JAT unedogled? JAT je gubitaš već godinama, a njegov ukupan dug je bio 209 miliona evra 2007. i to posle otpisivanja 51 odsto duga.[55] „Zakasnelo restrukturiranje nacionalnog avioprevoznika, opterećenog gubicima... koštaće građane Srbije u narednim godinama blizu tri stotine miliona evra.“[56] Zar je Srbija baš toliko bogata da može tako lako da se razbacuje tako značajnim sredstvima za preduzeće koje nema razumne šanse da postane unosno ni u dužem roku? Bolje da se ta sredstva ulože u autoputeve umesto da se za njih uzimaju inostrani zajmovi. Zar Vlada nema stručni kadar da ovo uvidi i sprovede? Strane avio-kompanije preuzeće (kupiti prava na) letove JAT-a, pa neka strani poreski obveznici plaćaju stimulacije svojim domaćim neunosnim avio-prevoznicima. Ulaskom u EU i primenom pravila o konkurenciji takve stalne subvencije iz državnog budžeta bile bi zabranjene. Istovremeno, monopol ili nešto vrlo blisko tome u distribuciji ili maloprodaji kakav je viđen na tržištu Srbije, pravila konkurencije EU bi bitno ograničila i umanjila.

Još 2008. trebalo je da dođe do ozbiljne devalvacije dinara. I šta se dogodilo? Država se zadužila kod MMF-a da održava nerealno visok kurs dinara u odnosu na evro. Država možda treba da se zadužuje još više nego što to čini sada, ali da se zadužuje i ulaže u proizvodnju robe i usluga koje će moći da vrate uzete zajmove i da donesu profit. To su ulaganja u puteve, gasovode, naftovode, energetiku, obrazovanje, a ne za tekuću potrošnju i uvoz potrošne robe. Ovako vlada navlači na grbaču dug koji će da vraća neka druga vlada i građani u budućnosti. Ponavljaće se stara priča iz istorije da posle dobrog vladara dolazi loš. „Dobar“ vladar bećarski arči fondove iz državne kase i zaduži se u inostranstvu za svoje bekrijanje, a potonji „loš“ vladar mora da sprovede nepopularne reforme (koje će da staju građane u budućnosti više nego što bi to bilo da se reforme sprovedu sada), da poveća poreze, smanji izdatke i da napuni praznu državnu kasu tako da država može da vrati dugove koje su neproizvodno potrošili prethodnici. Svako zaduživanje države jasna je najava većeg oporezivanja u budućnosti, izuzev ako zaduživanje ne doprinese povećanju produktivnosti zaposlenih za šta za sada u Srbiji nema nikakve najave. Dakle, zaduživanje u inostranstvu je kratkoročno isplativo za tekuću vlast koja na ovaj način izbegava neophodne reforme za koje ili nije voljna ili nije sposobna ili nije stručna. Ako je tako, neka izađe na političko tržište (izbore) i, ako ima boljih, neka im prepusti kormilo vlasti.

Mladi u Srbiji mogu da kažu: „Dragi moji, to su vaši dugovi od kojih mi nemamo nikakvu korist, a imamo teret njihove otplate. Nas vraćanje vaših dugova ne zanima. Mi odosmo, a tu nam je i beli šengen.“ A upravo smo pomenuli kakva je demografska slika u Srbiji. I bez belog šengena, Srbija pati od „odliva mozgova“. U svom izveštaju o konkurenciji za 2009–10. godinu Svetski ekonomski forum stavlja Srbiju po ovom pitanju na izuzetno loše 132. mesto od ukupno 133 analizirane zemlje.[57] Setimo se samo ranije pomenute situacije u Bugarskoj i Rumuniji u pogledu emigracije. I kako odgovoriti u ovakvoj situaciji pregovaračima iz EU na njihovo obavezno pitanje: šta će im Srbija u EU? Kakav miraz sobom donosi u EU?

Naš članak „Maske su pale: ispit stručnosti i uspeha kod MMF-a“ (Nova srpska politička misao 28.10.2008)[58] izneo je viđenje odnosa Srbije i MMF-a. To je bilo pre nego što je Srbija potpisala sporazum sa MMF-om i tako nam je „spasena profesionalna duša“. Istovremeno, predložili smo i zaduživanje u Rusiji i Kini umesto kod MMF-a. Sa godinom dana nepovratno izgubljenog vremena vlada Srbije blago tek sada preduzima takve korake. 

