Privatizacija Elektroprivrede Srbije – da ili ne?

Industrijalizacija iznad svega

Glavna nevolja našeg društva je visoka nezaposlenost. Njen glavni uzrok je razindustrijalizacija zemlje. Prevladavanje nezaposlenosti moguće je samo ponovnom industrijalizacijom na novim tehnologijama. Bez obnove industrije neće biti ni obnove poljoprivrede ni sektora usluga, pa samim tim neće biti ni odgovarajuće izvozne ponude ni po količini ni po kvalitetu. Tom cilju treba prilagoditi mere ekonomske politike, uključujući zaštitu domaćeg tržišta.

Važnost industrijske politike

Sve uspešne zemlje su imale dobro smišljenu industrijsku politiku. Posebvno je poučan slučaj Japana. U 1949. godini guverner Banke Japana i neki profesori ekonomskih nauka procenjivali su da Japan nema uporednih prednosti za proizvodnju automobila. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (MITI) je mislilo drukčije. Njegova je zaslua što je, oslanjajući se na „administrativno usmeravanje“ (gyosei shido), Japan razvio jednu od najvećih automobilskih industrija u svetu.

Primera radi, „Tojota“, vodeći proizvođač automobila u Japanu, počela je petogodišnji plan modernizacije proizvodnje sa svega 3.000 automobila mesečno. Danas se „Tojota“ nadmeće s „General mouterzom“ za prvo mesto na svetu u proizvodnji automobila.

Zato ne čudi šro je uprava Japana stekla ugled i među privatnim preduzetnicima, tako da oni slede njena uputstva o usaglašavanju njihovih interesa s interesima zemlje.

Šta država danas treba da uradi?

Ona treba da formuliše jasnu industrijsku politiku. U našim sadašnjim uslovima to znači:

a) obezbedi zaštitu domaće industrije od spoljne konkurencije u meri koju dopuštaju pravila Svetske trgovinske organizacije, uključujući pravo na zaštitu novih industrija u „vaspitnom periodu“ (infant industry argument);

b) obezbeđivanje uslova za renatabilno poslovanje novonastajuće industrije.

Iskustva Zapadne Evrope

Tu treba koristiti iskustva Zapadne Evrope u obnovi industrije nakon Drugog svetskog rata.

Posebno je poučan primer Francuske. Jedna od mera za obnovu prerađivačke industrije bila je nacionalizacija glavnih grana inftarstrukrure - elektroenergetskog sistemna, železnica, veza, rudnika. Nacionalizaciju nisu izborili sindikati nego vlasnici prerađivačke industrije. Zašto? Zato što tako nisu mogli da konroltišu troškove proizvodnje odnosno rentabilnost novonastajuće indutrije. Zašto je država na to pristajala? Zato što je general Šarl de'Gol uvažio upozorenje najvećih francuskih ekonomista i s leva i desna – od Andre Filipa do Fransoa Perua – koje je bilo isto: francuska mora imati industrijska preduzeća moćna kao Nemačka, ili će postati nemačka kolonija.

To znači da je za Srbiju suviše rano da razmišlja o privatizaciji inftarstrukture i to ne samo energetskog sistema, nego i železnica i veza. Ukoliko to učini pre nego što izvrši ponovnu industrijalizaciju, Srbija će trajno ostati zemlja bez industrije. Pošto bez industrije nema razvoja poljoprivrede, ni ova grana neće moći da opstane. Srbiji bi preostalo da se posle razindustrijalizacije raseli.

Dakle, poslednja stvar koju bi Srbija smela sebi da dopusti je privatizacija elektroprivrede. Razlozi su ekonomski, socijalni, politički i moralni.

a) Ekonomski. - Ukoliko bi država izgubila vlast nad elektroenergetkim sistemom, ne bi mogla računati na sopstvenu industrijsku politiku. Privatni vlasnici bi visokim troškovima umorili novonastajuću industriju kojoj je nužno staranje države dok ne stekne svetski nivo konkurentnosti.

b) Socijalni. - Cena električne energije utiče ne samo na stopu rentabilnosti preduzeća nego i na životne uslove svake porodice u Srbiji.

v) Politički.- Vlasnici elektroenergetskog sistema mogli bi da manipulacijom elektroenergetskim sistemom izazovu socijalne nerede i rušenje zakonite vlade, kao što je pomoću kamiona strušena vlada u Čileu.

g) Moralni. – U kolikoj meri je moralni činilac važan u izrastanju iz poraza pokazuju Japan i Nemačka. Posle Drugog dsvetskog rata u obe zemlje bila je visoka stopa štednje, a time i investicija i privrednog rasta. U Japanu stopa štednje od sredine 1950-ih godina kreće se između 30% i 35% domaćeg bruto proizvoda. Do Drugog svetskog rata stopa štednje i u Japanu je bila je skromna. Iznosila 3% godišnje u vremenu 1885-89. i 1935-39. Dakle, raspoloživi podaci pokazuju:

a) da se ni Japanci nisu rađali s urođenom sklonošću štednji većoj nego drugi narodi;

b) štednju kao vrlinu Japanci su, kao i Nemci, stekli tek nakon poraza u Drugom svetskom ratu.

