Prosjačka strategija

Da Srbija godinama daleko više troši nego što stvara već i vrapci znaju. Da bi u vreme krize trebalo stegnuti kaiš valjda nije potrebno dokazivati. Ali našim ekonomskim vlastima tako nešto ne pada na pamet. Ovde je glavna deviza „ni koraka nazad sa platama ipenzijama”, a i sa trošenjem u celini! Na to se dobijaju rejting poeni.

Ali kako to izvesti? Priliv privatnog kapitala iz inostranstva je presahnuo – i bankarskog i investicionog i od privatizacije. Štaviše, tok je krenuo u suprotnom pravcu. Ima li čarobnog štapića? Ima: treba se, misle oni u vladi, i nadalje i što više zaduživati u inostranstvu i tako teret krize prebaciti na budućnost. To mu dođe kao cvrčak koji hoće da uživa u sadašnjosti, pa se ne brine za zimu.

Gde naći pare? Jedina šansa je kod međunarodnih organizacija. Tu su MMF i Evropska unija. I počelo je povlačenje za rukave njihovih predstavnika. To što i neki drugi kukaju zajedno sa nama nije dobro opravdanje. Angela Merkel tvrda srca beše pa reče da regionalni paket pomoći nema šanse, već pojedinačno, ako se proceni da je opravdano. Uh, to nije izgledna stvar.

Ostaje MMF, taj omraženi finansijski krvnik, kao moguće izbavljenje. A važi pravilo da je MMF najpotrebniji zemljama koje su najlošije vođene. I srpskoj vladi je lakše da preklinje MMF za pare nego da sama učini nešto ozbiljno na uređenju zemlje – od smanjenja potrošnje preko uređenja poreske administracije do vladavine zakona. I tako godinama vodi se ista jeftina politika, politika olakog zaduživanja kao zamena za ozbiljne reforme. Srbija je prosjak koji stalno naokolo moljaka MMF, Svetsku banku, Evropsku uniju... i još sada postoji naoko jak razlog ekonomske krize u svetu. Taj parazitski manir ne samo da zemlji ne služi na čast već je opasan jer odbacuje produktivne strategije i zagovara isključivi oslonac na milostinju. Da ne pominjem koliko slabi spoljnopolitičku poziciju zemlje.

Alavi ministri, ipak, ostaće praznih ruku, jer će pare od MMF-a pokupiti Jelašić. Takva su pravila: MMF će eventualno dati za odbranu dinara, a ne za budžet.

Ostaje zabavno pitanje: da li će MMF dozvoliti veći budžetski deficit, kako priželjkuje vlada, ili će tražiti njegovo smanjenje, kako MMF uvek radi i kao što je zimus uradio sa Srbijom. Jedini razlog za napuštanje decenijske orijentacije MMF-a na fiskalno stezanje mogla bi biti procena da je i Srbiji potrebna fiskalna ekspanzija radi održanja ekonomske aktivnosti. Mada se ja ne bih kladio na tu opciju.

I onda dolazi veliko finale, po planu pametnijih glava u vladi: sa pečatom MMF-a odlazi se na blagajnu Evropske unije, koja, osećajući krivicu zbog svoje politike prema Srbiji, vadi pare i daje podršku srpskom budžetu. Merkelova potpisuje. Cvrčak opet preživeo zimu. Prosjačenje se isplatilo. Hepiend.

Jedina stvarna korist od celog projekta, ukoliko uspe, bila bi to što bi MMF načinio paket uslova koje bi Srbija morala da zadovolji, a koji bi obuhvatao razne reformske zahteve za promenama strukturnog i ekonomsko-političkog tipa. Tužno je da strani finansijski policajac mora terati Vladu Srbije da učini nešto dobro za svoju zemlju.

Od oktobra 2008. do januara 2009. industrijska proizvodnja smanjena je gotovo za četvrtinu, a izvoz gotovo za polovinu. Kako li se, po Dinkiću, zove ovo stanje? Stagnacija, ekonomski rast? A da nije, ipak, kriza?

direktor ekonomskih studija CLDS-a