Kucanje na vrata MMF-a predstavlja veliku sramotu za vladu bilo koje zemlje. To znači da je domaća ekonomska politika doživela tako težak poraz da niko više nigde ne želi da joj daje pozajmice bez izuzetno nepovoljnih uslova.[59] MMF to želi i može, ali pod takvim uslovima posle kojih gotovo da nijedna vlada nigde nije preživela sledeće izbore. „Iskustvo nas uči da odbrana kursa zasnovana na programima MMF-a retko uspeju.“[60] Zbog toga nijedna vlada ni u kojoj državi koja stupi u finansijski aranžman sa MMF-om ni ne zaslužuje da preživi naredne izbore. „Genetski kod“ funkcionisanja MMF-a zasnovan je na modelu funkcionisanja ekonomije iz šezdesetih godina koji je prevaziđen. Taj model vodi vrlo malo brige o socijalnom stanju u zemlji zajmoprimcu i zalaže se za kresanje izdataka iz budžeta i smanjenje ukupne potrošnje. Samoproglašeni veliki stručnjaci u vladi Srbije u svojoj samoljubivoj birokratskoj aroganciji kao da nisu čitali ekonomske rasprave objavljene posle šezdesetih godina i kao da nisu slušali nobelovca Štiglica koji ne samo što je radio u MMF-u, nego je i bio u Beogradu, i koji se zalaže za izbegavanje bilo kakvih aranžmana sa MMF-om. Istina je da je MMF nešto ublažio uslove za davanje pozajmica tokom 2009, ali to je velikim delom izraz ranijeg nedostatka posla za MMF. Godinama su zemlje kao što su to Argentina i Brazil nastojale i uspele da se oslobode jarma MMF-a, pa je MMF ostajao bez klijenata. Sada su se pojavili novi klijenti koji upadaju u njegovu klopku.

U kratkom roku naša otadžbina treba da učini sve suprotno od saveta MMF-a. Evo zašto? Urednik dnevnika The Guardian je najrečitije objasnio ‘biser’ MMF-a na sledeći način:

„Zašto čak i države koje su u teškoćama prezrivo odbijaju MMF? Odličan razlog za to smo pronašli juče: Island je bio prinuđen da uzme £1,3 milijarde od Fonda i povećao je ključnu kamatnu stopu 6 procenata. To je tačno: ali dok se na svakom drugom mestu od Londona do Pekinga kampanjski snižavaju stope, Rejkjavik ide suprotnim putem – ali ne po sopstvenoj volji. Ovo povećanje je sprovedeno na osnovu naređenja MMF-a, rekao je šef centralne banke, koji se nada da će se ovakvo stanje preokrenuti. On može da se nada uzalud... Nema veze to što će kamate od 18 odsto da privuku špekulatore i njihov vruć novac; MMF, sa svojim pristupom da jedan ekonomski model odgovara uvek svima, zna najbolje...

To što čine najbolji iz Vašingtona u inostranstvu, ne usuđuju se da urade kod kuće: u SAD, predsednik Federalnih rezervi je tražio povećanje javne potrošnje.“[61]

Treba da se sasluša sve što MMF traži ili savetuje i da se učini sve suprotno od tih „saveta“ koje je ekonomska misao odavno arhivirala. Retki izuzetak od navedenog predloga može da bude smanjivanje preglomazne, nepotrebne i skupe državne administracije u Srbiji.[62] U dugom roku, Srbija treba da ima jasnu viziju kuda želi da ide. Za to je potrebno da se državna uprava što pre oslobodi samoproglašenih nadristručnjaka. Kada donese takvu viziju svoje budućnosti, tada treba da stupi na snagu obrazovni sistem koji će da stvori stručnjake za takvu budućnost. Švajcarska može da posluži kao primer za ugled. To je zemlja prema kojoj je priroda izuzetno škrta. Švajcarska nema ni ruda, ni nafte, ni mnogo obradive zemlje, a ipak društveni proizvod po glavi stanovnika je među najvišim na svetu. Ključ uspeha Švajcarske je u obrazovanim kadrovima. Zato treba negovati i razvijati politiku obrazovanja.

I zemlje prema kojima je priroda bila mnogo velikodušnija nego što je to bila prema Švajcarskoj pridaju veliki značaj obrazovanju. Nobelovac Pol Krugman kaže: „Ako treba da objasnite ekonomski uspeh Amerike u jednoj reči, ta reč bi bila obrazovanje.“[63] Setimo se pri tome da su SAD obdarene skoro svim prirodnim bogatstvima.

