Prodaja "Telekoma", ili moć velikih ideja

Srpsku tranziciju poslednjih dvanaest godina karakterišu dve velike, moćne i povezane ideje. Prva je da je dobro, odlično čak, uzimati kredite gde god se može, do kad se može. Druga moćna ideja je da se državna imovina stavi na doboš, pa da se taj novac ili potroši, ili da se njim otplaćuju uzeti krediti. Bez obzira na konstelaciju političke moći, bez obzira na to ko upravlja zemljom, bez obzira na prateću retoriku, ove dve ideje su stubovi i konstante moderne srpske ekonomske politike.

Srbija danas zapanjujuće lako dobija kredite, baš kao i Jugoslavija u Titovo vreme, možda čak i malo lakše. Jedno logično objašnjenje bi bilo da se radi o ekonomiji u usponu, da su pred Srbijom dobre perspektive i da nema dileme da će Srbija uzete kredite uredno vraćati. Ukratko, strani kreditori veruju u svetlu budućnost Srbije.

Drugo moguće objašnjenje je da se Srbiji odobravaju krediti kako bi se zadužila do guše, a zatim bila prisiljena da proda sve što je vredno i što su stranci namerili da kupe. Srećom, ovo objašnjenje je u domenu teorija zavere, ili u domenu paranoje. A kao što je opštepoznato, svet ni izbliza nije tako surov, naprotiv.

Ako je verovati medijima, Srbija se sprema da proda Telekom zainteresovanim strancima. Kako je prethodni pokušaj „žutih izdajnika“ propao zbog niske ponuđene cene i snažnog otpora patriotske javnosti, novi pokušaj bi mogao proći, jer sada prodaju vrši „patriotski blok“.[1]

Javnost će biti obaveštena da je prodaja Telekoma teška, ali nužna, promišljena i mudra odluka. Ona nema nikakve veze ni sa praznom kasom, niti sa mogućim ekonomskim kolapsom. Naravno, odluka će biti doneta u interesu građana Srbije, njihovih roditelja – penzionera, ali ponajviše u interesu dece i njihove budućnosti. Kada deca odrastu, više neće morati da emigriraju, jer će inostranstvo biti svuda oko njih i posedovaće sve što vredi i funkcioniše u Srbiji. Svi građani će tako, ne menjajući mesto boravka, živeti u inostranstvu.

Ponovo će stručna javnost, bar onaj njen deo koji je za to zadužen, gromoglasno podržati prodaju uz priče o vrlinama tržišta, o stranim investicijama i nekonkurentnom Telekomu. Iako je najveća i najmoćnija telekomunikaciona kompanija u Srbiji, Telekom eto, ne može izdržati trku sa stranom konkurencijom. Konačno, ako bi se i moglo konkurenciji odoleti, partije su pune stručnjaka koji su u stanju to da spreče i da upropaste svaku kompaniju – brzo i temeljno.

I najvažnije – za građane je bolje da dođu stranci, jer to znači da će cena usluga pasti, potrošači će manje plaćati, i sve će biti da ne može biti bolje.

Svi će zaboraviti da su cene telefonskih usluga porasle kada se pojavila strana konkurencija. Svi će zaboraviti da je Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL) 2011-te godine iznudila povećanje cena telefonskih usluga, jer su za strance dotadašnje cene bile preniske.

Kada se Telekom proda, cene telekomunikacionih usluga će pasti, kao što su pale i cene cementa kada su stranci kupili cementare, pa je danas jeftinije uvoziti cement iz Albanije nego ga kupiti u Srbiji.

Cene telefonije će pasti kao što su pale maloprodajne cene kada su strani lanci nagrnuli u Srbiju, ili od kada je Delez ušao na domaće tržište.

Interes potrošača će biti zaštićen na isti način na koji su zaštićeni interesi potrošača bankarskih usluga koji izdržavaju najskuplji bankarski sistem u Evropi.

Ili, gledajući dalje u budućnost, cene usluga će pasti isto kao što će pasti i cena struje kada EPS bude prodat, ili cena hrane kada stranci pokupuju najveći deo zemlje u Srbiji, ili kao što će pasti cena vode kada se krene sa prodajom vodovoda.

Pred Srbijom je sjajna budućnost, sa kojom se može meriti samo njena sadašnjost. Kako bi to rekla počivša Margaret Tačer, najbolje tek dolazi[2].

Blog Nebojše Katića

----------------------------------------------------------------