Prodaja Telekoma bez korupcije

Ako vas naslov nije nasmejao, nemojte dalje da čitate ovaj tekst. Ako vam se usna makar malo iskrivila u smešak, pokazaću u daljem tekstu kako bi izgledala prodaja u kojoj prodavac hoće da se u budžet slije što je (tržišno) moguće više novca.

Pre nego što se dalje upustim u pitanje prodaje Telekoma, samo da kažem da sam ja protiv prodaje uopšte, ali da mislim da će do prodaje doći, a onda je važno sve ovo o čemu pišem.

Da pođemo od onoga što znamo izvesno: pre nešto više od godinu dana g. Tadić je rekao da je on protiv prodaje Telekoma, zatim smo pre jedno 6 meseci obavešteni da je najpametnije prodati 40% Telekoma, da bi pre nekoliko nedelja bila oglašena prodaja 51% Telekoma kao idealan potez. Dakle, pouzdano znamo da vlast nema nikakvu strategiju, pa ni elementarni uvid, šta bi bilo najbolje uraditi kada je Telekom u pitanju ( o drugim njihovim „uvidima“ drugom prilikom). To dalje znači da su njihove odluke puka transmisija spoljnih uticaja, od političkih, ličnih do novčanih.

Racionalna pretpostavka je da se Telekom prodaje zato što u budžetu nema para. Odatle opet sledi da je racionalni cilj prodaje da se u Srbiju slije što je moguće više novca. Prodaja 51% kompanije to ne omogućava.

Kada smo utvrdili „znanje“, da pređemo na pretpostavke. Racionalna pretpostavka je da se Telekom prodaje zato što u budžetu nema para. Odatle opet sledi da je racionalni cilj prodaje da se u Srbiju slije što je moguće više novca. Prodaja 51% kompanije to ne omogućava.

Ako se hoće novac, onda je važno ponuditi na prodaju što je moguće veći paket vlasništva, a svakako se mora pokušati pravljenje dvotrećinskog paketa. Ovo zbog toga što se sa dvotrećinskim paketom mogu donositi sve odluke u pogledu upravljanja kompanijom.

Kako država ne raspolaže dvotrećinskim paketom, to je pre nuđenja na prodaju potrebno udružiti državni paket akcija sa paketom akcija koji pripada građanima. Da pojasnim: od 80% akcija koje su nominovane na Republiku Srbiju (RS) , 15% pripada građanima, to znači 12% (80 h 15%) i još nedefinisani procenat pripada zaposlenima i bivšim zaposlenima ( to će biti između 4 i 7%). Treba imati na umu da je RS po zakonu dužna da ove akcije raspodeli pre početka privatizacije. U pogledu 12% Vlada može da odluči da se akcije ne dele pojedinačno građanima kao u slučaju NIS-a, nego da se ceo paket unese u Akcionarski fond koji je u vlasništvu tih istih građana.

U svakom slučaju, onaj ko hoće da dobije što više para, prvo bi pozvao ostale akcionare da mu se pridruže u planiranoj prodaji. Takvom pozivu bi se izvesno odazvali ostali akcionari u najvećem broju, zbog toga što niko nije spreman da propusti priliku da učestvuje u prodaji većinskog paketa kada se postiže najveća cena, a još je manje spreman da ostane razmrvljeni manjinski akcionar bez bilo kakvog uticaja na upravljanje Telekomom. Tek nakon takvog ukrupnjavanja paketa akcija se oglašava prodaja. Ako država prodaje 51%, onda je gotovo izvesno da bi se nakon pridruživanja opstalih akcionara postigao paket od oko 70%.

Prodaja 51% akcija umesto dvotrećinskog paketa i zadržavanje manjinskog paketa akcija u vlasništvu RS ima smisla samo ako prodavac ne želi da cena bude visoka. Samo ako hoće da kupac plati manje od tržišno moguće cene za Telekom.

Ostaje potpuno nejasno zašto bi RS zadržavala u svom vlasništvu tih desetak procenata, umesto da ih proda, kada je već u besparici.

