Spasiti ili gasiti

(Nin, 10.6.2010)

Ako izuzmemo velike državne sisteme i komunalna preduzeća, privatizacija u Srbiji je takoreći završena, reći će upućeni u ovaj proces, naročito oni koji ne misle da je privatizacija svetla tačka desetogodišnje tranzicije. Njen kraj, međutim, nije došao zato što su sva nekadašnja društvena preduzeća dobila novog, privatnog vlasnika. Naprotiv. Na sajtu Agencije za privatizaciju stoji da je neprodato još blizu 600 preduzeća, dok njih 150 čeka na prodaju bilo metodom tendera ili aukcije. Privatizacija, ovakva kakva je bila poslednjih 10 godina, smatraju skeptici, završena je zato što je prodato sve što je neko želeo da kupi, a na državnoj „grbači“ ostala su ona preduzeća koja nikome za ovu poslednju deceniju nisu bila interesantna. Da li zato što je cena koju je država odredila za njih potencijalnim kupcima bila visoka, preveliki broj zaposlenih, zastarela i propala tehnologija i oprema, velika dugovanja ili to što su odavno izgubili tržišta za plasman svojih proizvoda, tema je za neku drugu priču.

Tek na teretu države, a time i poreskih obveznika našla su se i ona preduzeća koja su bila prodata, ali je zbog nepoštovanja ugovorenih obaveza Agencija za privatizaciju raskinula ugovor sa novim vlasnikom. Podsećamo da je svaka četvrta privatizacija u Srbiji bila neuspešna i da su takva preduzeća državi vraćena uglavnom u lošijem stanju nego što su bila pre prodaje.

Poslednjih meseci skoro da češće možemo čuti kako je Agencija poništila još jedan kupoprodajni ugovor, nego što je prodala neko neprodato preduzeće, pa se broj neprodatih samo uvećava.

A rok za završetak privatizacije istekao je odavno, ako ćemo se držati onoga što piše u zakonu. Doduše, taj rok je nekoliko puta pomeran. Poslednje četiri godine se svaki 31. decembar proglašavao za dan kada će privatizacija društvenih preduzeća biti okončana, ali već danas je jasno da taj proces neće biti završen barem još dve-tri godine. Pogotovo što je država u međuvremenu, svesna krize i stanja u sopstvenim preduzećima, privremeno odustala od njihove prodaje. Razlog za to je što ih ovakve, kakvi su, neće niko, makar oni koštali i jedan dolar. Najbolja ilustracija za to je pančevačka Petrohemija koju je država pre otprilike godinu dana pokušala da „utrapi“ NIS-u, tačnije Gaspromnjeftu, kao većinskom vlasniku za taj simbolike radi, jedan dolar, ali Rusi na to nisu pristali. Ima li onda boljeg odgovora na pitanje u kakvom su stanju nekadašnji privredni simboli Titove Jugoslavije, sistemi koji su nekada zapošljavali i desetine hiljada ljudi. Doduše, ni danas broj radnika u njima nije za potcenjivanje.

Kroz nekoliko primera kao što je Petrohemija koju je Vlada više puta tokom poslednjih nekoliko godina pokušala bezuspešno da proda, NIN je nastojao da sazna šta se u tim preduzećima dešava trenutno, kako ona posluju, koliko ljudi zapošljavaju. Šta će država sa njima, a šta o njihovoj sudbini misle ekonomisti?

Krenimo redom. Od malopre pomenute Petrohemije. Napravljena je tako da zavisi od NIS-a i država je u dva navrata pokušala da je proda Rusima u paketu sa Naftnom industrijom Srbije, a onda i jednoj iranskoj kompaniji ali joj ništa od toga nije pošlo za rukom.

Zbog problema sa sirovinom, Petrohemija je prošle godine obustavljala rad, da bi na kraju dogovorom tog preduzeća, države i NIS-a o reprogramu duga Naftnoj industriji od 86 miliona evra i redovnom snabdevanju Petrohemije primarnim benzinom, proizvodnja u ovoj fabrici bila nastavljena. Prošle jeseni je tako izgledalo da i menadžment i zaposleni, a i država kao vlasnik, mogu da odahnu do trenutka dok ne udome ovo preduzeće. Međutim, kako je nedavno saopšteno iz pančevačke fabrike, problemi i dalje postoje. Rusi, tvrdi i direktor Saša Pavlov i predstavnici sindikata, ne isporučuju primarni benzin prema dogovoru od prošle godine pa bi već na jesen ponovo mogli ostati bez sirovine neophodne za proizvodnju. U Petrohemiji tvrde da NIS ima za cilj da ovo preduzeće ode u stečaj, kako bi ga se na taj način domogli za male pare i bez ikakve obaveze prema radnicima.

