Projekat Južni tok, i širi regionalni ekonomsko-politički interesi

Potpisivanje sporazuma između vlade i predstavnika Srbije sa ruskim partnerima u oblasti energetike u Moskvi 25. januara predstavlja, u svakom slučaju, za Srbiju važan potez ne samo u okviru ekonomije, već izgleda ima i određene šire političke implikacije.

Kada posmatramo ekonomsku stranu sporazuma, interesantno je da deo medija kod nas i u nekim zapadnim zemljama uporno ističe u prvi plan samo 400 miliona eu koliko se neposredno dobija od ove transakcije, dok se previđa obaveza ruskog partnera o ulaganju još oko 500 miliona eu, što čitavu ponudu čini daleko povoljnijom.

Nasuprot tome, francuski «Figaro» posle navođenja primedbi «jednog dela analitičara da se dobilo svega 400 miliona eu», dodaje da se i ruski partner obavezao da naknadno uloži još oko 500 miliona eura u sam projekat, «što je ipak više nego što se u prvi plan mislilo» (1). Ugledni pariski list, inače relativno blizak vladajućoj garnituri na vlasti i predsedniku Sarkoziju, konstatuje da je ovo donekle razumljivo imajući u vidu da Rusija daje podršku «svom starom savezniku Beogradu», po pitanju pre svega Kosova, konstatujući da ovaj sporazum podržava i predsednik Srbije i kandidat da ponovo osvoji tu funkciju i u drugom krugu predsedničkih izbora Boris Tadić. «Figaro» ističe da je zajedno sa potpisivanjem sporazuma sa Bugarskom oko istog naftovoda koji je prethodio ovom, Rusija postigla značajan ekonomski, ali i politički uspeh na Balkanu. Ona je zaista značajna energetska sila u Evropi, pošto se na ovaj način relativizira projekat cevovoda Nabuko kojim se EU dovodi u situaciju da makar manji deo energetskih potreba zadovoljava van ruskog monopola dotoka (izvora, proizvodnje i transporta) ovih značajnih energenata. Sa te strane dopisnik «Figaroa» upućuju i blagu kritiku predsedniku Tadiću, za koga se kaže «da je za proevropsku opciju» zašto je tako lako i bez dodatnih uslova prihvatio ceo aranžman sa ruskom stranom, mada je već pre toga u tekstu konstatovano da se Boris grčevito bori za pobedu u drugom krugu predsedničkih izobra, i da je popularnost i uticaj Rusije u Srbiji, i «kod starog saveznika Beograda», upravo velika. (2)

List «Mond» od 27. januara govori i o sporazumu koji je potpisan (u glavnim načelima) u Moskvi 25. januara, gde «predsednik Tadić sarađuje sa Moskvom, a sanja Evropsku Uniju. (3) Sledi objašnjenje da ovaj sporazum pored ekonomskih interesa dve strane (ruske i srpske) ima i politički, imajući u vidu rusku podršku po pitanju Kosova i Metohije Srbiji.

Kako navodi list «Politika», pozivajući se na «Rojters», SAD su duboko zabrinute da bi energetski sporazumi Rusije sa Bugarskom i Srbijom mogli da pojačaju uticaj Moskve na snabdevanje Evrope energentima, što bi nadalje bilo sredstvo političkog pritiska. Londonski «Independent» piše da je «Srbija predala svoju energentsku nezavisnost Rusiji za samo 400 miliona eu, potpisavši ugovor koji daje kontrolu Moskvi nad najvećim delom privrede i industrijom Srbije» (4). Primetno je da većina medija i analitičara u Srbiji koji su pod uticajem SAD (i Velike Britanije) nastupa, uglavnom, veoma negativno prema potpisanom sporazumu, što se odnosi i na dve paralmentarne političke stranke koje su, takođe, pod presudnim uticajem Amerike, G 17 Plus i LDP.

Ukoliko se prebacimo iz sveta dnevne politike na kakvu-takvu naučnu ili makar stručnu analitičku prizmu, morali bi da se zapitamo otkuda ova zabrinutost SAD zbog produbljivanja odnosa Rusije sa evropskim zemljama i EU u oblasti energenata, gde je realno Rusija posmatrajući zajedno izvore, proizvodnju i destribuciju energenata najverovatnije vodeća sila u svetu.

U geografskom smislu, naročito sa aspekta fizičke geografije, Evropa i Azija predstavljaju jedan kontinent, odnosno Evroaziju. Ipak Evropa, zahvaljujući delom i fizičkogeografskim povoljnostima (povoljan geografski položaj u odnosu na svetska mora i druge kontinente; enormno ugodnija i uravnoteženija klima u odnosu na geografsku širinu, uslovljena – maritimnim uticajima, razuđenošću obala sa više manjih unutrašnjih mora, činjenicom da su zapadni obodi svih kontinenata sa veoma povoljnim klimatskim efektima zbog delovanja zapadnih vetrova koji donose vlagu, leti rashlađuju, a zimi greju prostore koji su bliži okeanima i maritimnim površinama, te uticaju Golfske struje), ima razvijenu civilizacijsku tradiciju, što u savremeno doba znači između ostalog i obilje kapitala i znanja, odnosno visoko obrazovane stručne radne snage.