Šta se događa u Srbiji? U okviru sporazuma sa MMF-om treba da dođe do smanjivanja rashoda iz državnog budžeta. Obrazovanje je jedna od stavki koje treba da pogodi navedena mera. Na nesreću, obrazovanje je palo na niske grane u našoj otadžbini u protekle dve decenije. Smanjenje budžeta baciće ga još dublje u mulj. Uz to, u Srbiji se dosledno, kao nigde drugde, sprovodi Bolonjska deklaracija o univerzitetskom obrazovanju koja uprosečava visoko školstvo („Ikea obrazovanje“). Neće, na nesreću ako se ovo ne zaustavi ili promeni, biti elitnih škola koje osposobljavaju kadrove za visok nivo stvaralaštva. Darko Tanasković se priseća nakaradnih i relativno čestih reformi školstva i dosetke Pavla Savića da su takve reforme „osveta bivših ponavljača“.[64]

Koje su posledice takve politike? One su stvaranje slabo obrazovanog mladog naraštaja koji neće ni moći ni znati da razmišlja svojom glavom i koji će biti izvanredan materijal da se oblikuje kao sveža grnčarska glina. Strani nalogodavac će da izdaje razne radne naloge koje će slabo obrazovana radna snaga da izvršava bez pogovora i koja će samo da klima glavom u potvrdnom smislu. U slučaju da se neko negde uzjoguni, radni nalozi ići će odmah u Aziju ili Afriku. A ono malo bolje obrazovanih i kreativnih u Srbiji može lako da ode u inostranstvo, jer beli šengen je pred vratima. Pa gde je tu naš ministar za obrazovanje da ustane, lupi šakom o sto i kaže na sednici Vlade: „Gospodo, ovako dalje ne može?“ Ili da bar ponudi ostavku jer ne želi da bude saučesnik u kretenizaciji mladog naraštaja Srbije. Naša otadžbina sada, nažalost, nema Dositeja Obradovića, ali ga mora naći, što je od izuzetne važnosti jer je ugledni OECD upravo objavio izveštaj i predlog vladama da povećaju ulaganja u obrazovanje, što je od velike važnosti za izlazak iz tekuće krize i za spremanje mladog naraštaja za potpuno nova zanimanja koja stalno donose napredak u tehnologiji.

Srbija je država koja dobrim delom živi na veresiju. Spoljni dug Srbije bio je preko 30 milijardi dolara sredinom 2009. Uprkos značajnim prihodima od privatizacije, dug je 2,8 puta veći nego što je to bio 2000.[65] Umesto da smanjuje rashode, Vlada stalno povećava dug. Demokratska vlast u Srbiji nasledila je nešto manje od 11 milijardi dolara duga inostranstvu. Stabilnost demokratskih vlada zasnivala se na prekomernom neproduktivnom trošenju i neprekidnom zaduživanju u inostranstvu. Umesto da uloži sredstva od privatizacije u oblasti u kojima ona mogu da se oplode (putevi, gasovodi, energetika, pruge, obrazovanje...), vlast je ta sredstva neproduktivno potrošila i (privremeno) stvorila ili „kupila“ socijalni mir. Vlada Srbije i dalje nastavlja da zadužuje zemlju i kratkoročno stvara privid stabilnosti, izbegava preko potrebne i bolne reforme, a srednjoročno i dugoročno prebacuje teret sadašnje prekomerne neproduktivne potrošnje, preteranog zapošljavanja u administraciji po partijskoj liniju i duga prema inostranstvu, na sledeću vlast i generaciju. Koga zanima ovakav hronični ekonomski bolesnik? Šta reći pregovaračima iz EU? Kakvu će korist EU da ima ako joj pristupi ovakva Srbija?

Brisel i zemlje članice EU su uvidele šta ih sve čeka u pogledu pregovora o pristupanju preostalih balkanskih zemalja EU. Da bi se izbegli ili olakšali problemi, jedan od mogućih scenarija je da se preostale balkanske zemlje prime zajedno (a ne pojedinačno) u EU. Problem u ovakvom pristupu i želji sastoji se u tome što su balkanske zemlje na vrlo različitom nivou spremnosti za pristupanje EU. Nekima, uključujući i Srbiju, može da bude potrebna i decenija, možda i više vremena da funkcionišu kao države koje bi bile prihvatljive za EU.[66] Ali još davno smo postavili pitanja: kako će tada da izgleda EU? Da li će da bude primamljiva za sadašnje zemlje članice da u njoj ostanu? Da li će tada Srbiji biti potrebna EU? Kako će tada da izgleda Srbija? U kojim će da bude granicama?

8. Zaključak

Na kraju ove rasprave, vraćamo se na njen početak. Naši stavovi o potrebi ulaska Srbije u EU izneti na stranicama ovog časopisa u 2006, a pogotovo u 2007, i dalje imaju punu snagu. Srbija još uvek nije stigla do tačke na kojoj počinje da otkucava sat povezan sa bar 1918 prepreka na putu članstva u EU. Tek kada se jednom dođe do te tačke, a to je početak pregovora o punopravnom pristupanju Srbije EU, naši stavovi o broju prepreka i izgledima izneti još 2007. počeće da važe.