Snaga moralnog činioca

Šta iz toga treba da nauči Srbija?

U Nemačkoj i Japanu postojala je visoka svest svih društvenih činilaca o nužnosti udruživanja napora za izrastanje iz poraza. U istom smeru su delovali svi „socijalni partneri“ – radnici, poslodavci i država. Stanovništvo je pokazalo visoku spremnost da podnosi žrtve za obnovu.

Pitanje je svakako, zašto je stanovništvo u zemljama gubitnicima pristajalo na ove žrtve?

Razlog treba tražiti ne samo u svesti da je poraz pretrpljen, nego i u poverenju u vođstvo ovih zemalja. Poziv na žrvtovanje je praćen i obavezom države da opbezbedi učešće svih u plodovima obnove. Ovo obećanje upravljači su održali. U ovim zemljama pravednost raspodele dohotka bila je viša nego u zemljama pobednicama. U Japanu čak pravednija nego u Švedskoj. Pravednost u raspodeli nacionalnog dohotka pokazala se kao bitno važan činilac „privrdnih čuda“ i u Japanu i u Nemačkoj. To im je obezbedđivalo pristajanje na žrtve i otuda politički i socijalni mir, pogodan za ekonomski razvoj.

U Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata to je bio ključni sastojak koncepcije „socijalno-tržišne privrede“, koja je sintetizovala tržišni način poslovanja sa socijalnom solidarnošću.

U Japanu je to bio „japanski obzazac razvoja“ („Japan akcionarsko društvo“) u kome je cela privreda dejstvovala kao jedno preduzeće u kome se svi – i radnici i poslodavci – žrtvuju za državu.

Šta je glavna nevolja Srbije? Domaćinsko gazdovanje nacionaonim bogatstvom mora biti jednako odgovorno bez obzira na oblik svojine: i državna i privatna imavina su deo nacionalnog bogastva. U Srbiji ne postoji kolektivna svest o odgovornosti za Srbiju kao državu i kao društvo. Ideološki postulati koriste se za razvlačenje nacionalnog bogatstva u vidu privatizacije po svaku cenu, bez obzira na ekonomske, socijalne i političke posledice. Upravo što stoji na koricama jedne knjige velikog srpskog prijatelja Arčibalda Rajsa: „Srbi su sebi najveći neprijatelji“.

Zloupotebe stranačkih nameštenika u javnim preduzećima zvanični ekonmisti koriste kao razlog da se javna preduzeća što pre privatizuju: neće biti viskih apanaža. Oni sebi ne postavljaju pitanje: Da li je pametno sebi zapaliti kuću da bi se miševi isterali s tavana?

Zaklon od dogmi

Siromašne zemlje, u koje danas spada i naša, da bi pobegle iz siromaštva, moraju da koriste iskustva bogatih. Ovde su od posebnog značaja sledeća:

a) Bogate zemlje su liberalizovale svoje ekonomske odnose sa inostranstvom u meri u kojoj je rasla konkurentska sposobnost njihovih privreda.

b) Uprkos hvalospevima deregulaciji, i u razvijenim zemljama, država bez predrasuda ideološke prirode interveniše gde god je to u interesu domaće privrede. Tvrđava kapitalizma, SAD, u spasavanju privrede danas pribegava nacionalnizaciji najvećih banaka – „katedrala tržišne privrede“. DŽordž Buš je uspeo ono što Lenjinu nije pošlo za rukom: da uvede socijalizam bez revolucije. Predsenik Centralne banke SAD Ben Bernake je to u Njujork Tajmsu obrazložio na sledeći način: „Kao što nema ateista u ratnim rovovima, nema ni ideologa u finansijskoj krizi“.

Dva puta u kapitalizam

Dva osnovna tipa razvoja nakon drugog svetskog rata su: anglo-saksonski i nemačko-japanski. 1 Osnovne razlike među njima su: Anglo-saksonski model je „individualistički kapitalizam“, a nemačko-japanski - „socijalni kapitalizam“.

U nemačko-japanskom modelu uloga države je mnogo veća nego u anglo-saksonskom. Nemačka je prva na Zapadu po udelu javnih entiteta u svojini nad akcijskim kapitalom. U Japanu i „azijskim zmajevima“ uloga države je tako velika da ove zemlje naučnici nazivaju društvima s „vođenim tržištem“ (governed market). U nemačko-japanskom modelu obrzovanje je najviši prioritet, pa je ono i najefikasnije na svetu. Nejednakost u raspodeli u anglo-saksonskom modelu raste i na nivou društva i na nivou preduzeća, pa je „srednja klasa“ slabija nego u nemačko-japanskom.

Zašto su društva u „tranziciji“ odabrala anglo-saksonski model, iako im je bilo poznato da je nemačko-japanski model otporniji na ekonomske krize i socijalo podnošljiviji?

U nemačko-japanskom modelu nije moguć „divlji kapitalizam“. Nomenklatura u njemu ne bi uspela da tako lako zauzme mesto kapitalističke klase koju je likvidirala socijalističkom revolucijom.