Formiranje Evropske unije, odnosno njene preteče u vidu Rimskog sporazuma i potom Evropske ekonomske zajednice, imalo je za glavnu osovinu strateški odnos između Francuske i Zapadne Nemačke. Evropska ekonomska zajednica stvarana tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka, imala je svoju viziju u formiranju zasebne Evrope koja neće biti zarobljenik hladnoratovskih sukoba, na relaciji SAD – SSSR, a posebno u odnosu na anglosaksonski faktor (SAD i Britaniju). Po mišljenju, pre svega, De Gola i drugih vodećih francuskih političara tog vremena (vođe socijalista Gi Molea, Pinoa i drugih), uz makar prećutnu saglasnost Adenauera i drugih zapadnonemačkih političara, SAD i Britanija upravo hladni rat koriste za ostvarivanje svoje premoći i sebičnih interesa na i u odnosu na celokupni Zapad. Koncepcija samostalne Evrope (5), čiji je nukleus Rimski sporazum i Evropska ekonomska zajednica, bazirala se upravo na evropskoj tradiciji i kulturi, kapitalu i znanju, dok je pitanje izvora resursa planirano da se reši putem preuređenja, pre svega, francuskog kolonijalnog carstva u Africi, poglavito zapadnoj i Ekvatorijalnoj, uz naravno Alžir kao geografsku i kulturno-političku sponu. Taj koncept se nazvao Evro-Afrika i on je imao i da reši na adekvatan način francuske kolonijalne probleme, transformaciju ostataka tog carstva u dobrovoljnu i demokratsku asocijaciju frankofonskih zemalja sa centralnom i dominantnom ulogom Francuske. (6) Dakle, upravo je ovaj koncept omogućavao u tadašnjim planovima suverene Evrope mogućnost rešavanja pitanja resursa na zadovoljavajući način, koji su inače deficitarni za zapadnu i srednju Evropu. Međutim, prevashodno zaplet Alžirske drame, te naposle njegov gubitak, uslovili su napuštanje koncepta Evro-Afrike od strane Francuske i same tadašnje Evropske ekonomske zajednice. Interesantno je da SAD nisu bile zainteresovane da ovaj projekat uspe, čime bi se smanjila njihova (američka) dominantna uloga u odnosu na Zapadnu Evropu, pre svega putem uloge njenog branioca od strane Istoka.

Danas se EU ponovo suočava sa ovim problemom, ali joj se nudi mogućnost dugoročnog rešavanja pitanja deficita resursa, upravo u okviru strateške saradnje sa Rusijom. Na taj način se i ekonomski ostvaruje integracija evropskog kontinenta imajući u vidu da je Rusija zajedno sa Belorusijom, faktički polovina površine kontinenta, čak i da ne računamo ovde azijski deo Rusije. Rusija naročito potcrtava svoje dobre odnose sa Nemačkom i Francuskom koje čine i kičmu Evropske unije (tzv. Stara Evropa). Dakle, uzajamna saradnja EU i Rusije je veoma logična i izuzetno korisna za partnere. Međutim, čini se da SAD nisu zadovoljne mogućnošću logičnog i prirodnog partnerstva evropskog kontinenta, čiji su zemlje EU i Rusija integralni delovi.

Otuda, posmatrati projekat Južni tok kao protivtežu projektu Nabuko je pogrešno, imajući u vidu da kapaciteti ne samo ova dva cevovoda, već i ostalih koji prenose energente sa postsovjetskog prostora za zemlje Evropske unije, nisu dovoljni za sve rastuće potrebe evropskog kontinenta. Srbiji se pruža prilika da uđe na mapu evropskih cevovoda, i na taj način postane i faktor u distribuciji ovih važnih energenata, a ne samo običan uvoznik. Pored toga, Srbija dobija mogućnost pravovremenog dotoka energenata za svoje sopstvene potrebe i to, verovatno, po nižim cenama nego što bi to bio slučaj u alternativi. To što se ruska politika pokazala korisnom za Srbiju po pitanju, pre svega, Kosova i Metohije, kao i činjenica da je Rusija blagonaklona prema Srbiji u većini političkih pitanja, predstavlja argument više za razvijanje određenih ekonomskih aranžmana sa njom, gde bi se normalno posmatrali prevashodno i ekonomski interesi Srbije.

(Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu – www.petrovicdragan.com)

Fusnote:

1. “Le Figaro», od 25. januara 2008.

2. Na osnovu pisanja “Le Figaro” od 25. januara 2008.

3. “Le Monde”, 27. januar 2008.

4. www.rtv.co. yu/sr/vesti/privreda/ekonomska _politika/2008_01_26/vest_48596.jsp

5. (u stvari kontinentalne Evrope, dakle bez Britanije ili sa njenim simboličnim učešćem bez stvarnog uticaja, u svakom slučaju bez SAD)

6. Francuska bi svojim dojučerašnjim kolonijama dala veliku autonomiju i praktično unutrašnju nezavisnost dok bi se zagarantovala dalja interesna saradnja u oblasti ekonomije intenzivnom trgovinskom razmenom, gde je Francuska, ali i EEZ bila posebno zainteresovana za resurse. Ovaj koncept su podržavale sve članice EZ, a posebno Zapadna Nemačka. Francuska je u takvoj EZ bila motor i garant, imajući u vidu da je stekla samostalno nuklearno oružje, imala mesto stalnog člana u Savetu bezbednosti OUN, te već spomenute ostatke kolonijalnih poseda koje je želela da demokratski transformiše putem Ustava iz 1958. godine. Kada je po novom Ustavu Pete republike sproveden referendum u svim francuskim kolonijama (sem Alžira koji je imao status departmana ili sastavnog dela francuske nacionalne teritorije) da li žele da dobiju odmah nezavisnost, ili da se transformišu u dobrovoljnu asocijaciju nezavisnih država članica Francuske zajednice, a potom i Evro-Afrike, sve su sem Gvineje na to pristale.