EU pruža određenu stvarnu podršku zemljama koje žele da joj se pridruže. Ona istovremeno obiluje u raznim vidovima ohrabrenja zemljama (pred)kandidatima i velikodušna je u „tapšanju po ramenu“. EU stalno vrši neki nadzor u napretku zemalja (pred)kandidata na putu ka EU. Međutim, izuzetno dobro obavešteni, iskusni, poštovani i uticajni Ferdinando Rikardi beleži: „Osim Hrvatske i Islanda, da li neko uopšte veruje u proširenja EU u predvidivoj budućnosti[67].“ Uz to, „Moguće je čak predvideti i transformaciju EU u celinu sa manje strukture u okviru koje postoji čvrsto jezgro koje ide putem integracije. Takav razvoj se ponekad smatra neizbežnim, ali ako to jeste tako, tada to treba da se kaže jasno.’[68] Dakle, i EU ima svoju unutrašnju dinamiku razvoja koju treba imati u vidu, bez obzira na to što ona može da sadrži i neprijatnu komponentu.

Nije nam poznato da je iko pre nas objavio raspravu o potrebi ulaska tada Jugoslavije u Evropsku ekonomsku zajednicu kako se tada zvala sadašnja EU. Bilo je to 1986. Ta rasprava, objavljena u Ekonomskoj politici i drugim publikacijama, dočekana je „na nož“. I dalje smatramo da je interes Srbije da pristupi EU, ali to pristupanje treba da je jako dobro pripremljeno, a ne iz sprinta. Treba da se znaju tačno svi uslovi pristupanja u detalje, a ne samo opšti uslovi koji su prilično rastegljivi. Tada narod Srbije treba da odluči o mogućem pristupanju EU. EU nije samo carstvo čokolade, već je i apoteka u kojoj se spremaju gorki magistralni lekovi samo za Srbiju.

Dakle, zalažemo se za pristupanje Srbije EU. Istovremeno se zalažemo i za jasno objašnjenje narodu šta pristupanje EU znači: da li je EU samo „carstvo čokolade“ (dobitak) za Srbiju ili tu postoji i skupa cena koju naša otadžbina treba da plati? Srbija bi imala velike koristi i dobitke raznih vrsta (objasnili smo ih detaljnije još 2007), ali bi na tom maratonskom putu Srbija morala da plati i proguta gorke „magistralne lekove“ koje će samo njoj biti spremljeni na putu do punog pristupanja EU.

Pojedini političari u Srbiji javno govore u Skupštini da postoje bitna pitanja za Srbiju kao što je to, recimo, pristupanje NATO, na koje bi narod na referendumu odgovarao „emotivno, a ne racionalno“ (Čedomir Jovanović) i zbog toga narod uopšte ne bi trebalo da se pita na referendumu o takvim stvarima.[69] Navedeno viđenje predstavlja najveći stepen samoljubive arogancije pseudoelite (kako bi to verovatno nazvao Dragoš Kalajić), preziranje birača i tešku uvredu za razum naroda. Birači su dobri i poželjni samo u slučaju kada glasaju za takve političare i stranke, koji im posle ovako javno okrenu leđa. Takva vrsta političkog stava i prezira prema mogućem budućem stavu naroda pripada davno prošlim nedemokratskim (da budemo blagi) vremenima. Ili se sada možda vraćaju takva vremena u kojima se volja birača unapred prezire, nipodaštava i zanemaruje? Ako birači žele i izaberu da budu emotivni, neka budu, to je njihov izbor, a ne greška. Greška je isključivo u političkim partijama jer su nesposobne da „prodaju“ biračima svoje ideje. Ili su im ideje pogrešne ili su neumešni da u političkoj raspravi budu uverljivi, pa zato guraju svoje ideje o najbitnijim pitanjima za državu izvan demokratskog procesa. To je jako „prikladan“ postupak i u „skladu“ je sa izvornim evropskim idejama, procesom i duhom.

Kakva god da je volja naroda izrečena na izborima, pa makar ona bila i iracionalna, treba je poštovati, jer je „glas naroda glas Boga“. Treba, naravno, jasno, ubedljivo i unapred objasniti narodu kakve su posledice svakog izbora, uključujući i izbor pristupanja ili nepristupanja EU. U svakom slučaju, birači u Srbiji bi trebalo da imaju konačnu reč o tome. To je u duhu demokratije i evropskih vrednosti za koje se zalažemo.

Novi Sad, 17.11.2009.