Sudbinu nekadašnjih jugoslovenskih giganata od kojih najčešće zavisi ceo jedan grad odslikava i Rudarsko-topioničarski basen Bor koji država nije uspela da proda ni iz tri puta, uprkos najavljenom velikom interesovanju i domaćih i stranih investitora. Pošto je od početka tvrdila da se ne sme dozvoliti da preduzeće kao što je RTB Bor ode u stečaj, Vlada se odlučila da stvari preuzme u svoje ruke. Tako su nedavno prilikom posete Boru, i predsednik Tadić i ministar ekonomije Dinkić najavili investicije od 450 miliona evra za Rudarsko-topioničarski basen Bor, a ovih dana trebalo bi da bude potpisan i ugovor o kreditiranju izgradnje nove topionice bakra.

Nebojša Ćirić, državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, kaže za NIN da država ulaže napore da kroz proces restrukturiranja pomogne svakom preduzeću od strateške važnosti, da „stane na noge“ i da ga pripremi za potencijalnu prodaju ili strateško partnerstvo.

„Svako od ovih preduzeća je u različitoj situaciji i mi kao ministarstvo nastojimo da za svako preduzeće pojedinačno pronađemo adekvatno rešenje poštujući specifičnost situacije u kojoj se nalazi. Jednom rečju, ne postoji jedno jedinstveno rešenje za sva preduzeća koja su u teškoj situaciji. Primera radi, HIP Petrohemija je `isplivala` iz prošlogodišnje krize i danas je jedan od najvećih srpskih izvoznika. Takođe, novom sistematizacijom radnih mesta i socijalnim programom broj radnika je smanjen za 540, a fond plata je gotovo prepolovljen. Realizujući sve preporuke Vlade RS, te značajnim poboljšanjem komercijalnih ugovora i ostvarenim energetskim uštedama, nivo mesečnih gubitaka je umanjen za čak više od 50 odsto. Restrukturiranjem smo napravili ogromne uštede od 60 do 65 miliona evra na godišnjem nivou, a u narednom periodu ugovorićemo i kredit koji će garantovati država u otprilike istom ovom iznosu, kako bi pančevačka Petrohemija potpuno stalo na svoje noge. Ovo će biti model oporavka i za ostala preduzeća koja su važna za Srbiju, sve dok ne nađemo kupca ili strateškog partnera“, kaže Nebojša Ćirić.

Sa druge strane, domaći privrednici i poslovni ljudi sa kojima je NIN razgovarao uglavnom kažu da je to zaludno bacanje para u bunar. Podsećamo, najveći broj ovih preduzeća preživljava zahvaljujući državnim subvencijama od kojih se isplaćuju plate, a sa druge strane dugovi za doprinose, poreze, struju, vodu, komunalije samo se uvećavaju. Oni najčešće smatraju da se država na ovaj način udvara biračima, a zaposleni u tim preduzećima nastavljaju da žive u iluziji da imaju posao i da će jednog dana biti bolje. Oni podsećaju i da su u nekim od tih preduzeća, koje država pomaže i koja godinama unazad beleže ogromne gubitke, plate zaposlenih bile i dvostruko veće od plata u onom zdravom delu privrede koja ostvaruje profit.

Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije podržava državu u nameri da pokuša spasavanje najvećih društvenih preduzeća. Nikolić kaže za NIN da bi recept za neka od njih mogla da bude kragujevačka Zastava. „Vlada mora, bukvalno, vući za rukav strane investitore, nudeći im i besplatno zemljište i poreske olakšice i razne subvencije samo ukoliko žele da kupe neko od tih preduzeća“.

Većina direktora velikih društvenih sistema izbegava da govori o stanju u sopstvenim preduzećima. Mirko Stojović, direktor pribojskog FAP-a, nekada najvećeg proizvođača kamiona na Balkanu, jedan je od retkih koji je bio spreman da govori o stanju u ovoj fabrici. FAP je, da podsetimo, imao do sada dva pokušaja privatizacije, a trenutno se pregovara o strateškom partnerstvu sa kineskim proizvođačem kamiona Dongfengom. „Mi trenutno radimo sa 30-40 odsto kapaciteta i bez obzira na subvencionisanu kupovinu kamiona imamo malu tražnju na domaćem tržištu. FAP ne bi mogao da opstane bez pomoći države“, kaže Stojović. On međutim nije želeo za NIN da kaže kolike su subvencije koje ovo preduzeće dobija iz državnog budžeta i koliki su dugovi. „Subvencije variraju iz meseca u mesec i ne vidim zašto bih govorio kolike su one, kada to ne rade ni druga preduzeća. Dugovi su takođe poslovna tajna, ali mogu reći da oni nisu veliki i da je Agencija za privatizaciju procenila da je FAP zdravo preduzeće koje uz investicije može veoma brzo da stane na noge i posluje normalno“.

Opravdan je interes države da subvencionisanjem takvih preduzeća odlaže rešavanje socijalnih problema za desetine ili stotine hiljada radnika. Samo koliko to još može da traje, jesu li te pare bačene ili se ovakva preduzeća ipak mogu spasiti, pa na kraju i prodati, kada za njihovu kupovinu bude zainteresovanih?

