.jpg)
| Ekonomska politika | |||
Razarajući momenat pada američke moći |
 |
 |
 |
| sreda, 01. oktobar 2008. | |
|
Možda je naš pogled više uperen prema krahirajućim finansijskim tržištima, ali je prevrat koji sada doživljavamo više od obične finansijske krize, ma koliko velika ona bila. Ovo je istorijsko geopolitičko pomeranje, u kojem se svetski odnos snaga nepovratno menja. Era globalnog američkog vođstva, koja se proteže unazad do Drugog svetskog rata, gotova je. To se može videti u načinu na koji je američka prevlast skliznula u samom njenom dvorištu, gde predsednik Venecuele Ugo Čavez nekažnjeno ismeva i izaziva ovu supersilu. Međutim, pad američkog ugleda na svetskom nivou još je upečatljiviji. Nacionalizacija ključnih delova finansijskog sistema značila je i samouništenje američke propovedi o slobodnom tržištu, a opravdanje za one zemlje koje su zadržale kontrolu nad svojim tržištima. U promeni dalekosežnoj u svojim posledicama koliko je bio i pad Sovjetskog Saveza, kolabirao je čitav jedan model države i ekonomije. Još od kraja hladnog rata, sve američke administracije su držale lekcije drugim zemljama o neophodnosti zdravih finansija. Indonezija, Tajland, Argenitna i nekoliko afričkih država pretrpele su oštra smanjena u budžetskim izdacima i duboke recesije kao cenu pomoći od Međunarodnog Monetarnog Fonda, koji je sprovodio američku pravovernost. Pogotovu je Kina bila izložena neprekidnoj kritici svog bankarskog sistema. Međutim, kineski uspeh bio je zasnovan na njenom konstantom preziru prema zapadnim savetima, i nisu kineske banke te koje trenutno propadaju. Koliko ima simbolike u tome što su juče kineski kosmonauti hodali u svemiru dok je američki ministar finansija bio na kolenima (moleći predsednicu američkog Predstavničkog doma da odobri njegov plan za spasavanje finansijskog tržišta kroz nacionalizaciju – prim. prev.). Uprkos neprestanim insistiranjima da druge zemlje prihvate njen način poslovanja, Amerika je oduvek imala jednu ekonomsku politiku za sebe, a drugu za ostatak sveta. Tokom svih ovih godina, dok su SAD kažnjavale zemlje koje bi skretale sa puta fiskalne odgovornosti, one su se kolosalno zaduživale kako bi pokrivale posledice politike smanjivanja poreza i finansirale svoje prenapregnuto vojno širenje. Sada kada su njene savezne finansije kritično zavisne od stalnog ogromnog priliva stranog kapitala, upravo će one zemlje koje su odbacile američki model kapitalizma biti te koje će oblikovati američku ekonomsku budućnost. Manje je važno koja će verzija modela spasavanja američkih finansijskih institucija koji su sklepali ministar finansija Henk Polson i predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke konačno biti usvojena od toga šta će to spasavanje značiti za položaj Amerike u svetu. Populistički povici o gramzivim bankama od kojih se ori Kongres skreću pažnju sa istinskih uzroka krize. Katastrofalno stanje američkih finansijskih tržišta je rezultat toga što su američke banke poslovale u okruženju bez pravila, onom koje su upravo ti isti američki zakonodavci i stvorili. Upravo je američka politička klasa, koja je oberučke prihvatila opasno pojednostavljenu ideologiju deregulacije, odgovorna za sadašnji jad. U sadašnjim uslovima, širenje državnog upliva kakvo istorija ne pamti je jedini način da se spreči katastrofa tržišta. Međutim, posledica toga je da će Amerika biti još više zavisna od novih svetskih sila u usponu. Savezna vlada se sprema na još veća zaduživanja, za koja njeni poverioci mogu opravdano da strahuju da nikad neće biti vraćena. Ona može lako doći u iskušenje da poništi te dugove jednim inflatornim udarom koji bi stranim ulagačima naneo pozamašne gubitke. U ovim uslovima, hoće li zemlje koje kupuju velike količine američkih državnih obveznica, na primer Kina, zalivske arapske zemlje i Rusija, biti spremne da nastave svoju podršku dolara kao svetske rezervne valute? Ili će ove zemlje ovo videti kao priliku da tas ekonomske moći još malo pomere na svoju stranu? U svakom slučaju, kontrola nad događajima više nije u američkim rukama. Sudbina imperija je često zapečaćena preplitanjem rata i dugova. Ovo je važilo za britansku imperiju, čije su finansije počele da propadaju od Prvog svetskog rata pa nadalje, kao i za Sovjetski Savez. Poraz u Avganistanu i ekonomski teret traženja odgovora na Reganov tehnički manjkav, ali politički izuzetno efektan program „Zvezdanih ratova“ bili su ključni okidači sovjetskog kolapsa. I, uprkos insistiranjima o svojoj izuzetnosti, Amerika se ni malo ne razlikuje. Rat u Iraku i kreditni mehur su fatalno podrili američku ekonomsku prevlast. SAD