Prodaja 51% akcija umesto dvotrećinskog paketa i zadržavanje manjinskog paketa akcija u vlasništvu RS ima smisla samo ako prodavac ne želi da cena bude visoka. Samo ako hoće da kupac plati manje od tržišno moguće cene za Telekom. To dalje znači da onaj ko prodaje najverovatnije ima na umu i kome hoće da proda. Druga mogućnost je da sa umom nešto nije uredu, pa to nećemo dalje razmatrati (a svakako ja nisam za to stručan).

Kako se to radi? O očiglednoj stvari da onaj ko kupi samo 51% dalje može da iz tekućeg prihoda nadoknađuje isplaćenu cenu na teret manjinskog kapitala neću govoriti. Skrećem pažnju na manje poznate načine preko ugovornih odredbi koje se u takvom slučaju predvide u predlogu ugovora o prodaji Telekoma. Predvide se neverovatno velika prava za RS iako ima samo desetak procenata vlasništva, s tim da se ta prava mogu smanjiti uz saglasnost RS. To znači da za onoga koji je u dobrim odnosima sa prodavcem te odredbe ne predstavljaju rizik poslovanja. Ako kupi, zakaže skupštinu akcionara i na toj skupštini predloži čitav niz pitanja za koje je potrebna saglasnost RS i naravno takvu saglasnost dobije. Za onoga ko prosto hoće da mnogo plati i da dalje nema problema, takve odredbe predstavljaju poslovni rizik i on na ime tog rizika u startu smanjuje cenu koju je spreman da ponudi. Ista je stvar i sa odredbama o obaveznim investicijama (koje mogu biti predviđene u uslovima tendera). Za onoga ko je miljenik prodavca te odredbe ne znače mnogo, pošto prodavac izvršenje tih odredbi i kontroliše. Za sve druge to predstavlja razlog za smanjenje cene.

Ako je reč o drugim odredbama ugovora o kojima se uobičajeno pregovara sa prvorangiranim ponuđačem, onda onaj ko je u dobrim odnosima sa prodavcem nema rizik da se njegovi predlozi neće prihvatiti. Ako je prvorangirani neko drugi, ne prihvata se ništa ili skoro ništa i stvara se atmosfera da on i odustane od zaključenja ugovora.

Ako je reč o drugim odredbama ugovora o kojima se uobičajeno pregovara sa prvorangiranim ponuđačem, onda onaj ko je u dobrim odnosima sa prodavcem nema rizik da se njegovi predlozi neće prihvatiti. Ako je prvorangirani neko drugi, ne prihvata se ništa ili skoro ništa i stvara se atmosfera da on i odustane od zaključenja ugovora.

Dakle, kada čujete da će država „mudro“ zadržati 10% akcija kako bi imala pravo veta na mnoge bitne odluke u Telekomu, treba da znate da je to osnovna poluga kako bi se kupovina omogućila tačno određenom kupcu koji je u dobrim odnosima sa prodavcem. Ili još plastičnije, ako neko da milijardu evra, koliko još treba da plati da se ne bi koristilo pravo veta? I još plastičnije – za dodatnih 10 miliona ne može da dobije saglasnost? A za 50? I obrnuto. Ko će da plati preko milijardu evra i da još ima probleme? I dalje, ako se dvotrećinski paket proda za oko dve milijarde evra, koji kupac neće posle investirati kako bi očuvao vrednost svoje investicije?

To znači da mi građani imamo dva cilja: a) da se Telekom ne proda i b) da se proda za mnogo para (naš rezervni položaj). Vlada ima prava da proda (glasali smo), ali nema prava da ne postigne punu tržišnu cenu.

Umesto zaključka zapamtite da se puna tržišna cena postiže tako što se:

-          podele akcija Telekoma građanima pre privatizacije (što je, ponavljam, i zakonska obaveza),

-          pozovu ostali akcionari da se pridruže državnom paketu akcija,

-          tek zatim raspiše tender za prodaju najmanje dvotrećinskog paketa,

-          izbace sve odredbe o pravu veta RS,

-          izbace sve odredbe o obaveznom investiranju.

U navedenom modelu pobeđuje onaj ko da više novca, a onda je to stvarna tržišna utakmica i onda je to najveća zarada. A tamo gde se javno plati mnogo nema mesta za korupciju. Ko bi prodavao Telekom bez korupcije, tako bi postupio.