Ekonomista Slaviša Tasić, profesor na univerzitetu u Kijevu, kaže za NIN da bi prvo trebalo videti šta su razlozi zbog čega ova preduzeća nisu do sada privatizovana. „Jedan od razloga može biti početna cena na aukcijama ili dodatni uslovi poput investicija i socijalnog programa na tenderima. Ali ako je neko preduzeće ostalo neprodato i pored nulte cene, onda je problem u njegovoj rentabilnosti i solventnosti. Ona imaju negativnu vrednost, što znači da su već u bankrotu“.

Tasić smatra da takva preduzeća nikako ne bi trebalo da spasava država, jer ona to ne ume da radi. „Mi i imamo privatizaciju zato što se pokazalo da država, ili preciznije rečeno, političari, ne umeju da vode preduzeće, osim ako im ne date monopol. A ako ne umeju da ih vode, kako očekivati od njih da ih spasu“?

Ekonomista Milan Kovačević za NIN kaže da je privatizacija društvenih preduzeća, na način kako je sprovođena do sada, završena. „Jedini način da se pokušaju spasiti ta preduzeća kojih nažalost ima sve više i više, jeste da se država, tačnije nadležna ministarstva i Agencija za privatizaciju isključe iz tog procesa. Umesto toga, potrebno je napraviti precizan spisak preduzeća, videti u kakvom su ona stanju i primeniti menadžersko upravljanje, odnosno raspisati konkurs za sklapanje ugovora o upravljanju tim preduzećima. Tako bismo videli ima li zainteresovanih za taj proces, kakve su njihove ideje i strategije, šta treba činiti sa tim preduzećem kako bi ono počelo da posluje pozitivno. Onoga ko pristane da radi taj posao i uradi ga valjano treba onda platiti za to“, kaže Kovačević.

Mada Kovačević kaže da država nikako ne sme pristati na nedavni predlog predstavnika krupnog biznisa da im se da po jedno preduzeće na upravljanje, tačno je, međutim, da između njegovog i njihovog predloga i nema velike razlike. Naime, da podsetimo, na sastanku između Vlade, biznismena i sindikata, s kraja aprila, pojedini biznismeni ponudili su svoje besplatne menadžerske usluge uvereni da neka od ovih preduzeća propadaju isključivo zbog lošeg upravljanja njima, što takođe nije daleko od istine.

Teško ko je u Srbiji poverovao u njihov patriotizam, pitajući se zašto, kada već veruju da mogu spasiti neka od tih preduzeća, ne kupe iste makar i za dinar. Sa druge strane, privrednici odgovaraju da u njihovom predlogu nema ništa loše, da njima takva preduzeća ne trebaju, oni samo žele da pomognu državi da profesionalnijim upravljanjem i odlučivanjem u tim firmama pokušaju da ih spasu loših odluka i nagomilavanja gubitaka. Ako Vlada ima bolji predlog ili ideju, oni nemaju ništa protiv.

Zoran Drakulić, vlasnik Ist pointa i jedan od ozbiljnijih učesnika u dosadašnjoj privatizaciji, predlagao je takođe da se raspiše konkurs, pa neka se javi svako ko ima ideju kako oporaviti neko preduzeće. Država bi, predlagao je on, onda odlučivala ko je dao najbolju ponudu i ko ima najbolje reference za takav posao. „Ne možete vi svakome ni da date preduzeće i da posle četiri meseca vidite da ništa nije uradio.“

Istina je međutim da privrednici preduzeća neće, jer će sa njima dobiti i ogromne dugove i veliki broj zaposlenih. Milan Kovačević seća se da je 2001. godine bio član radne grupe za izradu Zakona o privatizaciji i da je tada ukazivao da je odabrani model pogrešan. „Ne možete kupcu natovariti veliki broj zaposlenih i uslovljavati ga neotpuštanjem ili socijalnim programom. Prvo je trebalo otarasiti se imovine koja ne služi proizvodnji. Onda videti koliko optimalno treba radnika i toliko ostaviti u preduzeću. Za višak radnika treba da se pobrine država, a ne budući vlasnik. Na državi je da se bavi socijalnom politikom ali njen problem je što tim radnicima ne može ponuditi drugo radno mesto.“.

Naši sagovornici sumnjaju da će država uspeti u nameri da ta preduzeća uspešno restrukturira. Slaviša Tasić veruje da će se njihova privatizacija na kraju završiti stečajem koji ne mora da znači da je preduzeću došao kraj mada se u javnosti to doživljava tako. Da bi privredni sistem očistila od fantomskih i fiktivnih preduzeća Vlada je donela i novi Zakon o stečaju kojim se u preduzeću čiji račun je blokiran duže od tri godine automatski pokreće stečajni postupak. Za gorepomenuta preduzeća stečaj svakako nije opcija, barem ne još neko vreme iako je većina njih, reklo bi se, odavno zrela za to.