će još neko vreme ostati vodeća svetska privreda, ali će, kada kriza bude završena, nove sile u usponu pokupovati ono što bude preostalo u olupini američkog finansijskog sistema. Dosta se poslednih sedmica govorilo o dolazećem ekonomskom Armagedonu. Međutim, daleko od toga da je ovo kraj kapitalizma. Panična užurbanost koja trenutno preovladava u Vašingtonu zapravo znači smrt samo jedne vrste kapitalizma – one specifične i krajnje nestabilne varijante koja postoji u Americi poslednjih 20 godina. Eksperiment finansijskog laissez-faire-a se urušio. I, dok će se posledice kolapsa svuda osetiti, one tržišne privrede koje su se odupirale deregulaciji američkog tipa najbolje će prebroditi oluju. Britanija, koja je sebe pretvorila u jedan gigantski špekulativni fond, ali one vrste koja nije sposobna da profitira od ekonomskog pada, verovatno će pretrpeti posebno jak udarac. Ironija post-hladnoratovskog perioda leži u tome što je pad komunizma bio propraćen usponom još jedne utopijske ideologije. U Americi i Britaniji, a u manjoj meri i u drugim zapadnim državama, jedna vrsta tržišnog fundamentalizma postala je vodeća filosofija. Kolaps američke moći koji je trenutno u toku bio je predvidiv ishod svega toga. I, poput sovjetskog kolapsa, to će imati velike geopolitičke posledice. Oslabljena američka privreda ne može još dugo da izdržava njeno preveliko vojno širenje. Povlačenje je neminovno, i malo je verovatno da će ono biti postepeno ili dobro isplanirano. Krahovi ovakvog obima nisu događaji koji se odvijaju brzinom usporenog snimka. Oni su munjeviti i haotični, sa sporednim efektima koji se brzo šire. Uzmimo primer Iraka. Uspeh politike „bujice“ (tj. “surge” - slanja dodatnih američkih snaga u Irak – prim. prev.), koji je zasnovan na podmićivanju sunita i prihvatanju nastavljenog etničkog čišćenja, doneo je relativni mir nekim delovima te zemlje. Koliko će to dugo trajati, s ozbirom da se sadašnji nivo američkih ratnih izdataka više ne može održati? Američko povlačenje iz Iraka ostavilo bi Iran kao pobednika u regionu. Kako će na to reagovati Saudijska Arabija? Da li će vojna dejstva u cilju sprečavanja iranskog razvijanja nuklearnog oružja sada biti manje ili više verovatna? Kinesko vođstvo je dosad ćutalo dok se kriza razvijala. Da li će ih američka slabost ohrabriti da projektuju kinesku moć ili će Kina nastaviti sa svojom obazrivom politikom „miroljubivog uspona“? Trenutno se ni na jedno od ovih pitanja ne može pouzdano odgovoriti. Ono što je očigledno je da moć sve brže curi iz američkih ruku. Slučaj Gruzije je pokazao kako Rusija crta novu geopolitičku mapu dok Amerika stoji po strani kao nemoćni posmatrač. Izvan Amerike, većina ljudi je već dugo svesna činjenice da će razvoj novih privreda koji ide uporedo sa globalizacijom podriti središnji američki položaj u svetu. Oni su to zamislili kao postepenu promenu u relativnom američkom položaju, koja će trajati više decenija ili generacija. Danas to sve više izgleda kao nerealna pretpostavka. Stvarajući uslove koji su proizveli najveći finansijski mehur u istoriji, američke političke vođe deluju kao da su nesposobne da pojme razmere opasnosti sa kojima se zemlja sada suočava. Zaglibljeni u svoje žučne kulturne ratove i međusobno posvađani, čini se da nisu svesni činjenice da američko globalno vođstvo ubrzano isčezava. Skoro neprimetno, pomalja se jedan novi svet, u kojem je Amerika samo jedna od nekoliko velikih sila, suočena sa neizvesnom budućnošću koju više nije u stanju da oblikuje. http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/sep/28/usforeignpolicy.useconomicgrowth (Observer, London) |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Odgovor Rio Tintu - Navedite na šta ste potrošili 500 miliona dolara za koje tvrdite da ste do sada već uložili u projekat „Jadar“
- Šta dobija Srbija od projekta "Jadar"? Rizik veliki, a dobit mala i neizvesna
- Koliko nas stvarno koštaju Vučićevi projekti - aktuelna vlast skoro utrostručila dug sa 2150 na 5750 evra po glavi stanovnika
- EU otvoreno zainteresovana za srpski litijum - zašto ekološke studije naručuje Rio Tinto, a ne država Srbija
- Nazire li se kraj "litijumske groznice"
- Električni automobili - skupa i ne baš toliko „ekološka“ igračka
- Mesto Beograda na novom „Putu svile“ - kineske kompanije i investicije glavni generator sadašnjeg srpskog industrijskog rasta
- Iz arhive NSPM - Srbija i Evropska unija (2015)
- Da li se tačka na rudarenje litijuma u Srbiji pretvara u zarez?!
- Srbija je svetski rekorder po rastu BDP-a, o javnom dugu da i ne govorimo
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
